детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЖИВОТА НИ НА ВИДИКУ

О како и колико брзо, док стојимо вријеме одмиче? Прије 4 године, на данашњи дан, дакле 12. марта 2012. први пут од 1995. године пођох, одох и видјех Завичај. Колико година прије тога нисам прошао Банијом, Кордуном, путевима својих немјерљивих Љубави лако је израчунати. Но, није лако објаснити. Зар је требало више од 16 година да се савлада пут дуг 200 километара?

За разлику од данашњег дана бијаше то тада лијеп, прољетни дан. Без кише и без најаве неких посебних изненађења. Страх од сусрета са Домовином, што то не признати, подгријавао је Јанко[1] унапријед прогнозирајући гдје би "Србин повратник[2]" (евентуално) могао ићи на „преодгој“. Или на период привикавања новој Хрватској држави. Није ми било свеједно. Нисам знао у коју сам трећину Срба по Норвалсском[3] програму смјештен.

Пустош са којом сам се срео оставила је дубоке трагове, не само у мојој души. Банија, Кордун и Карловац су ми за мало непрепознатљиви. Лијепе дрвене кућице и много кућерина уз саму цесту Двор на Уни – Глина – Вргинмост – Војнић - Карловац клонуле. Једне преотела живица и коров, а друге начела киша и експлозив.

Град Кордуна опустио… на аутобусном колодвору је некад живот текао. Сада нема ни људи, ни аутобуса, ни живота.

Трагови живљења нестали. Човјека ни на видику.

Хрватска држава је збринула српску наивност, по српском избјегличком рецепту "дај шта даш", "боље ишта него ништа" и од "кога је, добро је", озидала јој "нужни смјештај" у који је смјестила своју демократију, српска гробља, стратишта и сав минули рад. На улазним вратима „збрињенога“ путоказ или улазница за Еуропу.

Ни Хрвата ни Србина нигдје на видику!

Не бих о томе. Да не покварим сјећање.

Нешто, што је важније од свега овога: Био сам, све видио и све осјетио. Да ли су ми требале 4 године да закључим – све се промијенило.

У Хрватској за Србе, ни живота на видику!

Моје Љубави се препустиле купинама. Ма, могу да их пале, руше, гасе, затиру, могу да бјеже, нестају, да трче "свијетлој" будућности, али не могу их отети из мене. Непоправљивог Кордунаша, сањалице и луталице. Оне су ту и јутрос, и сваки дан.

Узалуд крчим пропланке, узалуд се пењем на своје Кобачко брдо, узалуд призивам добре виле…

Гдје су људи? Гдје су дојучерашња села?

---

[1] Јанко Велимировић

[2] Никола Кобац

[3] Мјесто у Канади у коме су се око фрањевачке мисије окупљали углавном десно орјентисани хрватски националисти, ближи усташтву него демократији. Ту је написан и усаглашен „Норвалски програм“ обнове Хрватске државе ван југословенске заједнице. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: