О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Разговори


СРЕЋКО АЛЕКСИЋ: ИЗАЗИВАМ ПЕСМУ

Бранка Селаковић
детаљ слике: КРК Арт дизајн



СРЕЋКО АЛЕКСИЋ: ИЗАЗИВАМ ПЕСМУ


 
Песник Срећко Алексић је у раној младости почео да пише поезију, а потом и кратке приче. У његовој биографији је уписано више од тридесет књижевних награда у земљи и иностранству, седам књига и небројено суделовања у зборницима и часописима. Поред књижевности бави се и критиком, али и сликарством. Члан је Удружења књижевника Србије и неколико књижевних клубова.
Читаоци га могу видети на многобројним књижевним вечерима и песничким дружењима, а овај разговор је леп повод да дознамо нешто више о Алексићевом раду, инспирацији и плановима, нарочито јер му је пре неколико дана уручена ''Еуридикина повеља'' на 11. Међународним песничким сусретима ''Орфеј на Дунаву''.


Срећко Алексић

Књижевна радионица Кордун - Бранка Селаковић. Београд, 2.9.2022.



 
-Изазивам песму живота назив је једне ваше песме. Са којим се изазовима суочава песничко бићетоком стваралачког заноса?
 
Изазивам песму је метафора за песнички живот препун неких унутрашњих запитаности, спознаје да кроз овај Свет мораш да се бориш свим снагама. У мојој седмој збирци окружен људима и животом који носи различите ствари. Природа као зелена равница и љубав према ближњима носе ми нову светлост, нови Наду да овај свет сагледавам другачијим очима. Омађијан својим песничким емоцијама нисам одвојио шта је за мене најбоље. Бити искрен до корице, или претварати се на другачији начин. Имао сам дубоке падове у свом животу и то сам добро осетио на својој кожи. После отказа где сам радио 25 година сукобио сам се са реалношћу. Не жели нико да ми помогне, или уцене у облику новчане надокнаде, или ситне везице које могу да покрену нешто.
Ту сам се највише понижавао али ми је једна женска особа помогла да станем на ноге, као да је Бог услишио моје молитве. И сада после силних перипетија осећам да сам се вратио на прави пут, и да то све Бог посматра. Уз благослов оних који се за мене моле свим срцем ( мајка и сестра). 
 
-Како је изгледао Ваш песнички пут, с обзиром да сте се бавили и глумом, перформансом, али и сликањем?
 
Од литерарних секција где сам био стално ангажован изродила се песма као бит моје душе. Стално су ме слали на Читалачке значке и моје радове су слали на такмичење. Када сам добио награду "Сава Ковачевић" за литераран рад, тако се и почео одвијати мој песнички пут, помало бојажљиво, помало стидљиво. Увек сам желео више, рекли су да сам мулти-талентован ученик. У почетку је било под лупом, касније су схватили да сам оно што траже. Исто је било за сликарство када сам послао рад "Хасанагинице" за Град Београд. Глума је ишла спонтано тада су се такмичили ученици у драмским секцијама, сценском покрету, унутрашњем монологу и рецитацији. У почетку сам ишао у "Дадов", касније код Томе Курузовића, професора Мике Алексића чувеног у свету филма. Поезија је нарасла у мени, а са песничком речју из Подгорице освајам награду за збирку "Јутро", која је по мени сва невина и неухватљива као моје биће, окренуто према уметности. И од тог датума почиње моје стваралаштво и свет поезије. Иза мене је стала редакција, Весна Гајић главни и одговорни уредник као и чувени књижевни критичар Петар Арбутина, Аца Видић, Радисав Милић, покојни Ненад Радош, ВасаРадовановић. Они су ми отворили врата поезије. Наравно, члан сам више клубова у граду.
 
-Због чега је тешко пласирати књиге поезије у књижарама, иако се чини да се поезија доста чита и објављује?
 
Продаја књиге поезије зависи од издавача и ауторске куће. Ако издате за Лагуну. Поетикум, Ас Глас, или неку другу издавачку кућу, то може да буде примат. Овако је само један леп угођај да правиш промоције, и делиш љубитељима лепе писане речи своју књигу. Неко мора да стане иза вас као непознатог аутора, или већ афирмисаног који има шта да каже. Ја сам се навикао на индивидуалност, али у овом случају маркетинг игра битну улогу. И електронске мреже где поједини песници преко ФБ, Инстаграма, објављују своје радове и промоције. Треба бити запажен.
 
-Како оцењујете савремену поезију?
 
Савремена поезија има своју урбану сцену и своје песнике. Тако да поједине ауторе сам упознавао на различитим местима, то је ангажована поезија, која има своју публику. Ова већ класична и традиционална у престижним књижевним новинама, антологијама, уз преводе. За свакога има места али примат добијају аутори познати на песничком небу. То искрено мислим на Ацу Видића и његове "Дрвореде".
 
-Добили сте више признања за свој рад. Колико вам значе награде и доприносе ли већој видљивости на уметничкој сцени?
 
Издвојио сам се својим наградама и то је за мене квалификација за мој рад и труд. Неки кажу за песника не треба школа, и за монаха не треба школа, али он мора да се преда Богу 24 часа. Оног тренутка када сам у Италији добио 4 награде моја репутација је била висока. Преко 30-так у Србији и региону, од којих три у Суботици, две у Карловцима, у Костоцу две. То су озбиљне песничке манифестације које носе ловорике младом аутору. Ви сте примећени, ви сте награђени аутор од 500 песама. То једноставно прија, као и награда ''Балкански Јувелир'' за шесту збирку поезије, награда ''Симо Пандуровић'' на "Ромским сусретима", у Београду. У кући Ђуре Јакшића, награда Поезија Стенка за песничко стваралаштво.
 
-До сада сте се представљали поезијом и кратким причама, али начула сам да сте на путу да напишете и роман. Реците нам нешто више о томе.
 
Роман ми је стално у глави, како би изгледао када сам писао за ''Пољоиндустрију'' и сарађивао са новинарима, то време је било златно доба моје фирме и директора који су маркетиншки помагали свет културе. У подсвести имам три приче које ће дати једну целину. Не знам да ли бих писао о мојима и доласку из албанске голготе у Западну Србију. Или нешто крајње урбано о момку који крузером путује светом и досада је научио 4 страна језика. Волео бих да направим концепцију свога писања да ме не поведу, страст и емоције. Једном сам рекао једној новинарки: ''Ако напишем "Уста пуна земље" постајем писац новог доба.''
Бранимир Шћепановић ми је мото за стварање новог типа романа, као и Живковић ако иде у смеру хорор-приче. "Костантиново раскршће"  ми се јако допало од Дејана Стојиљковића из Ниша.
 





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"