Дрхтавом руком пишем вечерас баладу
О једном малом на Лиму граду,
Који волим…
Да л’ сања?
Своја поља бијела којих више нема…
Да л’ памти?
Бијеле раде и дане наде и среће…
Којих више нема и бити их неће…
Да ми је знати…?
Дрхтавом руком са муком
Пишем ти име, граде...
Како си ноћас да ми је знати,
Да ли си срећан,
Улице твоје шта раде?
Жубори ли Лим шапатом Љешници име.
Док с њим се спаја да иде до краја,
Кроз љета и зиме стопљена с њиме...
Његово да носи име до судњег дана?
Дрхтавом руком,
По бијелом папиру перо шара,
Вољени граде,
Да ли ме памтиш, шта је с њим?
Има ли дјеце,
Вољене драге, да ли је срећан?
Ил’ жали, ко ја за њим?
Вољени граде
Има ли наде да сазнам
Истину једну прије гроба?
Да л’ ме некад сања,
Мисли ли на мене
Да л’ ме је волио у оно доба,
У наше вријеме...
Да ми је знати…
