ПРАГРЕХ
Скидам се са себе:
влас по власак,
обрва, трепавица, очић.
Лист уха лелуја,
одламам уз прасак
са шатре кључњаче кочић.
Скидам се са себе:
шака ручна и ножна,
дашак дојке, пупак зрео,
бледа навлака кожна,
колена уздах врео.
Отварам ребрасте шалокатре,
пазуха напухана једра,
зупчасти угарак пршљенске ватре,
наткривену сенку бедра.
Још се само на доручје сводим
и два чланка малога прста.
Из чије ћу главе да се родим
и опет допаднем крста?
ПЕНЕЛОПИНИ ЉУБАВНИЦИ
Сто осам (ако је толико!) просцима назови!
Извуци мач из корица.
Са сваким се обрачунај.
Али, пожури, брод већ двадесет година плови:
Некоме мора припасти круна!
Утеху, у пољупцима
Истргнутим из твога одсуства,
Из чекања, што траје вековима –
Пренежне су речи искивала уста,
Кад си ме везивао завет-оковима.
Сто осам љубавника? Премало,
Јер тебе сањах.
У високу си ме кулу пољупцима зазидао.
Сто осам загрљаја – а твоја миловања...
Сваки њихов прст ме твојим прстима скидао.
Сто осам љубавника, кажеш? Ха!
А сунце из твојих груди
Кроз њихова ребра је горело.
Пољубаца. Усана. А нигде утеха.
За амбис у срцу. За срце врело.
Сто осам, кажеш? А један, као ни један....
Двадесет година ветар
У бело једро пирка.
Веруј: нико није те био вредан...
Нека ти каже и Кирка.
Ти, на кога је пала
Пољубаца метеорска киша,
И Чаробница била тобом опијена...
Погледај: сто осам на тврђаву јуриша...
А ја сам само жена...
Сто осам (ако је толико!) просцима назови!
Извуци мач из корица.
Са сваким се обрачунај.
Али, пожури, брод већ двадесет година плови –
Некоме мора припасти круна!
СТРАХИЊИНА АНЂА
Ако је опрост у име вечнога дуга,
и цена – да псећи те понизно волим
онда ми подај ноћ за оданог друга,
уместо опроста – рани ме прстима голим.
Ако је само реч ти мека и блага,
ако ми свићу ноћи од безока горе
нека ти онда руку облије снага,
’место горчине – нек бол ми на усни скоре.
Јер – ако ниси сакован да још ме љубиш,
да чиста срца растеш ми усред ока
не двоуми се да ми Зорњачу дубиш –
прими од мене опроштај, за сведока.
Ако ме узмеш уза се – нагорког грла,
ако је изгледна снага – слабости дело,
не губи време – нећу ти бити врла:
помажем твојој руци да врисне ми чело.
Ако ти усна од мене згрожена бежи,
ако ме згрченом руком ноћима скидаш
нека ти не буде опрост од казне тежи,
кад ме са собом узмеш да грех ми видаш...
photo:ilij@saula.art
