детаљ слике: КРК Арт дизајн

Други део можете прочитати овде.

СИМО МАТАВУЉ И БОКА КОТОРСКА

Горан Максимовић

Др Паоло

Приповијетка Др Паоло најприје је објављена у часопису Дело 1898. године, да би наредне 1899. године била прештампана у Новом Саду као прва прича у збирци Приморска обличја. Мада је на први поглед утемељена као друштвена приповијетка (у уводу се помињу руски напади на Плевну 1877. године, те напетост у односима између мјештана - православних и католика - поводом тога, на крају мјештани бучно славе руску побједу на Плевни), Др Паоло је превасходно приповијетка карактера у чијем средишту је казивање о неочекиваном повратку у завичај „блудног синаˮ, доктора Паола, отпадника од богате розопечке породице Колнар.

(Као што смо претходно напомињали Розопек је литерарни топоним за Херцег Нови. Уочљива је, иначе, Матавуљева недосљедност у употреби топонима у бокељским приповијеткама. У причама Бодулица, Ђуро Кокот, Први Божић на мору, Звоно, користи стварне називе мјеста: Нови, Игало, Суторина, Лепетане, у другима користи литерарне топониме: Розопек, Ребесиње, Сеоце...). Поред свега тога, можемо констатовати да наведени заплет, приказани јунаци и догађаји, и у Матавуљевој бокељској причи Др Паоло почивају на стварносном контексту. Према неким казивањима "у причи је описана породица Корнери".[1] У записима Марка Цара наведено је и то да је "згранути доктор Паоло" припадао "колекцији ондашњих новских ориђинала".[2] Изгледа да је Матавуљ изворно презиме ове новске породице преименовао у литерарно Колнар, а затим и да је задржао стварно име Иво за оца и Карло за старијег Паоловог брата. Према једном каснијем архивском истраживању Максима Злоковића, видимо да се Карло Корнер налазио у Управи фонда "Закладе Бошковић-Ђуровић-Лакетићка" која је 9. октобра 1879. године додијелила учитељу Симу Матавуљу новчану награду за "изванредни његов труд".[3]

Матавуљ главнога јунака приказује као особењака и чудака, као скитницу и авантуристу, циника и безбожника, уз све то и епилептичара, који је својом појавом изненађивао, плашио и збуњивао мјештане. Паоло је одбачени члан породице, који је у свему био склон крајностима. Био је неприлагођен и спреман на немилосрдно понашање и дјела када се односио према оцу и брату, али је према братићу Занету, према снахи Амалији, родом из Сеоца, као и према неким старим мјештанима, које је добро памтио, показивао ону људску страну свога бића. Пред опанчарском радњом Васа Коренића весело се поздравио, прокоментарисао је да се Васо угојио, а да није много ни остарио, а затим га је у шали запитао: "Како је с опанцима? Је ли више сељака босих, или обувених?" (527). Све то указује на чињеницу да је Паоло оним најдубљим дијелом свога бића био очувао сјећање на завичај, а да је његово отпадништво од породице у суштини било засновано на побуни против начина на који је живјела његова богата, али потпуно отуђена и безосјећајна породица, а у којој је он одрастао и проживио дјетињство без родитељске, прије свега очеве љубави.

У сажетој приповиједној експозицији, по чему се Др Паоло разликује од осталих бокељских прича, управо откривамо такве јунакове особености. Ћутањем збуњује лађаре и факине на пристаништу, не одговара на запиткивања радозналог носача Кика, који га је препознао и слично. Заплет започиње од тренутка препознавања дошљака и брзог ширења вијести, која је изазвала такву грају као да је „Кико гласник пада Плевнеˮ (517), а убрзо затим слиједе присјећања на Паолову животну историју. Медицину је завршио у Бечу, а пошто се задокторио спанђао се с неком пјевачицом и лутао с њом по Италији, био је иза тога војни љекар у Србији, па је одбјегао у Турску гдје се према причањима „потурчио из љубави према кћери некога пашеˮ (517). Најпослије се рашчуло да је умро.

Додатно усложњавање приповиједног заплета мотивисано је запањеношћу коју је на јунакову породицу, изнајприје оца Ива, старога фабриканта мастике, као и брата Карла, изазвала вијест о повратку послије двадесет и једне године странствовања млађега сина и брата. Увођење Колнарових мотивисано је на два начина, кроз њихове физичке портрете и ретроспективно освртање на породичну историју, те на Ивову тајну справљања мастике, која је била боља од праве грчке, „сцијанске мастикеˮ и која му је донијела за шездесетак година „велико имање, три, четири куће у Розопеку и готовине говорило се, преко сто тисућа талијераˮ (521), те кроз њихов жустар дијалог у којем су разоткривене додатне одлике њиховог карактера (тврдичлук, безосјећајност), као и узроци нетрпељивости према Паолу. Радило се очигледно о некој врсти породичне тајне, коју Матавуљ не жели даље да расвјетљава, али само наглашава да је очева нетрпељивост према млађем сину Паолу трајала дуже од двадесет година. Отуда је Иво Колнар повратак свог "блудног сина" доживио као "казну божју", а сина повратника види као "крвника" који му је "појео и упропастио" силно богатство, тако да би "сувијем златом" могао "претрпати" све оно што му је Паоло потрошио.

Интересантно је напоменути да епизодом у којој описује чувену Ивову "фабрику мастике", Матавуљ отвара тему о једној необичној и вишедеценијској породичној мануфактури која указује на заметање индустријске производње у Боки Которској. Колнарова производња личила је на "праву радионицу средњовјековног алхемичара", а утолико је била необичнија што је стари Иво чувао "тајну фабриковања мастике" до те мјере да у његову радионицу никада није крочила људска стопа осим његове. Ни Карло као његов најстарији син и породични насљедник није био упућен у ту очеву тајну, тако да у јутарњим часовима, кад је отац фабриковао мастику, није имао приступа у радионицу. "Знало се само да ће му отац оставити рецепт, да послије његове смрти настави богати занат" (521).

Породица најприје покушава Паола да прогласи за лудака и разбојника, не би ли га власти прогнале из Розопека, али се убрзо испоставило да ништа од тога није било тачно, а да је Паоло дошао због подјеле насљеђа. Насупрот хладном пријему породице, мјештани су веома брзо прихватили Паола и због његове узречице прозвали су га „доктор Баˮ. Управо кроз освјетљавање тог односа, постигнута је продубљенија психологизација јунаковог карактера, јер је према њима био много приснији и срдачнији, а тако се поуздано присјећао старих мјештана, као да није ни одлазио из завичаја. Розопечке дане проводио је у свирању клавира и свакодневним шетњама са братићем Занетом, шеснаестогодишњим дјечаком према коме је показивао посебне емоције и блискост, а како то обично и бива у провинцији убрзо је престао бити интересантан.

Приповиједни расплет услиједио је изненада. Паоло је нестао из Розопека сутрадан по паду Плевне и бурног весеља мјештана, а иза њега су остале само непозудане гласине: „Говорило се да се Иво најпослије склонио да му да десет тисућа форинти, под уговором да више не уноси стопе у Розопек!ˮ (529) Можда је штета у умјетничком смислу што је Матавуљ на овај психолошки најједноставнији начин разријешио расплет у овој приповијеци и што није даље у приповиједном смислу искористио позицију Паола као отпадника од породице и побуњеника против хладних и безосјећајних породичних односа, те што није више пажње посветио његовим покушајима да емотивно преобрати брата и оца.

---

[1]Исто, стр. 352.

[2]Марко Цар, "С. Матавуљ у Херцег-Новом – успомене и биљешке", нав. дјело, стр. 16.

[3]Максим Злоковић, "Херцегновски дани Сима Матавуља", нав. дјело, стр. 250.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: