детаљ слике: КРК Арт дизајн

Први део можете прочитати овде.

СИМО МАТАВУЉ И БОКА КОТОРСКА

Горан Максимовић

Ђуро Кокот

Прве утиске о Херцег Новом и Боки Которској, Матавуљ је изнио у приповијеци Ђуро Кокот, о чему рјечито свједочи у Биљешкама једног писца: „Далеко од Боке, послије двадесет година, пошто измијених још двије постојбине, пошто претурих преко главе много штошта, ја сам те прве утиске из Боке изнио у причи Ђуро Кокот и у спису Бока и Бокељи. Ко је прочитао Кокота (у збирци Са Јадрана) тај ће се сјетити да приповиједа неки сјеверни Далматинац, тобоже богат болесник, који је дошао у Нови да зимује. Причајући своје прве утиске, тобожњи болесник уплиће и комични догађај са Ђуром Кокотом, који се догађај доиста и десио, само двије године доцније... Додуше, много је мојих прича које су лежале у глави по двадесет и више година, али неће бити ниједне од њих која би као Кокот читаоцу чинила утисак да је постала одмах, непосредно са живијех угледа...ˮ[1] Прво издање, под насловом „Чудо са Ђуром Кокотомˮ, приповијетка је имала у часопису Преодница, 1891. године, да би исте године под данашњим насловом била прештампана и као трећа прича у збирци Са Јадрана. Двострука приповједачка намјера (казивање првих утисака о средини и људима по доласку у Нови и Боку, те казивање о чудноватом изљечењу Ђуре Кокота), учинили су приповиједну композицију фрагментарном и лабавом, заснованом на тринаест епизода, које обједињује уметнути драматизовани приповједач. Свезнајући наратор оглашава се накратко само у уводу: „Ово ми је, причао Миле Л., најмлађи посланик у нашем саборуˮ (409). Таква приповједачка дистанца омогућава Матавуљу и повремене поетичке експликације и дјелотворно коментарисање наративног поступка: „Кад бих сад стао описивати све остале знатније људе, све остале капетане, па онда свећенике, учитеље, трговце, занатлије, читаоцима би то било досадно и, с разлогом, би запитали: ʼА камо тај Ђуро Кокот?ʼ Бога ми, до њега има још говора. Немојте се љутити, - јер не умијем да причам но како ми је у глави везано једно за друго, а коме ни за што друго није стало но за Кокота, нека га тражи под његовијем словомˮ (419).

У експозиционом дијелу приповијетке управо долази до изражаја казивање о бокељској средини и њеним људима. Наратор нас најприје упознаје са приповједачким амбијентом и попут путописца даје дескрипцију задивљујућег колорита бокељског поднебља, а затим се осврће на необичне људе с којима се сусретао и који су били живе знаменитости („стари морски вукˮ капетан Ђорђе, сулуди Петар Сума, началник Јешо Ј. и сл.). Њихове епизодијске карактере, Матавуљ обликује из проспективне и ретроспективне равни. Матавуљеви наглашени описи бокељског поднебља, који су дати у уводним дијеловима ове приповијетке, а у којима доминира импресивна географска слика читавог залива, а поготово необични контрасти између мора и морских обала, са једне стране, те околних брда и планина, које су окруживале приморје, са друге стране, представља једну од најранијих приповиједних дескрипција јадранског поднебља у српској књижевности.

Проспективно казивање утемељено је на непосредним опсервацијама драматизованог наратора, проистеклим из сусрета и дружења с њима. Капетан Ђорђе живио је у свијету својих поморских успомена, а истинска његова животна страст била је „препознавање вјетроваˮ и разговор о њима: „Кадгод по двадесет пута за један час чуо бих од њега исте ријечи: ʼА шта ти мислиш, који је ово вјетар, а? Ово је грего леванте, али ја ти кажем да ће домало ударити ʼлебићадаʼ. Само запамти, молим те, да сам ти казʼо, па ћеш видјети јесам ли погодио!ʼ Дође други, а капетан опет: А шта мислиш који је ово вјетар,ʼ итд.ˮ (412). Друга велика страст старог капетана је разговор о политици. Старцу су шиљали из читаонице београдске новине и Глас Црногорца, из којих би он утувио сваку појединост, "све од аз до ижицеˮ (413), при чему је са нарочитим заносом говорио о лијепој српској будућности. Петар Сума је био бокељски јуродиви, луда и пијаница, који је живио од милостиње мјештана. Господар Јешо Ј. био је „најглавније лице у варошиˮ, огранак угледне породице, образован у Трсту, па стога и варошки началник или кмет. Марко Цар потврђује да се радило о истинској личности Јефта Гојковића, који је и у стварном животу обављао функцију "начелника ерцегновског".[2] О томе да су бројни јунаци ове приповијетке били заправо стварне личности потврђује и Матавуљев ђак из Поморске школе у Херцег Новом, Вељко Радојевић (1868-1959), у писму које је послао из Херцег Новог Симу Матавуљу у Београд, 16. јуна 1892. године: "Ко не познава Јефта (Јеша), Марка, Глига, Мусу (Суму), Накићеновића (младог богослова) и друге, нека прочита Ђура Кокота, ето му вјернијех слика истијех, па кад их срете у путу, јавиће им се као својим старим познаницима".[3]

Ретроспективно казивање и предочавање животне предисторије јунака засновано је на посредним исказима, утемељеним углавном на причању Стане и Милице, сестара у чијој кући је наратор био одсјео. „Житијеˮ капетана Ђорђа било је по свему узбудљиво. На мору је одрастао и старост дочекао, а важио је за једног од најчувенијих капетана бокељских. Међутим, колико је год у пословима био срећне руке, био је несрећан у породичном животу, а жена и дјеца су му помрли од куге „за њеколико данаˮ док је он био далеко од куће на океану: „Ђорђе се од јада није хтио вратити, премда је имао чим живјети, но је лутао по невјерном мору докле га године не сахрваше, па дође дома да чека смрт...ˮ (412). Петар Сума је био ваљан крмар на великим једрењацима, а пошто се послије десетак година пловидбе вратио у завичај и потрошио сву „заштедуˮ у поправку куће, отишао је на прокопавање Суеца са осталим Бокељима и Црногорцима. Тамо је за двије године прилично зарадио, јер је као зналац језика добио мјесто настојника. Несрећу му је донијела појава колере, због које су радови на каналу обустављени, а он је у доколици играо „рулеткуˮ са Грцима и за неколико недјеља изгубио све што је стекао. Из очајања се предао пићу, а пошто су га оправили у завичај, „поста жива забава цијелој пљациˮ (416). Животна историја господар Јеша била је у знаку велике и забрањене љубави. Пошто је завршио школе у Трсту „смртноˮ се заљубио у туђу жену, супружницу неког вишег чиновника, а кад се Латинка одазвала на ту љубав и кад се изродила брука, узбунила се Јешова кућа и цијела родбина, узбунила се и цијела „пљацаˮ, те је чиновник добио премјештај, супругу одвео далеко, а Јешо је остао рањена срца. Након тога су покушали да га ожене неком рођаком мулаткињом, али је он то вјешто избјегао тако што је отишао на „Суецки прокопˮ. Тамо је у Лесепсову друштву радио као тумач и суђа бројним Србима, због чега су га звали „консуломˮ, а тек по завршетку радова вратио се у завичај и оженио из честите породице. Као ватреног Србина мјештани су га одмах изабрали за началника.

