детаљ слике: КРК Арт дизајн

У ТЕМ СОМБОРУ

Култура сјећања живи. Данас ме узе ме за руку и одведе, до Сомбора. У дану у којем се кишни облаци са сунцем током читавог пута надметаше. Километри и даљине осташе иза мене. К’о просута мјесечина под Петровом гором, јула мјесеца 1995. године. Тог дана, 16. октобра 2015. ништа ми не би тешко.

Журио сам да наслијеђена сјећања предам потомцима њихових од давно расељених предака…

Равне војвођанске (сремске и бачке) цесте из далека изгледају „кај шпага.“ Чини ми се да је један крај, завезан за други крај свијета. И кад си сигуран да „нигдје краја није“ одједном, у правилу прије свакога насељеног мјеста под углом од 90 степени „шпага“ савије.Промјени правац и уведе те међ’ ушоране куће са великим зиданим оградама. А авлије све далеко су од пута одмакнуте. А не као оне моје кордунашке, крајишке. Као да су се такмичиле која ће се ближе и брже на цесту „насадити“, а газда „вратнице“ за банкину пришрафити. О оградама са циглом или даскама појма нисмо имали. Крајишки плотови су служили за штошта. Да се у двориште ушуња свјетло дана и тама ноћи. Да се виде и да тебе виде комшије, зоре и сумраци… да се на њих наслањамо и преко њих довикујемо, да се свађамо, ако докони будемо. И пси да једни на друге кроз ограду реже. А ако затреба да комшије лакше и брже једни другима и у помоћ прискоче .

И да летву за одбрану откинемо, ако какве кавге буде.

Спуштајући се са Фрушке Горе према Дунаву тражим мјесто гдје се ова европска ријека скелом прелази. На тај начин скраћујем пут за више од 50 километара, избјегавајући новосадску гужву и улице које никако не могу отпетљати. Све су ми исте, и све се са равницом сударају.

Једва уочљива стрелица „скела“ доводи ме на десну обалу велике ријеке. Стајем иза возила београдских ознака. На другој страни обале уочавам нешто слично моторним санкама, или „санцама“ како смо ми то превозно средство на Кордуну звали. „Водена кола“ за који минут се отискују и полагано клизе према „мојој“ обали. Неколицина аутомобила поредана у два реда путују на десну страну Дунава. Са лијеве стране скеле „налијепљена“ моторна бродица вуче или гура скелу. Заједно плове!? Узводно од ње у сусрет јој долази огромна, теретна лађа дужине засигурно веће од 50 метара. О Боже? Срећом, мимоилазе се…

Стижем у Сомбор: Дочек и упознавање, вечера и разговор. Све нешто топло око срца. Душа се разњежила. Чујем имена села којих више нема, култура сјећања их његују. У Завичајном удружењу крајишких Срба „Коријени“ она живе.

Сомбор, град испегланих тргова и угланцаних споменика. А тек кад се закорачи у било који простор? Зидови (не видјех никада, ни нигдје нешто слично) украшени прелијепим сликама познатих и непознатих аутора. Све једна љепша од друге, и све се смјеше изазивајући чудан и нелагодан осјећај. Као да сам закорачио у вријеме прије два вијека.

17. октобар 2015.

Домаћин се држи протокола. Након поздравне бесједе и добродошлице Србима из дијаспоре почиње „Округли стол о ћирилици“. Излазе говорници. Има нас од свакуда. Бијељина, Шамац, Соколац, Дервента, Вуковар, Власеница, Вршац, Франкфурт, Теслић, Горњи Милановац…

Констатујемо да смо ми, данас већ старије генерације писменост дочекивали са ћирилицом. Да су српска дјеца у Хрватској у прва два разреда основне школе учила ћирилицу, а тек у трећем прешла на латиницу. Сви реферати о овом писму почињу са именом Вука Стефановића Караџића. Неки то у својим уводним бесједама посебно истичу.

Узимам ријеч само са једном намјером – немојте историју фалсификовати. Причати о ћирилици, а не споменути Саву Мркаља са Кордуна, Србина из Војне Крајине (Аустроугарске у чијем су саставу били простори данашње Хрватске) је у најмању руку некоректно. Запитах присутне: Колико у вашим градовима и насељима има назива улица по имену Саве Мркаља? Што знате о Сави? Има ли и једна Савина, па макар и споредна улица, да се „наслања“ на Вукову? Има ли школа који носи назив „Сава Мркаљ,“ у Србији или Републици Српској? Шта пише у уџбеницима? Изучавамо „Луја Шеснаестога,“ а праве српске великане прећуткујемо?

Гдје је нестала ћирилица, запитах присутне? У Загребу или Београду? Колико је натписа улица и установа у главном граду свих Срба написано српским писмом? И у Бања Луци, сада моме граду. Је л’ истина да смо на сав глас закукали и загаламили зашто у Вуковару тару ово писмо, а прећутали то што га у Београду и Бања Луци нема?

Обилазимо цркву Св. Георгија. Дивим се умјећу градитеља и љепоти иконостаса. Црква је подигнута 1761. године. У њој је сахрањен владика бачки Јован Јовановић, рекоше ми домаћини. Напуштајући црква нађосмо се на прелијепом тргу поплочаном каменом и украшеним знаменитостима града. Јесења киша га изапра, и учини још љепшим. Испред нас изникоше сватови и машући српским барјаком одоше у своје весеље.

Већ је поподне. Прелијепа читаоница „Лаза Костић“. У ћошку дежура Лазина бронзана фигура. Имам осјећај да пажљиво прати шта се ту данас дешава. На зидовима посебна „изложба“ слика познатих. У ваздуху шапат Лазине пјесме „Santa Maria della Salute“:

Зар мени јадном сва та дивота?

Зар мени благо толико све?

Зар мени старом, на дну живота,

та златна воћка што сад тек зре?

Почиње промоција књига. Домаћин, тај добри домаћин најави и одреди вријеме за представљање двију књига изашлих између 6. и 7. сусрета „Матица – дијаспора“. Романа „МАЈКА“ Миленка Аврамовића, и моје књиге. Да не би све ишло по плану (а својствено је то нама) умјесто двије књиге, у онако стиснутом времену, у сам сутон дана пред слушаоце и посјетиоце поче „причати“ пет, шест књига. Организатор није имао снаге одбити непланиране „представе,“ а промотери нису имали осјећај за вријеме. Мисле да је њихово најважније?

Одужи се дан!

Причати о књизи „(Х)историја осушене збиље“ кажем ja, а не споменути проф. др. С. Ливаду и његову супругу Драгицу који су писали Предговор истој, било би исто као ништа не рећи.

И коначно, након напорног дана, вечера и дружење. Ресторан Ђачког дома у Сомбору. Војничким редом послагани столови. Све је на своме мјесту, па и музика. Лагано одмичемо заједно у ноћ. Уживамо у времену читајући или говорећи стихове својих пјесама, причајући афоризме или по неке догодовштине, у свијету свега од свачега. Веома тешко би се и тада и сада одлучио чија је пјесма најљепша. Нека слушаоци суде.

Слиједе нова упознавања. Прилазим непознатим домаћинима и гостима или они прилазе мени. У једној од „музичких пауза“ неко заведе (отпоче) препознатљиву личку, кордунашку и банијску „ојкачу“. Затрепери и узлупа се срце, и сјећање моје. Од кад не чух овакву, изворну, топлу, широку, једноставну пјесму и ријечи? Попрати је и женско и мушко. Нити је за плакати, а богами ни за веселити се. Сједам и пребирам дане када сам се крадомице, у зимским вечерима привлачио испод „пенџера“ своје или туђе бајте, да препознам комшије – пјеваче. Натпјевавању није било краја. До касно у ноћ уз ракију, ријетко уз вино редали су се они који „прваче“. Унапријед се знало 'ко је најбољи. Пратња је била једноставнија. Ако не знаш пјевати довољно је да отвараш уста, и по некад растегнеш „ооооооој“.

„Оооооој Крајино не би те жалио да се нисам у теби родио“!

Касно одлазим на спавање. Ови стихови ме прате још дуго, дуго у ноћ – до пред само јутро. Размишљам:

Крајишка пјесма у Хрватској је убијена. Више не живи. Његују је Срби који су прије 70 година плански расељени, из крајева који су платили највећу цијену Другог свјетског рата у Југославији, који су више пута стријељани и сваких 50 година изнова, и од истих непријатеља – на исто губилиште извођени.

Хоће ли генерације које су претекле задњу несрећу умјети сачувати и наслиједити, бар нешто од обичаја са којима се након 25 година сретох у Сомбору.

И ћирилица је пред вјешалима.

Осуђена је. Сачуване књиге писане на српском (матерњем) језику и ћириличним писмом приношене су ломачи. Пламен фашизма само што их не запали.

И моју књигу посвећену људима и родном крају могу запалити. Ако изгори – она ће трајати!

Будим се у Сомбору спремајући се за још једно виђење са домаћинима, анализи овогодишњих сусрета и повратку за Бања Луку.

Збогом граде! До сљедећег виђења!

На путу од Бања Луке до Сомбора, прелазак Дунава

Са промоције у Сомбору

У центру Сомбора

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: