детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОГЛЕДАЛО ЗА ЗВИЈЕЗДЕ

Маје Белегишанин Ивановић: Мајска киша, изабране и нове пјесме, „Пресинг“, Младеновац, 2022.

Ранко Павловић

Између читаоца и изабраних и нових пјесама Маје Белегишанин Ивановић, уврштених у збирку Мајска киша, заиста није потребан никакав посредник, нарочито не онај који би желио да има улогу тумача. Јер, свака пјесма и сваки стих у њој сами од себе се отварају пред читаоцем који им прилази отворене душе. Уз то, пјесникиња је сама, сасвим свеједно да ли намјерно или ненамјерно, свјесно или несвјесно, уводном пјесмом „Да напишем песму“ дала кључ за улазак у сопствену поетику и непосредно наговијестила мотивске и тематске лавиринте лирике кроз коју жели да проведе читаоца, као кроз цвјетне вртове које је брижљиво његовала да би их несебично даривала погледу добронамјерног знатижељника.

Маја Белегишанин Ивановић жели (и у томе, треба одмах рећи, успијева) да напише своју пјесму „лепу, као ова загонетка“, и пјесникињи самој неодгонетљива, љепшу него што је оно нешто што својом енигмом зна да мучи. Ту своју тежњу приближава нам упечатљивим лирским сликама које кријепе (и) читаочеву душу, као што су двориште умивено кишом зрака пуног мјесеца, или привиђење саткано од лишћа, мрака и сјенки. Та њена пјесма мора да буде „празнија од празнине“, бијесна толико и тако да никога не може повриједити, гласна али да тихо у ушима звони. У тој пјесми, лијепој „као сета“, нестварној као сан, звијезде морају имати своје огледало. Прецизно и јасно, али сасвим ненаметљиво, лирски субјект, дакле, „предговорном“ пјесмом уводи читаоца у предворје своје душе и само му у назнакама открива правце којима би се могао кретати алејама јасних мисли и тананих, добро контролисаних осјећања.

У збирку је уврстила седамдесетак пјесама, настајалих у посљедње двије деценије, разврставши их у пет цјелина које самим насловима наговјештавају врсту пјесама и њихово мотивско-тематско одређење: Разноб(р)ојне строфе, Сонети, Октаве и  Бели стих. Ту је и тридесетак хаику терцина. Поред пјесама већ објављених у збиркама: Испод неба (2007), Светлосна пруга(2011), Зимско сунце(2014) и Нежна граница(2018), читалац ће се сусрести и са осамнаест нових пјесама које потврђују да пјесникиња у оквиру већ оформљене, препознатљиве поетике стално трага за новим изазовима и могућностима потпунијег исказивања.

У првој тематској цјелини, углавном у форми терцина, катрена, квинтина и септима, кроз час јасна час ружичастом маглом одјенута сјећања, Маја Белегишанин Ивановић пјева о догађајима из властитог живота, сновима и сновиђењима, појавама у природи и сликама које надиру из несанице. Док бубри топлота попут нежне клице, у пјесникињиној свијести и подсвијести, у стварном, а покаткад и неком неухватљивом паралелном свијету, бујицу сјећања одмотава време које хуји као повјетарац на чијим се меким таласима лако плови у дјетињство и галерију запамћених слика. Таква сјећања, као што се обично дешава у чистој лирици, натапа фина сјета којој су, можда разлог речи које памтим. Ријеч је моћна. Она (у овој поезији) није само градивни елемент; она твори зидове, кровом пјесму штити од невремена, отиском душе осликава фреске, уноси топлину која грије срце.

Колико ријечи, толико су и снови танана пређа којом су саткане пјесме. У њима се љуљушка вјечност док Душа у песми спава. И у несаници, која је дала наслов једној пјесми у циклусу Разноб(р)ојне строфе, рађају се снови:

Комеша се из подсвести, из дубина

недогледних као море, као свемир,

глас нејасни, несазнатљив мали немир.
Комеша се из подсвести, из дубина.

У овој, уосталом као и у другим мотивско-тематским цјелинама, читаочеву перцепцију запљускују упечатиљиве пјесничке слике које ни у једном тренутку не дјелују као некакав накнадно додат накит, него су увијек срасле с рефлексијом и емотивним набојима, изникле из исте инспиративне и подстицајне клице. Пјесникиња је и сама свјесна да би, без пуне контроле, те слике могле постати само декоративни елемент пјесме (могла бих пасти у вир плитких слика! каже на једном мјесту), да би могле дјеловати истрошено и изанђало, па их колорише треперењем сопствене душе, издвавајући их тако из мора „већ виђеног“. Ево само два примјера која то илуструју: Милина срне лицем јој се просу и И пожелиш једне руке, топле као откровење,/ и пожелиш једну песму, присну, облу као кестен. Покаткад те слике доприносе освјетљавању душе (и лирског субјекта, и оног о коме пише), као у пјесми „Старица“. У београдској Балканској улици, у раму  прозора, пјесникиња често види једну старицу. Предосјећа да је она усамљена, а ту мисао и осјећање поткрепљује сликом велеграда за који каже да је гнездо солитера, у коме једна сламчица мора осјећати тјескобу и страх од самоће.

Поред уобичајеног једанаестерца (с цезуром иза петог слога) и чистог александринца, у првој цјелини извјестан број пјесама остварен је у седмерцу и десетерцу и те пјесме натопљене су чистом лириком. Када се, међутим, у пјесми нађе прикривена наративна нит, онда се стихови, чини се сами од себе, организују у шеснаестерац, каткад у четрнаестерац или петнаестерац и, само по форми, заличе на начин пјевања Војислава Илића и још неких пјесника његовог времена, на размеђу романтизма и реализма. У тим случајевима нашој пјесникињи за самосвојасн савремен исказ три катрена су мјера да саопшти оно што је наканила, заокружујући тако мисао и „причу“, али остављајући пјесму увијек отвореном, да је и читалац може у својој рецепцији допјевати. У то ће нас увјерити и неки сонети на које ћемо наићи касније („Божићна“ и „Залазак“, на примјер), гдје су „прича“ и атмосфера увезане у чудесан лирски чвор који, све и кад би могао, читалац не жели да развеже, јер би се тако из пјесме могла осути фина скрамица треперења емоција, као поленов прах пред повјетарцем са цвијета.

У цјелину којој је наслов дала сонетна форма, М. Белегишанин Ивановић уврстила је осамнаест пјесама. У њима је природа основни извор надахнућа. Јабука, зумбули, липе, облаци, парк – напросто се утркују ко ће први да се удобно скући у складно исклесаном катрену или истој таквој терцини. У тишини која тихо одзвања као звоно манастирске цркве у даљини, у баршунастом грумену чежње проткане сјећањем, кроз стихове лепршаво струји протицање времена. Док се у читаочеву свијест угњежђују пастелне слике маја, већ га запљускују лахори раног љета, а у вечерњој шетњи слути дах оног другог и другачијег, михољског љета. Слике јесу моћно колорисане, али никако сладуњаве или, недајбоже, накинђурене, можда и зато што их пјесникиња не боји кистом него ријечима и необичним поређењем. Нека нам то посвједоче два стиха из сонета „Јабука“: Ваздух је цветао лепоту слутећи; Миришу јабуке твоме гласу сличне. Сликовитим језиком, ако се зналачки користи, може се лако дочарати и стање душе. Тако, пред читаоцем се отвара фантастична слика облака: По небу се развејали као бела носталгија, док сунце може бити пријатно, крхко као пена.

А гдје је пјесникиња у свему томе? Она није само посматрач. Све то оживљава, доживљала и проживљала, да би супстрат емотивних импулса подијелила са читаоцем, као у пјесми Панорама:

А ја сам често странац, чудан гост
у овом свету хладном као кост...
Само у песми видим топли стан.

            Стих то испредање мистичног предива... из пјесме што је дала наслов цијелој збирци, не дочарава само атмосферу и расположење које изазива топла, благородна мајска киша, него посредно осликава четрнаест октава (у свакој по три строфе) у циклусу насловљеном према врсти пјесме. Пјесникиња је сасвим саживљена са природом и човјеком у њој који је истовремено и свој и туђи. Равница у разним добима дана и године у овим стиховима оглашава се неком небеском музиком, посестримом тишине. Када жеђ за новом пјесмом, слатко чекање и немир који протреса цијело тијело,  нежним бескрајем зазвоне у рањивом бићу, тада се октавама разлије љековита меланхолија која и читаоца води у бајковите предјеле пређашњих збивања и доживљаја.

            Пјесникиња се с успјехпм огледала и у хаику пјесмама. Мање је робовала устаљеној форми (терцина са 5+7+5 слогова), већ се више окретала суштинским својствима ове кратке лирске творевине рођене у Јапану, која се постепено раширивала цијелим свијетом. Она осјећања, у чијој је сјенци често прикривена мисао, исказује сликама које се у свакој пјесми међусобно укрштају и стапају у складну цјелину. Тако и љетној вечери црвенкасти мјесец се погледу нуди као небеска јабука, док у зимској ноћи освијетљен прозор мале куће трепери срећом. И хаику форма Маји Белегишанин Ивановић пружа могућност за фини дијалог с пјесмом коју ствара, позивајући и читаоца да се придружи том лирским расположењем обојеном ћаскању.

Завршним циклусом (Бели стих) М. Белегишанин Ивановић показује да и њене неримоване пјесме крију у себи неку врсту унутрашње складности која се очитује кроз ритмичност стиха, кроз озвученост која нам се углавном јавља шапатом природе (равнице, прије свега), те кроз музику коју еманирају ријечи у игри што може осјетити само сензибилно читаочево срце. Неримоване пјесме, највећим дијелом минијатуре које се напросто распрскавају од збијеног смисла и емоција, остварене углавном у катрену и терцини, колорисане су пригушеним ватрометом боја природе у различитим годишњим добима, исијавају мирисе који у нашем чулу остављају траг дуго и послије читања. У њима се пјесникиња залаже за језик који размиче пределе (колико може), а не бјежи ни од слика које се само на први поглед доживљавају као супротстављање једне другој, као у пјесми о псу пред вратима чији се сјај из очију стапа са звијездама, иако га у почетку не прихватамо.

            Посебну пажњу заслужује мини циклус Кад нема струје који, кроз своја четири пјевања, могло би се рећи прераста у малу поему. Вече без ове цивилизацијске тековине, у том кратком прекиду, другачије доживљавамо у различита годишња доба. Тако, на примјер, у љетно вече:

Спазим неугашен комад неба,

светли квадрат изненађења...

а у јесењој вечери без струје пјесник се најчешће дружи са својим пјесмама:

Колико песама има с топосом јесењег лишћа!

Али то нема везе ако је песма лепа...

            С подједнаким жаром Маја Белегишанин Ивановић своја поетска осјећања исказује у везаном и слободном стиху. Њена рима, без обзира на то да ли је парна, укрштена, обгрљена или испрекидана, смислена је, неистрошена и готово увијек доприноси ритмичности пјесме. Никада није само у функцији подударања завршних слогова стиха, него увијек тежи да оплемени пјесму, колико смислом, толико и емоцијом.

            Коначно, треба рећи да је добро што је Маја Белегишанин Ивановић одлучила да објави збирку изабраних и нових пјесама, јер је тиме показала узлазну линију којом се креће кроз свијет поезије и да је пјесникиња на коју књижевна критика и антологичари треба да рачунају.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: