детаљ слике: КРК Арт дизајн

Први дио огледа можете прочитати ОВДЈЕ

КОМЕДИОГРАФСКИ СМИЈЕХ КОСТЕ ТРИФКОВИЋА

II - дио

Проф. др Горан Максимовић

У тематско-мотивском смислу заплет Љубавног писма заснива се на брачном неспоразуму, који је повезан са изливом љубоморе због сумњи које је изазвало једно случајно пронађено старо љубавно писмо. Заплет почиње на готово спонтан начин, тако што дјевојка Евица, сестра љекара Васе Видића, пише љубавно писмо своме младићу Милану и даје га слуги Јовану да му га однесе. Јован га ставља у џеп Видићевог кућног мантила, који је управо био огрнуо пред поподневни одмор, пошто му је газда био одсутан, и ту га заборавља. Истовремено, тек ожењени адвокат Лаза Дражић доноси писмо упућено бившој љубавници Евици, у којем је обавјештава да се оженио, те да раскида љубавничку везу, и даје га своме пријатељу Васи Видићу, да јој га непримјетно преда приликом једне од љекарских посјета. Заплет се неочекивано усложњава кад на сцену ступи Видићева жена Марија и уледа свог мужа како журно ставља то Дражићево писмо у џеп оног истог кућног огртача у којем је већ слуга Јован заборавио једно писмо. Након тога, Марија проналази једно од два писма и почиње да сумња у мужеву вјерност.

У неочекиваним комичним преокретима, Марија и Дражићева жена Софија, сумњају у вјерност својих мужева, при чему се узајамно тјеше тако што минимизирају размјере мушке невјерности кад се ради о ономе другом мужу и драматично их преувеличавају кад се ради о сопственом супружнику. До срећног расплета и успостављања обострано нарушене брачне нормалне линије живота, долази онога часа кад је откривена умијешаност Видићеве сестре Евице, која је признала да је писмо упутила своме младићу Милану, не знајући за постојање још једног писма. Чињеница је да Трифковић мотивом забуне коју су изазвала два љубавна писма, на едукативан начин проговорио о неким битним питањима поштења и повјерења у браку, при чему излаже основну комедиографску идеју да тамо гдје превладава љубомора остаје мало мјеста за узајамну љубав, за искрено повјерење и поштовање међу супружницима.

Трифковићево опредјељење за писање веселих комада, са динамичним смјењивањем шаљивих догађаја, са играњем и пјевањем, обогатило је оригиналну српску комедију 19. вијека једним новим жанром, који се најближе може одредити као водвиљ. Како је то лијепо запазио Јован Христић: "Водвиљ је претварање живота у савршену форму, драмска геометрија која се развија са беспрекорном прецизношћу, и Трифковић је у томе непогрешив."[1] По угледу на велике француске комедиографе (Виктор Сарду, Ежен Огист Скриб, Ежен Лабиш), који су умјетнички усавршили овај жанр, а који је био нарочито заступљен у различитим европским књижевностима прве половине 19. вијека, Трифковићева комична сцена пуна је живости, динамике, аутентичног духа, бескрајних забуна и неспоразума. Трифковић је изнад свега био добар "драмски техничар",[2] тако да је захваљујући тој несумњивој вјештини своје комедије у композиционом смислу углавном реализовао као једночинке, називајући их скромно "шаљивим играма". Изузетак представља комедија Избирачица која је написана у три чина.

У основи структуре комичног заплета Трифковићевих комедија препознатљива је тродјелна техника организовања комичне радње, блиска са композиционим моделом (АБА), о којем пише Нортроп Фрај поводом анализе структуре западноевропске иронијске комедије.[3] Слиједећи нушићевски језик из познатог Предговора за комедију Госпођа министарка (1929), први дио у Трифковићевим дјелима представља "нормалну линију живота", други дио представља "силажење са нормалне линије живота", док трећи дио долази на крају комада и представља "повратак на нормалну линију живота" и успостављање претходно нарушеног складног и хармоничног стања и односа међу јунацима.

Поједине Трифковићеве комедије почињу ведро, лако, готово идилично, а онда долази до неочекиваног преокрета и искакања са нормалне линије живота. На почетку Француско-пруског рата наилазимо на свечарску атмосферу јер се очекује прослава поводом зарука двоје младих и срећно заљубљених јунака. Мајка и кћерка, Ката и Марија, спремају трпезу и разговарају о предстојећој Маријиној вјеридби са младићем Миланом. У Љубавном писму наилазимо на романтичарску, идиличну експозицију, у којој разњежена и заљубљена Евица пише љубавно писмо своме младићу. Касније слиједе заплети са обавезним и сасвим непредвидивим неспоразумима који озбиљно доводе у питање почетну хармонију, да би на крају изнова била успостављена идилична равнотежа. На примјер, Марија и Милан у Француско-пруском рату, затим Евица и Милан у Љубавном писму, срећно се вјенчавају на крају комада, јер како смирено наглашава један од Трифковићевих јунака, комедиографских резонера, "тако мора бити на крају сваке шаљиве игре"(170).

Са друге стране, у комедијама Честитам, Школски надзорник, Избирачица, већ у експозиционим сценама препознајемо напету атмосферу, која нас уводи у поремећај на теразијама живота. У комедији Честитам млада жена Мара дубоко је незадовољна стањем у браку, јер нису протекле ни двије недјеље од вјенчања, а муж је већ увелико занемарује и читаве ноћи проводи у кафани. У комедији Школски надзорник у три уводна призора сазнајемо за сва незадовољства старог учитеља Петровића, плата му је недовољна, кћерка неудата, а будући зет, свршени препарандиста, никако не може да добије учитељску службу. У Избирачици већ у уводној сцени упознајемо главну јунакињу Малчику, као хировиту и размажену дјевојку, срдиту на читав свијет, јер јој се чини да јој плаветна боја хаљине, коју је спремила за предстојећу забаву, не стоји добро. У истој појави упознајемо и њене родитеље, Јецу и Соколовића, који су главни кривци за њено погрешно васпитање и неумјерену размаженост, себичност и самозаљубљеност.   

Кад је ријеч о комедиографским заплетима, може се рећи да је и код Косте Трифковића, као и код већине водвиљиста, пажња усмјерена на приказивање, преплитање и обликовање динамичних и брзих комичних ситуација, усљед чега је карактеризација комичних јунака остала у другом плану. У Француско-пруском рату преплићу се два напоредна низа догађаја, при чему је у првоме низу приказана вјеридба Марије и Милана, а у другоме жустра расправа и свађа њихових родитеља, Петровића и Поповића, око догађаја везаних за актуелни Француско-пруски рат. Укрштање ових напоредних низова догађаја мотивисано је још у сажетој и ефикасној експозиционој сцени комедије када Ката критикује свога мужа Петровића што се задубио у читање новина и велича напредовање пруске војске на фронту, умјесто да учествује у припреми кћеркиног прстеновања.

До сасвим неочекиваног развоја догађаја и правог комедиографског заплета долази онога тренутка када у кућу Петровића стижу будући пријатељи Поповићи, те када двојица очева, Васа и Илија, почну жустро да коментаришу новинске вијести са фронта, величајући Прусе, односне Французе. Упркос опоменама њихових жена, Кате и Јеце, да се бар на данашњи дан оставе политике, јунаци попут Петровића и Поповића, који су иначе носиоци "негативних страсти", још жешће падају у полемичку ватру, тако да се онај у почетку мали и непримјетни повод, као она чувена Бергсонова "грудва снега",[4] закотрљао и увећао до те мјере да је постао очигледан свима, те да је озбиљно угрозио реализацију главног догађаја због којег су се и окупили, а то је вјеридба њихове дјеце.

Непосредни поступци острашћених јунака, мотивисани су читањем новинских чланака о Француско-пруском рату, што је позната стара техника подстицања радње путем спољашњих фактора, којом се Трифковић обилато користио у готово свим својим дјелима. Петровић и Поповић су "људи једних новина"[5], Петровић "као Прус" чита Вандерер, а Поповић "као Француз" чита Пештански Лојд, тако да се понашају као марионете чије поступке управљају некакве спољње силе, у овом случају пристрасне новине. Унакрсним читањем "својих" вијести јунаци до те мјере распламсавају свађу да она кулминира кроз поступак комичне градације у обострана вријеђања, која више немају никакве везе ни са политиком, ни са Француско-пруским ратом, већ са разликом у друштвеном статусу јунака. Поповић погрдно Петровића назива "паорином", јер се радило о земљопосједнику, а овај њега "господином без новца", јер се радило о пензионисаном државном чиновнику. Трифковић комичну ситуацију доводи до крајњег алогизма и апсурда, који најбоље говори о нашим малограђанским слијепим страстима и себичностима, кад у сукоб укључује и њихове жене, Кату и Јецу. Иако у почетку не разликују Прусе и Русе, острашћене жене са маском "патријархалне оданости" својим мужевима, чврсто стају на њихове непомирљиве стране, тако да замало долази до њиховог физичког обрачуна, чиме још више продубљују сукоб. Кулминативну тачку у структури комичног заплета, тј. крајњи степен комичне градације, представља раскидање младалачких зарука, а да оне о чијим судбинама се одлучивало, младића и дјевојку, нико није питао за њихово мишљење или вољу.

Комедиографски расплет и разрешење сукоба, мотивисано је неочекиваним комичним преокретом, чији су иницијатори Марија и Милан. Дјевојка и младић, попут лукавих комедиографских резонера, враћају родитеље на нормалну линију живота тако што инсценирају сопствену свађу, претварајући се како се и они налазе на страни својих родитеља, те да су спремни да жртују и животе због својих убјеђења. Тако осмишљена језичка и ситуацијска комика реализована је на принципу комичних паралелизама, али и као резултат пародирања и отвореног исмијавања високопарних романтичарских фраза којих је још увијек било доста у савременој књижевности Трифковићевог доба.[6]

Комедиографска сруктура једночинке Честитам утемељена је на укрштању напоредних низова догађаја, и то брачног незадовољства младе жене Маре због тога што јој супруг Стева Грабић банчи по кафанама, те доласка у госте из унутрашњости Стевиног стрица Спире Грабића. Потпуну комичну забуну и основни комедиографски заплет изазива Марино писмо у којем исказује мужу своје незадовољство и обавјештава га да одлази. Грешком писмо долази у руке стрица Спире, који помисли да је порука упућена њему, пошто је и сам кришом од својих домаћина лумповао ноћу по кафанама. Додатној комичној перипетији доприноси то што се у међувремену Мара покајала због свега што је написала у писму, али је срећном забуном берберин Јоаким Сапун, приликом посјете грешком у Марино писмо ставио своју билету у којој честита Нову годину Стеви Грабићу. Захваљујући томе долази до срећног расплета у којем млади супружници и њихов гост честитају једни другима предстојеће Новогодишње празнике.

Поред исмијавања малограђанских бракова у Новом Саду, Трифковић је у комедији Честитам, кроз обликовање комичног карактера Спире Грабића, отворио и болни проблем "дехероизације", тј. растакања и нестајања "старих омладинских идеала", те њихово преображавање у испразну кафанску реторику и декламације популарних пјесама, као што је  Дух времена сад је таки. Приказујући са успјехом различите нијансе новосадске малограђанске средине, а руководећи се подударном Игњатовићевом књижевном тематизацијом идеје да су "бербери први људи", Трифковић је обликовао убједљиву комичну маску берберина Јоакима Сапуна и слично.

Комедиогрфска структура Школског надзорника заснована је на комичној ситуацији замјене личности, те на срећном укрштању два напоредна низа догађаја. Првога који говори о доласку новог школског надзорника у ревизију једне школе у унутрашњости, те другога који казује о љубави са препрекама између учитељеве кћерке Савете и свршеног препарандисте Станка. Захваљујући случајној замјени идентитета, надзорник се најприје сусреће са учитељевом кћерком и у искреном и повјерљивом разговору сазнаје за све невоље које су тиштале њену породицу, од очеве ниске плате, преко корумпираног претходног надзорника, до Станкове немогућности да дође до учитељске службе, а тиме и да се ожени Саветом коју је искрено волио, иако је био најбољи ђак своје генерације, иако је писао и преводио педагошке књиге и слично. До срећног комедиографског расплета, долази захваљујући школском надзорнику, који попут резонера омогућава успостављање нормалне линије живота, тако што препоручује да Станко добије учитељску службу у Новом Саду. Тиме је отклоњена једина препрека за остварење Станковог брака са Саветом. Надзорник чини и друга узвишена дјела, откупљује Станкове књижевне радове, старом и вриједном учитељу Петровићу одређује двоструко већу плату и тиме показује да правда ипак постоји у овом шареном и невеселом свијету.      

У складу са структуром комедија Честитам и Школски надзорник,  тродјелна комедиографска структура Избирачице препознатљива је по редукованој, тзв. нултој експозицији, те директном увођењу у комични заплет. Већ у првој сцени упознајемо размажену и самозаљубљену јунакињу Малчику чији родитељи је припремају за малограђанску забаву само да би удовољили њеним прохтјевима и жељама. Да би мотивисао поучни љубавни заплет комедије, по којем избирач увијек пронађе отирач, а затим и да би употпунио слику младалачких забава, дружења, те склапања и уговарања бракова у маловарошкој средини, Трифковић поред главне јунакиње у комедију уводи и неуобичајено велики број других актера (двије дјевојке, Савету и Милицу, три младића, Бранка, Штанцику и Тошицу, као и Малчикине и Миличине родитеље), што изнова потврђује констатацију да је за Трифковићев комедиографски поступак карактеристична водвиљска симетричност и паралелизам у обликовању комичних јунака и ситуација.

Напоменули смо већ да је Избирачица једина Трифковићева комедија чија се радња одвија у три чина, а у жанровском смислу комедија интриге се снажно приближава комедији карактера. Радња првог чина одиграва се на забави код Соколовићевих, а већ у првој сцени приказан је малограђански салон војвођанских Срба из 70-тих година 19. вијека, у којем се сусрећемо са главном јунакињом Малчиком. Одмах је упознајемо као размажену, хировиту и самозаљубљену дјевојку, која стоји пред огледалом и расправља са родитељима да ли јој боја хаљине коју је обукла за вечерњу забаву пристаје. Насупрот директној карактеризацији главне јунакиње, остали актери комедије су посредно представљени управо из Малчикине визуре, док извјештава своју рођаку Савету кога све могу да очекују на забави.

Укључивањем друштвених игара, као што су фоте и дарде, кроз поступак комичне игре у игри, која има оправдано и функционално мјесто у структури комичног заплета, јер разоткрива потајна љубавна интересовања младих, Трифковић је учинио комедију разигранијом и ведријом, а истовремено је објелоданио и сопствени ироничан однос према ограниченим духовним интересовањима јунака и средине из које потичу. При томе, наглашени водвиљски карактер овоме дјелу, поред брзог смјењивања ритма, дају и двије музичке композиције које јунаци пјевају на сцени. Ради се о арији из опере Лучија, те о популарној пјесми Корнелија Станковића Што се боре мисли моје.

У другој, трећој и четвртој појави првог чина, комични заплет је додатно усложњен увођењем ривалских ликова тројице младића, потенцијалних младожења: Штанцике, Тошице и Бранка. У обликовању Тошичиног карактера нарочито долази до изражаја техника карикатуралног преувеличавања, чиме се најбоље потврђује познати Бергсонов закључак да било који недостатак или мана (у Тошичином случају кратковидост и неспретност), када се увелича производи комични ефекат.[7] У сценама љубавног ривалства тројице младића, те њихове борбе да задобију наклоност Малчике, комично је додатно усложњено и поступком изругивања намјере, тако што Тошици, на примјер, испада из руку букет цвијећа који је понио Малчики на дар, затим алузивним коментарима Штанцике и Малчике, којима се узајамно провоцирају не би ли дознали "ко се коме допада". Комичне досјетке, са алузивним порукама, нарочито доминирају у исмијавању Тошичине кратковидости, затим и клемпавости и слично. Када Тошица предложи да се играју жмурке, Малчика му одговара да би он био у предности над осталима јер и "невезаним очима тумара у мраку"(112). Када Тошица каже да Штанцика не пјева добро, пошто неуспјешно покушава да пјева арију из опере Лучија, Штанцика му узвраћа да он то може најбоље процијенити јер "има велике музикалне уши"(113). Штанцика и Бранко представљају Тошичине супарнике, тако да њихове комичне маске у почетној фази можемо сврстати у категорију "противника желиоца", да би се касније испоставило како је њихово срце ипак склоније љубави према скромним дјевојкама, попут Милице и Савете.

У другом чину комично је остварено кроз технику паралелизама, те симетричног понашања тројице младића, који истовремено шаљу писма Малчики у којима јој изјављују љубав и у којима је просе. У значењском смислу нарочито је интересантно Тошичино писмо, написано "у стиховима, на лепом сатинираном папиру, са намолованим прободеним срцем"(122), те са поучним постскриптумом у облику изреке "Избирач наиђе на отирач"(122), по којој је комедија и насловљена. У припреми кулминативне ситуације, Трифковић је вјешто карактерисао и нијансирао све протагонисте овог необичног љубавног заплета. Учинио је то углавном кроз њихове говорне особине, те кроз интересовања за музику. На примјер, Малчика и Штанцика неуспјешно покушавају да пјевају једну оперску арију, чиме је исмијано помодарство и однарођавање тадашње српске младежи, док са друге стране, Бранко и Савета знају само наше пјесме и са великим успјехом пјевају Станковићеву пјесму Што се боре мисли моје, чиме се јасно сврставају међу носиоце оног старог патриотског духа Омладине.

Посебно мјесто у карактеризацији јунака посвећено је Малчикином непредвидивом и хировитом понашању. У облику разноврсних комичних алогизама, указано је чињеницу да Малчика не осјећа ништа ни према једном од тројице просилаца, те да јој се не жури са доношењем одлуке, јер јој "ионако неће утећи ниједан"(123). На савјете родитеља и рођаке Савете да одабере једног од просилаца и да се уда, Малчика им проналази најразноврсније мане. Штанцика је богат, али јој не одговара јер не спада у интелигенцију, Бранко је журналиста, али је сиромашан и сувише озбиљан, Тошица је луцкаст и слично. Врхунац Малчикиног егоизма и охолости долази до изражаја у часу кад мора да донесе одлуку да ли одбија или прихвата прошевине, јер су младићи чекали на одговор. Малчика на то узвраћа: "Нека чекају: Шта је мени брига! Ако чекају, чекају за мном! Разумете ли? ... За мном!"(124).

До тачке комичне кулминације долази у тренутку укрштања тих напоредних низова догађаја, онда кад сва тројица младића истовремено долазе код Малчике по одговор на претходну просидбену понуду. Међутим, комедиографски врхунац, Трифковић вјешто одлаже, стварајући значајну драмску напетост и неизвјесност, тако што разоткрива и љубавна осјећања осталих протагониста комичног заплета, или нас забавља различитим комичним неспоразумима чији су актери слуга Јован и Тошица. Милица и Савета исповиједају једна другој своје љубавне јаде, тако да сазнајемо да је Милица потајно заљубљена у Штанцику, а Савета у Бранка, чиме се отвара пут за неочекивани комедиографски преокрет. Ту средишњу комедиографску сцену, Трифковић додатно усложњава тако што водвиљске ситуације укршта са романтично-сентименталним дијалозима Бранка и Савете.

Све то омогућава измјештање са сцене главне јунакиње Малчике, тако да се она готово и не појављује непосредно у финалу комедиографског догађања. Комичну интригу, Трифковић реализује техником прислушкивања, у којем учествују заинтересовани младићи, као и техником неочекиваних преокрета, јер Малчика два пута мијења одлуку за кога ће се удати. Захваљујући томе, тек је у трећем чину комедије услиједио стварни расплет, Бранко је запросио Савету, Штанцика Милицу, а избирачици Малчики је преостао једино трапави Тошица.

---

[1] Јован Христић, "Наш водвиљист Коста Трифковић", Изабрани есеји, приредио Михајло Пантић, Српски ПЕН центар, Београд, 2005, стр. 190.

[2]О вјештини драмске технике, једним другим поводом најупечатљивије пише Бранислав Нушић, као један од баштиника комедиографског дара Косте Трифковића. У познатих Десет заповести преписаних са таблице искуства, Нушић пише: "Као и свака појава у животу и драма има свој почетак (експозицију), развој, кулминацију и крај. Добри драмски техничари спајају ове две фазе у: експозицију и развој; развој и кулминацију; кулминацију и расплет (крај), само што то није равнокрак троугао који ове три фазе имају. Од кулминације до краја мора бити краћа линија, но од експозиције до кулминације. Чим се почне назирати решење ваља овоме што пре хитати не дозвољавајући гледаоцу да реши ствар пре но писац." (Бранислав Нушић, Незнани и мало знани списи, приредио Александар Пејовић, Народна библиотека Србије, Београд, 1989, стр. 122).

[3] Northrop Frye, nav. djelo, str. 195.

[4]Анри Бергсон, Смех, превео Срећко Џамоња, Издавачка књижарница Светислава Б. Цвијановића, Београд, 1920, стр. 58-66.

[5]Васо Милинчевић, Коста Трифковић – живот и дјело, нав. дјело, стр. 236.

[6]Исто, стр. 238.

[7] "Уметност карикатуристе се састоји у томе да запази тај покрет који је каткад и неосетан и да га открије свачијим очима повећавајући га. При томе се опредељује за само једну особину физичку или менталну као једино постојећу и вешто је преувеличава." (Анри Бергсон, нав. дјело, стр. 16).

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: