О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ПОРУКЕ МОЈЕ ТУЖНЕ ПРИЈАТЕЉИЦЕ

Ђорђо Васић
детаљ слике: КРК Арт дизајн



ПОРУКЕ МОЈЕ ТУЖНЕ ПРИЈАТЕЉИЦЕ



Пријатељица из Босне ми пошаље покаткад поруку. Чисто да да од себе знак живота. Каже да сам једини који је се још покаткад сјети, па и она осјети потребу да подијели са мном своја размишљања. И пише ми тако да постоје заборављени и усамљени људи, али да постоје и исти такви градови: заборављени и усамљени. У које нико не свраћа. И на чије улице и локално становништво ријетко излази. И да је заборављеном и усамљеном човјеку још дест пута теже живјети у једном таквом граду. И шаље ми илустрације ради двије фотографије: пусте улице без људи, тек нагдје у даљини назиру се контуре двојице паса луталица који прелазе једну од улица тог усамљеног, и засигурно тужног града.


***

И пише ми опет неки дан како је идући улицом свог усамљеног града зачула иза себе мушки глас:
-Сачекај мало.Да те питам нешто.
Пише ми да се окренула и угледала човјека од неких четрдесетак година, поприлично пропалог и неугледног, који ју је упитао:
- А што си бона увијек тако тужна? Пратим те, ево, већ данима. К’о да су ти сви помрли. Гледај да су ти се и крајеви усана већ управили надоље.
Пише ми да му је одговорила да је петнаест година на бироу за запошљавање и да не види ни један разлог због којег би се разведрила и развукла усне у осмијех. Он јој је на то одговорио.
-Па, није пос’o све. Биће посла. Нек’ смо ми живи и здрави. Биће посла.
Сутрадан, пролазећи покрај продавнице, сва у својим мислима, пише ми да је зачула опет онај исти глас од јуче. Мушкарац који ју је питао због чега су јој крајеви усана увијек управљени надоље, сједио је испред продавнице на зеленој гајби са још једним мушкарцем његових година и пио пиво из зелене флаше.
- Оди на пиву. Ево још једна гајба. Да пребацимо коју. Да скинеш белај са срца. И овај мој јаран је без посла, па ништа не брине.
Пише ми да се у часу покајала што му је испричала да је без посла, али кад се вратила кући, размислила је и осјетила чак и неку врсту симпатије за мушкарца на зеленој гајби који испија пиво из зелене флаше: Можда је то његов начин да искаже саосјећање. Једини за који зна. Тако што ме позвао на пиво. „Да пребацимо коју…“


***

И пише ми опет та моја другарица да сваке године, негдје у ово доба, иде у околину свог тужног града да бере љековито биље. И пише да нарочиту пажњу обраћа на цвијет која се назива „дивља мрква“, а која је у народу познатија као биљка „стид“ или „срам“. Цвијет има бијеле латице на танкој стабљици, које се шире и образују лепезасту овалну површину. У средини тог цвијета налази се велика, тамна, љубичаста мрља, пречника око четири центиметра. И пише ми та моја другарица да прати како се из године у годину та мрља све више смањује, а да је по народном вјеровању та мрља стид и срамота свијета- и да је ово године готово и нема или да је тако сићушна да је човјек може једва уочити, што значи, како она закључује, да је на свијету готово потпуно нестало стида и срама…
Шетајући синоћ покрај језера, спазих са стране пута овај цвијет и приђох му ближе. Уистину, црне или љубичасте мрље готово да и није било ни на једном цвијету, и помислих како се њена констатација изгледа уистину односила на цијели свијет –на којем је нестало стида и срама.



 






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"