Трећи дио приповиједне експозиције у знаку је казивања о бокељском менталитету, изгледу, одијевању и начину живота, о прослави Бадњег дана и Божића, о „даждуˮ, па се Матавуљ оглашава у њему више као етнограф и опсерватор, близак записима из путописне студије Бока и Бокељи, него ли као приповједач новелиста. Наратор не скрива да му се највише допада „питомост тога народаˮ, те да им је извјесна мана у претјераној „кичељивостиˮ, а позивајући се на Љубишину тврдњу, из записа под насловом Бока, „да су Бокељи најљепши међу Србимаˮ (419), наглашава њихову стаситост, умне црте лица, жустрост, док им се жене одликују „лијепим очима и згодним струковимаˮ (419). Бокељско српство, те упечатљив и потпуно чист јужни српски говор, дају им особено мјесто у српском народу у цијелости.

Приповиједни заплет мотивисан је пристизањем писма из Александрије, због документарне аутентичности и мистификације написаног славеносербском ортографијом, у којем општинске одборнике и началника Јеша, пријатељ Петар Р. обавјештава да је Ђуро Кокот тешко оболио и да се враћа у завичај да умре, а пошто је одлучио да знатно наслијеђе завјешта баш њима, позива их да се постарају о његовом смјештају у посљедњим данима живота.

Кокотову животну историју, био је власник гостионице „Код правичнога Склавуносаˮ на Суецу, излаже након прочитаног писма, а на радознала запиткивања одборника, сам началник Јешо, да би након тога услиједио договор у чијој кући ће смјестити долазника, као и приказ и вјешто обликовање гласина које су се „по пљациˮ шириле о Ђури Кокоту. Како је ишчекивање његовог доласка потрајало, јер се путнику загубио сваки траг, у живој машти мјештана она Кокотова свота од пет хиљада лира заштеде временом се увећала за још неколико нула, а тврдом се вјером вјеровало да долази на своме „вапоруˮ, те да је бар половина крме „крцата ковчега, пунијех лираˮ: „Након недјеље дана Ђуро Кокот бјеше у свачијим устима. Његово богатство пријеђе у пословице, па се поче говорити: ʼТај и тај, потрошио би благо Ђура Кокотаʼ... ʼУзалуд је благо, кад није здравља! Ето Ђуро Кокот дао би по оку дуката за сваку кап здравља... О, брате, нијесам ја Ђуро Кокот, да толико могу потрошитиʼ ˮ (434).

Пошто се долазак Кокотов одужио, а упркос размјени бројних телеграма није му се никако могло ући у траг, убрзо је сензационална вијест о њему сметнута с ума и полако заборављена. Отуда је приповиједни расплет и изложен у облику ефектног епилога. Управо кад се наратор средином маја спремао за повратак у завичај, једнога јутра док је сједио с началником Јешом у кафани и играо шах, изненадио их је „средовјечан човјек, једар, црномањаст, препланулијех образа у прљавом врскапуту до кољена, са плешњивом црногорском капом и имадијаше у руци сунцобранˮ (435), представио се као Ђуро Кокот, те им испричао како су га на чудноват начин излијечили у Црмници чувени "медизи" Иличковићи. Према коментару Голуба Добрашиновића и поменути "медизи Иличковићи заиста су живјели у Црмници".[4]

---

[1]Симо Матавуљ, Биљешке једног писца, нав. дјело, стр. 49.

[2]Марко Цар, "С. Матавуљ у Херцег-Новом – успомене и биљешке", нав. дјело, стр. 19.

[3]Симо Матавуљ, "Писмо Вељка Радојевића Симу Матавуљу од 16. јуна 1892. године", Преписка, Сабрана дела Симе Матавуља, књига 7, Завод за уџбенике Београд- Српско културно друштво Просвјета Загреб, Београд-Загреб, 2009, стр. 362.

[4]Голуб Добрашиновић, "Додатак", Симо Матавуљ, Приповетке I, Сабрана дела Симе Матавуља, књига друга, Завод за уџбенике Београд–Српско културно друштво Просвјета Загреб, Београд-Загреб, 2006, стр. 350.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: