детаљ слике: КРК Арт дизајн

Језик за зубе…

Нашу групу испред Манастира Ђурђеви Ступови дочекује Игуман Герасим. Ведар, отворен, позира свима који жели да се фотографишу с њим  и притом држи подигнуту десну руку с три састављена прста. Подучава нас. То је прави православни поздрав, а не онај с растављена три прста.

    - Из Београда долазите. Ви сте посебно угрожени. Позиција и опозиција. Митинг и контрамитинг. Ко је за, ко је против. Ко није за нас, тај је против нас! Свакодневно. Уместо дневника, Задруге, Парова,  жене да обују патике, навуку тренерке, па у шетњу или на трчање. Кошутњак, парк Ташмајдан, парк шума Звездара. Или бицикл, па низ Дунавски кеј. На Аду Циганлију. А мушкарци склекови. Чим вас ухвати хуја, бес и јарост, склекови или боксерски џак. Не мора бити професионални, може и врећа за брашно напуњена песком, па бијте шакама, песницама, а ако не помаже: главом. Да истерате јарост и бес из себе.

Уводи нас послије у пространу  ручаваоницу, гдје добијамо послужење: манастирску ракију, кафу, кекс, сокове, воду. Отац Герасим нам приповиједа о историји манастира, упозорава да не правимо грешку и говоримо стубови, него ступови. Ступови су куле, Ђурђеве куле, а потом се обраћа женама које скрушено сједе, углавном погнутих глава:

- А сада жене. И савет за вас. Језик за зубе и беспоговорно слушајте мужеве: не противзборите, не противречите. Кад мушкарац дође љут, кад вам се осорно обрати, само слушајте и потврђујте све што каже. Најбоље, на почетку речи не проговарајте. Сви који су ме послушали, живе данас у срећним браковима. На почетку није лако, али није то ни тако тешка борба. Мало самосавлађивања, самодисциплине да се угуши „ја“, а онда су резултати велики. Имаћете мирне и благодатне дане. И држите малу кадионицу у кући, тамјан и брикете. Кадионица и тамјан су основни богослужбени предмети. Од мириса тамјана и скрушене женске душе нечастиви бежи главом без обзира.

Жене се не мичу, тек једна устаје, провлачи се између столица. Онда застаје, као да се нечега сјетила, па се враћа до стола, и из ташне вади телефон, цигарете, упаљач. Ја иначе сједим на крају стола одмах покрај врата. Устајем, помичем столицу, правим јој мјесто да дође до врата. Она сад одлази до наткривеног дијела испред благоваонице, наслања се на дрвени стуб и пали цигарету. Потом вади телефон и почиње да прича с неким. Жустро, гестикулирајући рукама, тако да сваки пут иза њеног покрета руком остане бледуњави траг дима цигарете.

Излазим накратко. Заборавио сам на једној од клупа качкет и свијеће. До мене допире глас жене која прича на телефон:

-Еј, бре, морала сам да изађем. Добила сам напад гушења. Неки поп смара унутра. Држи нам придику да не противсловимо мушкарцима. Да држимо јези за зубима. Да покорно слушамо – тј. да они серу колико им воља, а ми да трпимо. Еј, бре, сморио ме за пет минута. Ево, другу цигарету пушим заредом. Чекај мало, наставићу касније, ево, ме један из групе слуша…

Ја се враћам у благоваоницу и сједам на своје мејсто. Жена испред не престаје да говори и гестикулира. Већина жена и даље држи главе погнутим, иакоје Отац Герасим завршио бесједу о потреби покорности жена за спас брака и човјечанства.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: