детаљ слике: КРК Арт дизајн

СИМО МАТАВУЉ И БОКА КОТОРСКА

Горан Максимовић

Увод

У једном "отвореном" писму упућеном пријатељу и књижевном критичару Марку Цару, у којем му честита прославу "двадесет-пете обљетнице" књижевног рада (објављеном у Бранковом колу, број 37, од 11. (24.) септембра 1903. године), Симо Матавуљ је истакао двије ствари битне за сваког књижевника: "везаност за завичај" (за земљу, људе и језик родног поднебља), те "дубоко осјећање националне припадности".[1] Данас, на стотину и десет година од пишчеве смрти (Матавуљ је рођен у предграђу Шибеника, 12. септембра 1852. године, а преминуо је у Београду, 20. фебруара 1908. године), можемо само потврдити тачност те констатације, али и чињеницу да је Матавуљ имао изванредно снажан дар за усвајање нових поднебља, тако да није имао само један, него најмање четири завичаја, која су битно утицала на његов књижевни идентитет (Шибеник и Далмација, Херцег Нови и Бока Которска, Цетиње и Црна Гора, Београд и Србија).

Иако је регионализам једно од препознатљивих поетичких обиљежја српског реализма, ријетки су српски реалисти који су са толико успјеха и умјетничке оригиналности уносили различите и разноврсне просторе у српску књижевност, као што је то чинио Симо Матавуљ. „Никоји наш прозни писац није у свом делу тако ујединио српски народˮ, нити му је „толико проширио географске и етнографске мисли...ˮ[2] Поред завичајне Далмације и роднога Шибеника, којима је посветио роман Бакоња фра-Брне, више изврсних приповједака (Пошљедњи витезови, Сврзимантија, Ђукан Скакавац, Ускрс Пилипа Врлете, Поварета, Пилипенда, Нашљедство, Ошкопац иБила, Ркаћки патријарх...),као и импресивна почетна поглавља аутобиографско-мемоарског списа Биљешке једног писца,Матавуљ се као писац достојно одужио и оним срединама у којима је у различитим животним добима касније живио и радио: Херцег Новом и Боки Которској (1874-1881), Цетињу и Црној Гори (1881-1889), Београду и Србији, гдје је проживио посљедњих двадесетак година живота до преране и неочекиване смрти 1908. године. Романтичној слици Црне Горе посветио је више приповједака (На Бадњи дан, Света освета, Ко је бољи?, Како се Латинче оженило...),два романа (Ускок, Десет година у Мавританији),те највећи дио незавршених Биљежака једног писца.Београду је поред бројних прича (карактеристичне су двије збирке: Из београдског живота (1891) и Београдске приче (1902), посветио и једну драму (На слави).Ипак наглашавамо да ни о једном простору Матавуљ није писао са толико одушевљења и симпатија (можда се то може упоредити само са Сремчевим заносом пред Нишом), као о Херцег Новом, о чудесном простору Боке Которске, о Бокељима и њиховом српству. Године проведене у Боки, „у најдивнијем крају српске земље, на јужној тромеђиˮ, Матавуљ у Биљешкамаједног писца памти као најљепши дио своје младости, послије које су му први дани на Цетињу били мучни у сваком погледу.[3]

         О српској Боки, „невјести Јадранаˮ, како јој је надахнуто пјевао Алекса Шантић у пјесми Бока 1906. године, писали су многи српски писци. Довољно је поменути само Вука Стефановића Караџића, Петра II Петровића Његоша, Љубомира Ненадовића, Стефана Митрова Љубишу, Вука Врчевића, Милана Јовановића Морског, Лазара Томановића, владику Николаја Велимировића, Милоша Црњанског и сл. Сам Симо Матавуљ је Боки Которској посветио осам приповједака, измећу којих су поједине уистину антологијске: Бодулица, Љубав није шала ни у Ребесињу, Ђуро Кокот, Нови свијет у старом Розопеку, Др Паоло, Догађаји уСеоцу, Звоно, Први Божић на мору.Наглашавамо да се догађаји у приповијеци Звоно не одвијају непосредно на бокељским обалама, него у селу смјештеном на једном од бокељских висова, али садрже аутентична обиљежја живота овога поднебља и зато смо је посматрали у оквиру јединственог бокељског тематског круга. У приповијеци Богородица Тројеручица један од јунака, стари Бокељ Иво, однекуд је „од которскијех странаˮ, али пошто испричани догађај није смјештен у Боку Которску и не казује непосредно о њеним људима и приликама, нисмо је укључили у наведени тематски круг. Поред тога, Боки Которској је посвећена и Матавуљева етнографско-путописна студија под насловом Бока и Бокељи (1893), док у Биљешкама једног писца треће поглавље у цијелости описује пишчев боравак и живот у Херцег Новом и Боки Которској.

У првом дијелу нашег истраживања управо је усмјерена пажња на интерпретацију наведених Матавуљевих текстова који су посвећени поднебљу и људима Боке Которске. У другом дијелу ове књиге, наше истраживање Матавуљевих веза са Боком Которском засновано је на његовим пријатељствима и контактним везама са знаменитим људима из Боке Которске, који су оставили значајан траг у формирању Матавуљеве личности и његовог књижевног дјела. Између више важних имена издвојили смо тројицу са којима је Матавуљ био најближи: Лазара Томановића, Тома К. Поповића и Марка Цара.

Матавуљево књижевно дјело и Бока Которска

Препознатљива су три јединствена умјетничка обиљежја Матавуљевих приповједака из бокељског живота: занимљивост догађаја, необичност ликова, аутентичност простора. У појединим текстовима приповједачка пажња превасходно је усмјерена на карактеризацију јунака и рељефно обликовање њихових портрета, што је назначено већ у самим насловима: Бодулица, Ђуро Кокот, Др Паоло. У другима је, опет, у наративноме средишту казивање о необичним догађајима: Љубав није шала ни у Ребесињу, Нови свијет у старом Розопеку, Догађаји у Сеоцу, Први Божић на мору, Звоно. Све то је допринијело чињеници да је Матавуљ у своме приповиједном дјелу створио једну "нову реалност" на основу које и данас приватни и јавни живот Боке Которске из посљедње трећине 19. вијека, градске тргове и улице, квартове и зграде, а поготово људе и менталитет читавог поднебља, доживљавамо на јединствен, матавуљевски начин.

Особености умјетничке структуре доприноси и јединствена позиција драматизованог приповједача (независно од тога да ли се појављује као свезнајући наратор или непоуздани уметнути причалац), доминација наративне, дескриптивне и дијалошке форме приповиједања, те углавном јединствена и препознатљива композициона обиљежја: пренаглашена експозиција, ефектан заплет, неочекивани преокрет, епилошки расплет.

Бодулица

Међу приповијеткама у чијем средишту се налази карактеризација јунака, посебно мјесто припада Бодулици. Двa су знaчajнa рaзлoгa издвojилaово дјело у припoвjeдaчкoм и књижeвнoм oпусу Симе Мaтaвуљa. Нajприje тaj штo сe рaди o првoj вeликoj и умjeтнички успjeлoj припoвиjeци oвoгa примoрскoг “мajстoрa припoвeдaчa”, кojoм je у пoтпунoсти скрeнуo нa сeбe пaжњу књижeвнe критикe и публикe; a зaтим и тaj штo сe рaди и o првoj Мaтaвуљeвoj припoвиjeци кojaje тeмaтски вeзaнa зa живoт Хeрцeг Нoвoг и за пoднeбљe Бoкe Кoтoрскe.[4]Може се казати да Матавуљева бокељска искуства, доживљаји, као и бројни људи и прилике, које је упознао или им је био непосредни свједок, управо у овој приповијеци најбоље долазе до изражаја и показују његову необичну способност да приказује карактеристичне детаље из живота, изразите локалне, прије свега медитеранске карактерне црте јунака, те описе природе, поготово мора и приобаља, као и градских улица, тргова, кафана и доминантних грађевина.

По времену настанка Бодулица је прва Матавуљева бокељска приповијетка и једновремено прво његово прозно остварење, које јасно наговјештава да је вријеме пишчевог стваралачког лутања окончано и да се рађа велики мајстор српске прозе. Објављена је у београдском часопису Одјек 1887. године, најприје под насловом Чудновато бракосочитаније,а већ наредне 1888. године, под умјетнички успјелијим, данашњим насловом, као шеста прича у првој књизи збирке Из Црне Горе и Приморја.

Посебности умјетничке структуре Бодулице нарочито доприноси двострука приповједачка намјера. Ка стварању приповијетке у чијем средишту је обликовање карактера главне јунакиње, „настранеˮ Розе, бодулице (дошљакиње са острва Виса), а изнад свега и крчмарице у кафани „Код веселог мрнараˮ, која је својом појавом „зачињалаˮ град Нови и била његова „знаменитостˮ. И ка обликовању цјеловите друштвене слике једног простора у којем се кафана „Код веселог мрнараˮ и шаролики свијет који је пролазио кроз њу појављује као аутентична метонимијска пројекција тога времена, људи и простора.[5]

У основи новелистичке природе свих Матавуљевих приповиједака налази се неки чудноват, по свему необичан, дотад невиђен и „нечувен догађај који се одиграоˮ.[6] На сличном догађају заснован је и заплет у Бодулици. Један од првих тумача ове приповијетке, Новљанин Марко Цар, наглашава да све што је написано "одговара на длаку строгој реалности", те да је "Шјора Роза (право јој име бјеше Ката) достојна била надимка, што јој га писац даде".[7]О стварном постојању главне јунакиње ове приповијетке свједочи и сам Симо Матавуљ у писму које је послао Милану Савићу 12. августа 1893. године из Београда у Нови Сад. Пошто је тих дана био урађен превод "Бодулице" на њемачки језик у реализацији Ђорђа Ђурковића, Матавуљ напомиње да је задовољан "преводом Розине", захваљује се Ђурковићу, а затим обавјештава Милана Савића да је баш тих дана добио вијест од једног Бокеља, који је дошао у Србију да тражи капетанску службу на српским лађама, да је "умрла од капље Розина – правим именом Ката". Наглашава да га је "вијест прилично узбудила", а затим исказује искрено жаљење због чињенице да је "Ката знала за причу и веома се љутила" на Матавуља, иако га је прије тога вољела.[8] У једном каснијем истраживању Максима Злоковића изнијета је тврдња да Матавуљ у наведеном писму није навео тачно приватно име своје јунакиње и да је у Херцег Новом свима било добро познато да се звала "шјора Роза Маркулин".[9]

Основни наративни заплет изграђен је на казивању о „чудноватом бракосочитанијуˮ између Розе и Радула Пиводића, а различите умјетничке тежње, ка обликовању новеле карактера и ка обликовању друштвене новеле, доприносе и посебности умјетничке структуре. Нарочито се то огледа на плану новелистичке композиције, у којој је уводни или експозициони дио пренаглашен и развијен толико да замаша већу половину приповијетке, а у функцији је обликовања рељефног портрета главне јунакиње, али и бокељског друштвеног амбијента и простора. Заплет или средишњи дио приповијетке сасвим је убрзан и проистиче из уобичајене технике новелистичког обрта заснованог на промјени уобичајеног понашања јунакиње, као наговјештају каснијег сензационалног догађаја, неочекиваног повратка Радула Пиводића након двадесет двије године странствовања по свијету, а највише у Америци. Трећи приповиједни дио сасвим је у складу са природом наративног епилога. Испричан је након временске дистанце од двије године, јер је драматизовани наратор, који је, иначе, непосредни и одушевљени познавалац главне јунакиње и свједок испричаног догађаја, отишао из Новог одмах по Радуловом повратку, а епилог у којем је садржан још чуднији догађај из Розине животне судбине сазнаје од случајног путника из Херцег Новог. Радуле је добио с Гусјеницом ванбрачног сина, а Роза се „упила у копилеˮ, сасвим занемарила и оставила кафану, и брине се о дјетету као да га је она родила.

Ако уводни или експозициони дио Бодулице посматрамо из перспективе наративног времена и два преовлађујућа вида у којима се приповиједање оглашава (садашњег и прошлог), онда можемо говорити и о постојању двоструке експозиције: проспективне и ретроспективне.

Проспективну експозицију сачињавају два умјетничка плана: - амбијентални или општи план и - психолошки или план карактеризације јунака. У средишту првога је опис новскога градског трга, као амбијента у којем је смјештена и кафана „Код веселог мрнараˮ. У средишту другога је сама главна јунакиња Роза и обликовање њенога необичног карактера и противурјечне животне судбине.

Општи план проспективне експозиције налази се превасходно у функцији просторне амбијентације. У њему је садржан прецизан опис маленог градског трга („простран већ као што су сви тргови у старим градовима; десетак играча могло би ту заврћи коло, кад би се свак други одатле уклониоˮ)[10] и грађевина које су га окруживале („Ту је и она црквина из Немањиног доба. На њој, о трагу њеколико година, бјеше озидана кућа, па се нешто Новљанима свидје да оборе кућу, а на староме темељу подигну нову црквуˮ (246)), а нарочито ониске куће с четири прозора и вратима на облук на рубу трга, која је заклањала поглед на море, а у којој се налазила кафана „Код веселог мрнараˮ. По унутрашњости та кафана је била сасвим обичног изгледа, као било која друга приморска крчма. Поред просторне амбијентације, општи план проспективне експозиције налази се и у функцији приказивања менталитета мјештана, који није ништа другачији, ни бољи ни гори, од менталитета српског национа којем су припадали. Предочено је то управо кроз однос према поправљању „задужбине Немањинеˮ, којој су приступили с великим одушевљењем, али је оно убрзо спласнуло, прилози пресахнули и грађевина застала да чека нека боља времена: „Што мислише то и ... започеше, па тако и оставише, па ће тако дочекати и унуке њихове. Владика благослови темељ, зидари подигоше зид, колико би се човјек могао заклонити, а остало... Немојте се томе чудити. Та и Новљани су само Срби,а задужбина Немањина поправља се прилозима!ˮ (246)

Психолошки план проспективне експозиције у знаку је карактеризације крчмарице Розе, која својом појавом „зачињаˮ атмосферу у тој сасвим обичној приморској кафани. Матавуљ њеноме портрету приступа из различитих углова и разноврсним умјетничким средствима. Полази најприје од физичког описа: „Она је малена и дежменкаста. Нос јој је кукаст, очи сијере, али поглед веома жив. Чело јој пространо и сведено, као у каквог грчког мудрацаˮ. Затим прецизно приказује начин на који се чешљала „по старом млетачком обичајуˮ: „Косе је раздијелила по сриједи, па је завила и прилијепила бунчеле на широке слијепе очи, а дебелу плетеницу савила на затиљку, па у ту гуку удјенула женски чешаљˮ. Све то Матавуљ окончава расправом о изгледу њенога одијела, чија се боја мијењала како би свјетлост слабије или јаче падала на њу, те нагађањем о томе колико би година могло бити крчмарици: „Од тридесет и четрдесет и пет могао би се човјек уставити на коју му се свиђа, па да мисли е је тако. Било је људи просиједијех, који је знадијаху таку, кад они бјеху безбрци. Било је жена, већ свекрва, које су се клеле да и не памте кад је Роза дошла у Новиˮ (247). Посебан аспект карактеризације Розине личности усмјерен је на њен "бодулски говор", који је био чудна мјешавина чакавских дијалекатских говора из Далмације и са јадранских острва, као и бројних италијанизама, али и локалног херцеговачког дијалекта и бокељских говора који су јој се били примили током година живљења у Херцег Новом. Све то је изговарано на специфичан Розин начин, са умекшавањима која су мјештане подјећала на дјечије тепање и умиљавање. Укратко је и готово карикатурално скициран и епизодни, мада за приповиједни епилог битан, лик Розине тупоглаве слушкиње, „коју гости не зваху дукчије до Гусјеница,јер бјеше танка и испредена - готово двапут дужа од газдарице, иако је била по годинама цурицаˮ. Њеној смијешној појави нарочито је доприносило одијевање у изношене Розине хаљине: „Сукња јој једва покриваше кољена, а рукави једва мимо лакте, а све се моташе око њеˮ (248).

Комична средства долазе до изражаја нарочито у епизодама о томе како је крчмарица „шалом зачињалаˮ атмосферу у кафани. При томе се показује нарочито дјелотворним Матавуљево мајсторство употребе језичких средстава комичног и живописна мјешавина херцеговачког с "бодулским говором". Крчмарица Роза је за све госте имала погодан надимак („ако си јој знан, не зове те по имену, него како те она крстилаˮ), тек именом није звала никога, нити је хтјела кога ословити „господинеˮ, па да би јој „исти ћесар дошаоˮ. Показивала је необичну љубазност и гостопримство карактеристично за дочекљивост и радовање гостима међу Бокељима: „Ко крочи с прага, она га срета по своме адету: ʼДобро досо, билизија!... козји свене!... мања моске!... хардало!... о, сјор позмирен!... бонвења, цубро!... адио, конте'... бароне!... принципе мој!... а ди си ми већ, мације срдасце!ʼ - Официрима (па макар то био и ђенерал, а то се и дешавало) у свако доба виче ʼГут морген, саблицо!ʼ и још њешто, што не би било лијепо овдје навестиˮ (249). Извањце који би случајно банули и које никад до тад није гледала просто је и без зазора називала „сјор Бено!ˮ, а прије него што би они имали времена да се зачуде и заусте да кажу како се зову, Роза их је засипала ријечима, сједала поред њих, ако је била беспослена, брисала им клобук, или ако би уочила гдје отпало пуце смјеста га је пришивала. При томе би се као узгред тужила на „зле дужникеˮ и коцкаре, на њихове расипне жене, а потом би у истом фамилијарном тону испитала странца ко је и откуда је, „рашта је дошао - па ће га напутити зашто треба, а и зашто не треба, савјетоваће га и искаће савјета, а најзад завршиће масном шалом...ˮ (250) Због тога су Розу памтили сви који су макар једном боравили у њеној кафани, а највише због тога је она била „жива знаменитост новскаˮ, заједно са старом и мртвом градином, са Савином, Суторином и много чиме у томе бокељском граду.

У тренутку великих историјских збивања, као у вријеме „кад се, оно, бјеше слегла у Боку међународна флота, ради предаје Улцињаˮ, кафана „Код веселог мрнараˮ би и сама постајала позорница и свједок тих крупних свјетских догађаја, али се однос њене крчмарице није мијењао према гостима, макар они били и сами адмирали. Нарочито је Роза брзо „припитомилаˮ ократког, трбушастог и на први поглед мало суровог руског адмирала, толико да је „чисто уживао да га она задијеваˮ. Називала га је сасвим по своме „государ трбускоˮ: „А ди си ми, государ трбуско? Јавли нека те носе, јер си ми зиво срце понио!ˮ (251), а била се толико спријатељила с њим да га је испраћала тапшући га по раменима на велико чудо његових упарађених и укрућених официра.

Права увесељавања и комичне ситуације приређивала је Роза гостима кафане онда када би навратио понеки поп. Задиркивала их је са таквим задовољством, особито оне латинске, да су бјежали од ње као од куге. Само што би пристигли поп сјео, Роза би трчала да га послужи сама, па би ударила у своју машкараду: „Она му се клања и милелече око њега, па заоколи отуда, одовуда, пак најзад посред сриједе у најмасније. Ако се стане грдити, онда се и она, тобоже, ражљути, избуљи очи, па се дере на сав глас: ʼА зач ти мени намигујес, а? Ча мислис, ди сан млада а липа а без муза, да сан за свакога, а?ʼˮ (252) Ради се о веома успјешним облицима "комике разлика" у којима Матавуљ намјерно из смјехотворне перспективе приказује оне људе или појаве, у овом случају свештена лица, према којима се обично нико није тако односио, већ се гајио посебан облик крутог поштовања и беспоговорног уважавања.

Насупрот томе, као истрајну димензију Розиног живописног карактера, приповједач наглашава приличну побожност. „Сваку је шалу могла поднијети, али да се не шали с вјером. Њекоме несретњику (био је царски чиновник) никад није опростила што је бацио зрно боба пред ʼИсукарстаʼ, па утулио пламен и окрњио лампуˮ (252). Свијећа јој је увијек горила пред „Исукарстомˮ, ноћу кад јој сан није хтио на очи, а не би имала с киме да „пробаратаˮ, истрајно је „чатила розаријеˮ, цркву је посјећивала о великим празницима, постила је сваки петак и суботу, уз Часни пост по три дана у недељи, а нарочито је цијенила православну Велику Госпођу, сматрала ју је најмиракулознијом светитељком и редовно ништа није јела уочи њеног празника и слично.

Розина добродушност била је такође позната: „Суботом је дијелила просјацима по стотину новчића, а осим тога дана не би пустила убога празнорука са својијех врата - премда, додуше, не би благословом пропратила оно што би удијелилаˮ (252). Па ипак, њену особену и ријетку страст, по чему је била позната надалеко, а што је била очигледна компензација за неостварен породични и емотивни живот, чинило је то што је „радо кумовала малој дјециˮ. Та њена особина се надалеко прочула и представљала је праву градску знаменитост: „Требало је видјети шјору Розу кад обуче плаву хаљину од тешке свиле - ʼод праве правцате млетацке свиле, коју ми је покојан капетан Мато купијо у Млецих, оне године кад бише колераʼ, причаше она - а у уши удјене китњасте минђуше, како се кочопери по улици, носећи на крст дијете. Стога је половина Новога зваше кумом, па и старији гостиˮ (252-253). Тим неуобичајено бројним кумствима Роза је као дошљакиња изградила изразито чврсту повезаност са средином у коју је дошла да живи и тиме нераскидивим нитима постала дио њеног не само јавног него и приватног и породичног живота.

Посебној рељефности јунакињиног карактера доприноси казивање о томе како је водила пословне књиге и како се је борила против „злих дужникаˮ. Будући да је била неписмена, праву малу тајну представљао је начин на који је Роза памтила и записивала своје дужнике. За крупније послове и дуговања, као и за пословну преписку са Трстом и са пријатељима, служио је неки шјор-Зането, „изгнани судски ириставˮ, али је Роза држала и свој рабош у облику црне ђачке табле, на којем је шарала, дометала и брисала „чудне знаковеˮ, а да никоме није хтјела повјерити шта је то: „Ту су ти потези у сваком правцу, крстови криви и коси, звјездице, па онда њекакве рогуље и шкорпије. Њеки су гости нагађали да ће то бити какви потајни дугови, други мишљаху да тијем она биљежи добит и губит - дакле билансˮ. Може се рећи да је и без тога Роза имала добро памћење, па је често исправљала погрешке Занетове, а „Малуˮ није никад пуштала сама да срачунава. Једино би се увече „мало побркалаˮ, зато „њеке бекрије најниже врсте и не долажаху него тада, па су се јавно хвалили да јој у то доба могу занијети барем трећину онога што попијуˮ (253). Тиме се у приказивању кафанске атмосфере "Код веселог мрнара" даје једна специфична црта по којој гости долазе не само да се друже, разговарају и забаве, попију и поједу, него и да закину, преваре и надлукаве власника кафане или послужитеље, као и бројне сталне или повремене госте.

Уобичајен проблем свих кафана представља борба са дужницима и слабим платишама. Слично је било и у кафани "Код веселог мрнара", али начин Розине борбе против „злих дужникаˮ, којих је било заиста много, био је сасвим необичан и оригиналан. Није их гонила судом, али их је „грдила јавно, кадгод би јој се прилика далаˮ (253). Кад би се неком сумњивом дужнику накупио рабош, Роза би му испоставила рачун, а кад би се обавезно овај почео заклињати како ће платити чим дође до новаца, она би планула и засипала га грдњама против старих својих дужника који су је преварили и отишли у свијет: „Чим, је ли? Колико их се клело: даћу, чим то, чим ово!? Она погрда ајунто (ађунто, судски пристав) зар није говорио: Послатју, Роза, чим додјем у Дубровник. Па? Педесет липих фијоринат! Апух! Онај губави сјор-Кике ето је побигао вапором, није и он засиња седесет!? Онај јарац... Итд., изређа их у душак поворку, а свакоме придјене што га иде... ˮ (254). Тиме је крчмарица Роза откривала једну дубљу страну кафанског живота у којем је поред манифестације јавне сфере дубоко био проблематизован и приватни живот, породични односи, социјална димензија и све друге недаће и тајне које су се обично прикривале и чувале између четири зида.

Ретроспективна експозиција у приповијеци Бодулица има двојаку умјетничку функцију. Са једне стране, доприноси обликовању јунакињине животне предисторије. Мислимо на Розин долазак у Нови, служење код Маргарите Буроњића и сл. Са друге стране, мотивише „чудновато брокосочитанијеˮ између Радула Пиводића и Розе, те увођење у причу младића Радула Пиводића, који је и сам био дошљак из Конавала, те познанство и удаја Розе за Радула, а затим и сасвим ненадани Радулов одлазак у свијет и сл.

Розина животна прошлост била је сасвим обична „историјаˮ коју је знао свако у Новоме. Стигла је са острва Виса као петнаестогодишњакиња, а добар глас стекла је као једна од ријетких слушкиња која се успјела одржати у кући зле усидјелице Маргарите Буронића дуже од године дана, све до њене ненадане смрти. Након тога служила је код неког свог земљака лађара, постаријег ожењеног човјека. Матавуљ посебно наглашава да након Маргаритине смрти Роза нипошто није хтјела више служити код господе, чиме је јасно сугерисано колико богати људи знају бити бездушни и безосјећајни, као и то како је међу сиромашнима црта људскости и бриге често израженија и како често представља њихово природно стање.

Радула Пиводића, неотесану осамнаестогодишњу момчину из Конавала, Матавуљ уводи у причу у два наврата и на сасвим особен начин, кроз ретроспекцију Розине прошлости, „кад се појавио у Новом као млад и силовит момакˮ,[11] те на крају као повратника из Америке, у проспективним дијеловима нарације. У првом представљању доминирају средства карикатуралног физичког онеобичавања и инсистирања на његовој неотесаној природи и још незграпнијој појави. Пошто је, најприје, предочио начин на који је и одакле је стигао у Нови, код неке своје самохране ујне, Матавуљ укратко описује његов физички портрет. Наглашава да је био „висок клепак, јак као мазакˮ, а пошто је био дроњав ујна му је поклонила хаљине покојног ујака, „те му широке конавоске гаће једва допираху до кољена, а рукави гуња мимо лактеˮ. Одмах иза тога, Матавуљ прелази на Радулове менталне карактеристике, посебно наглашавајући његову пријеку конавоску нарав. Већ трећега дана били су га сити сви његови врсници и новски пси, могао је да „згоди бубуљем куче, гдје га само назрети могашеˮ, а убрзо је завргао кавгу с неким младим ковачем за којег се вјеровало да је „непобједимˮ и „излијемао га на мртво имеˮ, показујући тиме да с њим нема шале и да сви морају да му се уклањају. Убрзо је „бијесни Радулеˮ запао у невоље. Досадио је својим понашањем и ујни, те га је четврте недеље отпратила откуда је и дошао, али су га поново вратили и на наваљивање родбине остао је у Новоме. Након тога, још га је неколико пута ујна изгонила и опет натраг примала: „Може бити да је збиља свакога пута бивао по зерицу мирнији, или - што је приличније - да се ујна навикла на ћуд нећакову, еле, он најзад оста с њомˮ (255). Тај процес психолошке адаптације и социјализације неотесаног сеоског младића у непознатој, а при томе градској средини, добио је нову димензију кроз приказивање љубавног заплета чији су актери били Радуле и Роза.

Први сусрет дошљака Радула и бодулице Розе био је уистину необичан, потукли су се док су стајали у реду за воду на „јединој новској чесмиˮ. Конавоска момчина је на чесми хтио „увијек да захвати најпрви, иако се ту ред чекао, па му је свак и попуштао осим - мале бодулице. За дивно чудо, он се није на њу косио, али кад му се њеки наругаше да се загледао у њу, Радуле је немило ћуши. Бодулица се учас прибра, па што је икад могла, лупи га ромијенџом по главурини. Срећом, ту би много народа, те их раздвојише, а шћаше је растргнути као вук јагњеˮ (255). О другом њиховом сусрету Роза је и сама радо приповиједала, јер ју је Радуле тада запросио, а предочавала га је као комични дијалог, који се одиграо у сумрак на Мали Ускрс док је ишла по воду на градску чесму: „Сићам се добро, ја таман на врата од града, а зазвони ура нотји, те поцнем се молити Богу за покој дусе сјоре Маргарите. Тако ја ходим, не мислетји о злу, кад ли ево јега, с пијаце у тисни сокак, па ми припричи пут. Ја се припадох, али јопет викнух: ʼСта хотјес? ... Ста имас посла с меном?ʼ - ʼМучи, бестијо, не дери се!ʼ - вели он. - ʼИмам с тобом говора!ʼ - ʼКаква ти говора с меном имас?ʼ - велим ја, а све измичем. - ʼПа, ето, хотјес потји за менека?ʼ Ја се крстим и бизим. - ʼНема ту салеʼ - вели он - ʼнего ако тјес, реци само. У недију прва на повид, у понедијак је светац, друга - а у другу недију да се винцамо!...ʼ Ста сам ја, кукавица, знала ста је удаја и каквих јудих има, и какав је свит. Ја рекох нетју! Па је било баш како је Радул нудио. Друге недјеље бодулица се законито назва: Роза Пиводићкаˮ (257). Све је у приказу и једне и друге сцене, чији су актери Роза и Радуле, крајње необично, али психолошки веома добро мотивисано. Није уобичајено у градској средини да се привлачност и "миловање" показују на тако груб начин, као што није уобичајено да се просидба одвија готово из засједе, на препадање и без посредника, али ако имамо у виду да су обоје јунака дошли са села и да у њиховој средини није било уобичајено да се јавно показују емоције, онда је све што се десило прилично логично. Имајући у виду Розину уплашеност и Радулову грубост и незграпност, као и његово несналажење у новој средини, то је изгледа био једини начин њиховог зближавања.

Након женидбе наговијештена је нова димензија Радуловог карактера: његова пустоловна нарав, чиме се приближава комичном типу јунака „хвалисавог војникаˮ (militis gloriosi),познатог још у античким (Плаутовим и Теренцијевим) комедијама. Радулова структурна позиција у породици наведених ликова, наравно, сасвим је редукована, јер он само у назнакама наговјештава њихове комичне карактеристике. Види се то по томе што Радула не држи мјесто, што је препун „великих засноваˮ, тј. фантазија, те неће да се мијеша у ситне послове, те што уосталом потпуно неочекивано и без најаве одлази у свијет, а затим се годинама никоме не јавља. У каснијим Матавуљевим приповијеткама, а нарочито у лику Илије Булина из Пошљедњих витезова и Ђукана Скакавца из приповијетке Ђукан Скакавац, те особине су потпуније развијене, тако да се „бијесни Радулеˮ доживљава само као њихов епизодни претеча,[12] који је остао у оправданој сјенци главне јунакиње Розе.

Радуле Пиводић одмах по женидби повјерава младој невјести своје „широке засновеˮ: „За њ није ситна работа. Нема ту... домало, само нека му се прилика дадне... а то није далеко, он је већ вреба... па богати Гаван!ˮ (257) Најприје се све рјеђе појављивао у „прчварнициˮ, коју су отворили од насљеђа добијеног након ујнине смрти, да би свега неколико недеља иза вјенчања, потпуно ненадано и ненајављено отишао у свијет. О његовим странствовањима и лутањима, сазнајемо понешто из два незграпна писма упућена Рози. У првоме, које је послао из Њујорка, извињава се што је отишао без поздрава и оставио је на такав начин: „...Нијесам јато одзла учинијо али ти знаш енијесу замене ситне работе носам прегао тамо се може стећ, па ћу ако Богда најдаље догодину стић ане празнијех шака занаго...ˮ (258). У другоме писму, упућеноме из Сакрамента годину дана касније, саопштава о невољама у које је запао због своје лаковјерности, али и новим засновима и оптимизму: „...Нагрдише ме њекизи галијоти скојима се бјех удружио те грдно изједошеми преко петстотина печах те ти немогок од срамоте писати али. Сад сам наумијо једну работу којаћеми за руком испасти. Надај се добру гласу домало...ˮ(258). Као трећи извор о Радуловим пустоловинама по свијету, Матавуљ користи гласине које су путници доносили у Нови пошто му се заметнуо сваки траг, а које су као и сваке гласине биле неједнаке, непоуздане и противурјечне: „Мину година, двије, три... од Радула ни гласа ни трага. Послије чу се да Је жив, па опет да није, да је у Калифорнији, у Бразилу, да је погинуо, да се оженио итд. Људи су долазили отуда и причали за њ, али сви неједнако и некако на претргˮ (258). Рекло би се типична прича из живота једног пустолова и пробисвијета, али код Матавуљевог јунака допуњена и једним изразитим степеном наивности и лаковјерности, која његовом карактеру даје и једну хуману црту и удаљава га од типичних превараната и лажова.  

Приповиједни заплет, изведен у техници наративног преокрета, мотивисан је као неочекивана и тајанствена промјена Розиног понашања и расположења, које се пренијело и на саму атмосферу у кафани „Код веселог мрнараˮ, те забринуло знатижељне госте. „Одједном се смрче ʼКод веселог мрнараʼ. Сунце је сјало и гријало на сав мах, како већ сунце може у Приморју, а у међудницу, а ипак у кафани... не знам друкчије да кажем, но мрче! Као да се угаси њеки свијетли пламичак, који нико није гледао, али који, поред сунчанијех зрака и умјетног видјела, на свој начин свијетљаше гостима... Роза се преобразиˮ (259). Промијењена крчмарица одбија да се повјери радозналим и забринутим гостима, љутито се отреса на „Малуˮ, „немилосно ћуши ногомˮ свог омиљеног мачка, незгодно повлачи чаше и филџане на „гвантијериˮ и поломи их, а потом након договора са Занетом пресвлачи се у нове хаљине и одлази код пароха, као ново чуо у кафани се појављује и Иван Пиводић, „по занату бравар, а по ћуди ђаво у људској кожиˮ (260), далеки рођак Радулов и тобожњи дјевер Розин, којега она није подносила и који јој није послије мужевљева одласка никад прекорачио прага. Очигледно је да измијењена ситуација показује нову, интровертирану димензију Розиног карактера, која је дубоко скривана иза њене кафанске веселости и блискости са гостима. Бодулица је све своје интимне фрустрације надомјестила осмишљавањем свог животног и радног простора и посвећујући се у потпуности гостима, а сад је, пред сазнањем да се Радуле вратио, посумњала да је тај њен интимни свијет можда угрожен.

Разрјешење неочекиване мистерије у кафани „Код веселог мрнараˮ наступило је тек сутрадан, а пошто је Роза била одсутна као гласник иступа управо Иван Пиводић и саопштава да је крчмарица отишла у Дубровник да сачека Радула који се вратио из Америке. Мада је дочек повратника измамио на обалу више свијета него да је ћесар долазио, сусрет с њим услиједио је тек сутрадан у крчми, пошто су он и Роза умјесто лађом допутовали у Нови преко Конавала у кочијама. Према већ помињаном свједочену Марка Цара "ненадни повратак дивовског јој мужа из Омерике и односна комоција у новскоме граду, па чак и она његова узречица sangve de dio",[13] у свему су били подударни са стварношћу.

Карактеризација Радула Пиводића као повратника из печалбе након двадесет двије године одсуствовања, садржи понешто наглашеније карактеристике „хвалисавог војникаˮ, мада су и сад оне сасвим сажете и скициране. У кафану је бануо пред подне, а Матавуљ одмах детаљно описује његов незграпни и снажни, прави дивовски стас: „Плећима би заклонио двојицу, ноге су му као два стуба, а на пократку дебелу врату глава - већ према осталом. Гледа као с планинеˮ (262). Након тога, издвојена је и једна нова јунакова говорна особеност, узречица sangvededio,коју је донио из свијета и која га чини посебним, а која касније постаје и обиљежје Розиног говора. Пошто се је повратник мало раскравио, те засукао рукаве и започео да служи госте, услиједило је и обавезно препричавање необичних авантура и бројних доживљаја, али без великог претјеривања и хвалисања: „Прича и прича. Није немио, а не би се рекло да много лаже. Био је у рудницима, био је у трговини, рибар, мрнар, надзорник у великим плантацијама, био је војник у рату за ослобођење робова, и то на измјену, час у савезној војсци, а час у јужној, био је... а шта није био, sangve de dio!ˮ (262-263)

Приповиједни епилог по умјетничкој организацији подсјећа на ефектне драмске расплете. Препознатљиво је то кроз временску, просторну, чак и графичку раздвојеност од претходних дијелова текста, кроз нараторово губљење обиљежја непосредног свједока и објективизацију његове стојне тачке, кроз посредно сазнање о догађају након сусрета са случајним путником Новљанином, кроз превладавање дијалошке нарације. Након свега тога збуњеност и запањеност пред противурјечјима људске природе постаје још снажнија, али су, опет, све судбине на неки волшебан начин разријешене и постављене на своја уобичајена мјеста. Радуле остаје досљедан својој непредвидивој природи, а Роза својој губитничкој судбини, али и способности да својим алтруизмом све надомјести и из свега изађе као морални побједник. Зато је потпуно разумљива њена одлука да прихвати Радулову ванбрачну везу са служавком "Гусјеницом" и поготово да се "упије у копиле" и да њихово ванбрачно дијете прихвати као своје, да занемари кафану и потпуно се посвети узгајању тог дјетета и тиме надомјести неиспуњену жељу материнства и породичног окружења.

На крају наше анализе наводимо још један интересантан податак о овој Матавуљевој бокељској приповијеци. Колико је Матавуљ волио ову причу и како је заиста много држао до Бодулице показује и чињеница да је "у другој половини 1904. године замолио" Лазу Костића да му уради "наснов", тј. план драматизације овога текста, на основу кога би Матавуљ урадио читаву драматизацију и припремио текст за позорницу. Читава идеја је остала нереализована, али је Лаза Костић урадио план те драматизације. О томе је међу првима писао Голуб Добрашиновић још 1954. године,[14] а затим је први објавио из рукописне заоставштине урађене дијелове те драматизације 1991. године.[15] Лијепо свједочење о свему томе проналазимо и у једном Матавуљевом писму које је упутио Лази Костићу 3. децембра 1904. године: "Друго је, не писах ти о твојој наснови Бодулице зато што је тек јуче прочитах и преписах и размислих о њој. Добра је. Једино ми је незгодан онакав долазак Радулов. Али, канда друкчијег нећу моћи измислити. Биће мелодрама (meli, mélo) али добра. Разуме се, писаћу ти детаљније пошто је израдим 'у шпорко' сасвим по твојој наснови. Разуме се такође да пристајем на све твоје увете".[16] Није нам познато о каквим се то Костићевим "уветима" радило, као што данас немамо ни поуздане информације о томе зашто Матавуљ није урадио драматизацију Бодулице на овом "заснову" Лазе Костића.    

Наставиће се...

---

[1]Наведено писмо први пут је прештампано у најновијем издању Матавуљевих дјела: Симо Матавуљ, Преписка, Сабрана дела Симе Матавуља, књига 7, редакција и приређивање Голуб Добрашиновић, Завод за уџбенике Београд-Српско културно друштво Просвјета Загреб, Београд-Загреб, 2009, стр. 128-129. 

[2]Милан Кашанин,„Ускок", Судбине и људи,Просвета, Београд, 1968, стр. 181.

[3] Симо Матавуљ, Биљешке једног писца,Српска књижевност, Мемоари, дневници, аутобиографије, књ. 13, Нолит, Београд, 1988, стр. 71. и 72.

 

[4] “СaБoдулицoм Мaтaвуљ je крeнуo нa пут дa би прoнaшao вeликoг Мaтaвуљa, oдличнoг припoвjeдaчa и мajстoрa ситуaциje, сцeнe, призoрa.” (Стaнкo Кoрaћ, Књижeвнo дjeлo Симe Мaтaвуљa, Српскa књижeвнa зaдругa, Бeoгрaд, 1982, стр. 33).

[5]„Радом на портрету ове крчмарице у коме се излио притајени хумор Симе Матавуља, добила се боја читаве новљанске средине. Мирис и боја, животне илустрације те средине атрактивније су у овој приповеци од њене фабуле, мада је портрет крчмарице са своје стране рељефно изграђен, пун живота, животне истинитости и у приморском стилу оригиналан.ˮ (Велибор Глигорић, „Симо Матавуљˮ, Српски реалисти,Просвета, Београд, 1954, стр. 316).

[6]Јелеазар Мелетински, Историјска поетика новеле, превела: Радмила Мечанин,Матица српска, Нови Сад, 1996, стр. 218.

[7]Марко Цар, "С. Матавуљ у Херцег-Новом – успомене и биљешке", Летопис Матице српске, књ. 253, број 1/1909, Нови Сад, 1909, стр.19-20.

[8]Симо Матавуљ, "С. Матавуљ-М. Савићу, писмо упућено из Београда 12. августа 1893. године", Преписка, Сабрана дела Сима Матавуља, књига 7, приредио: Голуб Добрашиновић, Завод за уџбенике Београд-Српско културно друиштво Просвјета Загреб, Београд-Загреб, 2009, стр. 215.

[9]Максим Злоковић, "Херцегновски дани Сима Матавуља", Бока, број 10, Херцег Нови, 1978, стр. 256.

[10]Симо Матавуљ, Десет година у Мавританији, Приповетке, Сабрана дела III, Просвета, Београд, 1953, стр. 246. Редактори: др Видо Латковић и Ђуза Радовић. (Сви каснији цитати Матавуљевих приповједака из бокељског живота преузети су из истога издања. Број у загради након навода означава преузету страну).

 

[11]Станко Кораћ, Књижевно дјело Сима Матавуља, нав. дјело, стр. 33.

[12]О лику хвалисавог и лажљивог војника у Матавуљевим приповијеткама, као и о генези наведеног типа јунака у свјетској књижевности од античких времена до краја XIX вијека, исцрпно је писао Драгиша Живковић у два наврата: ,,Лик militis gloriosiкод Симе Матавуљаˮ,Европски оквири српске књижевности II,Просвета, Београд, 1977; „Новелистика Симе Матавуљаˮ, Токови српске књижевности,Матица српска, Нови Сад, 1991, стр. 311-327.

 

[13]Марко Цар, "С. Матавуљ у Херцег-Новом – успомене и биљешке", Летопис Матице српске, књ. 253, број 1/1909, Нови Сад, 1909, стр. 20.

[14]Голуб Добрашиновић, "Један нацрт Л. Костића за драматизацију Бодулице", Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књига ХХ, Београд, 1954, стр. 321-326.

[15]Симо Матавуљ, Приповијетке I, Сабрана дјела Симе Матавуља, књига II, приредио Голуб Добрашиновић, Просвјета Загреб-Српска књижевна задруга Београд, Загреб-Београд, 1991, стр. 449-452.

[16]Симо Матавуљ, "С. Матавуљ-Л. Костићу, Београд, 3. децембар 1904. године", Преписка, Сабрана дела Сима Матавуља, књига 7, приредио Голуб Добрашиновић, Завод за уџбенике Београд-Српско културно друштво Просвјета Загреб, Београд-Загреб, 2009, стр. 444.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: