детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОРУКЕ МОЈЕ ТУЖНЕ ПРИЈАТЕЉИЦЕ

Пријатељица из Босне ми пошаље покаткад поруку. Чисто да да од себе знак живота. Каже да сам једини који је се још покаткад сјети, па и она осјети потребу да подијели са мном своја размишљања. И пише ми тако да постоје заборављени и усамљени људи, али да постоје и исти такви градови: заборављени и усамљени. У које нико не свраћа. И на чије улице и локално становништво ријетко излази. И да је заборављеном и усамљеном човјеку још дест пута теже живјети у једном таквом граду. И шаље ми илустрације ради двије фотографије: пусте улице без људи, тек нагдје у даљини назиру се контуре двојице паса луталица који прелазе једну од улица тог усамљеног, и засигурно тужног града.

***

И пише ми опет неки дан како је идући улицом свог усамљеног града зачула иза себе мушки глас:

-Сачекај мало.Да те питам нешто.

Пише ми да се окренула и угледала човјека од неких четрдесетак година, поприлично пропалог и неугледног, који ју је упитао:

- А што си бона увијек тако тужна? Пратим те, ево, већ данима. К’о да су ти сви помрли. Гледај да су ти се и крајеви усана већ управили надоље.

Пише ми да му је одговорила да је петнаест година на бироу за запошљавање и да не види ни један разлог због којег би се разведрила и развукла усне у осмијех. Он јој је на то одговорио.

-Па, није пос’o све. Биће посла. Нек’ смо ми живи и здрави. Биће посла.

Сутрадан, пролазећи покрај продавнице, сва у својим мислима, пише ми да је зачула опет онај исти глас од јуче. Мушкарац који ју је питао због чега су јој крајеви усана увијек управљени надоље, сједио је испред продавнице на зеленој гајби са још једним мушкарцем његових година и пио пиво из зелене флаше.

- Оди на пиву. Ево још једна гајба. Да пребацимо коју. Да скинеш белај са срца. И овај мој јаран је без посла, па ништа не брине.

Пише ми да се у часу покајала што му је испричала да је без посла, али кад се вратила кући, размислила је и осјетила чак и неку врсту симпатије за мушкарца на зеленој гајби који испија пиво из зелене флаше: Можда је то његов начин да искаже саосјећање. Једини за који зна. Тако што ме позвао на пиво. „Да пребацимо коју…“

***

И пише ми опет та моја другарица да сваке године, негдје у ово доба, иде у околину свог тужног града да бере љековито биље. И пише да нарочиту пажњу обраћа на цвијет која се назива „дивља мрква“, а која је у народу познатија као биљка „стид“ или „срам“. Цвијет има бијеле латице на танкој стабљици, које се шире и образују лепезасту овалну површину. У средини тог цвијета налази се велика, тамна, љубичаста мрља, пречника око четири центиметра. И пише ми та моја другарица да прати како се из године у годину та мрља све више смањује, а да је по народном вјеровању та мрља стид и срамота свијета- и да је ово године готово и нема или да је тако сићушна да је човјек може једва уочити, што значи, како она закључује, да је на свијету готово потпуно нестало стида и срама…

Шетајући синоћ покрај језера, спазих са стране пута овај цвијет и приђох му ближе. Уистину, црне или љубичасте мрље готово да и није било ни на једном цвијету, и помислих како се њена констатација изгледа уистину односила на цијели свијет –на којем је нестало стида и срама.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: