КОЧИЋ ПЕТАР, КЋЕРИ СВОЈОЈ
Ако нам замуте Ријеку,
оловом Поље сажегну,
свитања с љетином спале,
ми ћемо подићи чеку -
наше склопљене тропрсте;
из срца ће да се разлегну
молитве златоусте
кроз стотине дрхтавих звона,
за све нам претке заспале
од искона и изгона.
Ако ми уђу у двориште,
кров и кућне зидове сруше,
светињу начине поприштем,
из груди откину ово душе...
Нећу им простити, Свевишњи,
ако ми дјеца запиште,
па ти се кунем у насушни
да с прага не каним узмаћи;
он ће остати, барем -
о који ће се спотаћи,
кад потјерам стрвинаре.
Снује ли опет, лукави,
да нас у жице увеже,
обезвиди, обезглави,
памћење пламеном ужеже;
нека се причува онијех
који су мећаве кротили -
не зна он да смо се
мукама оваплотили
и да су свесузе исмијех,
налик на наше пркосе.
Ако се у мојој сабраћи
пријетећизлодух одомаћи,
слуђененас подијели
и косидбама прориједи;
једне у удес сеобни,
друге у бездан незнани,
а под шљиву шта остане -
па кад и њу посијеку,
од тријешћа ћемо колијевку,
да у њој нада опстане.
Кад ми на перо ударе,
у туђице да окују ријечи,
па нам кроз свијести тмицу
крену да латине ћирилицу;
да видим ко ће да спријечи
Језика Српског милодаре!
Ни мртав нећу им дати
ни једно, јединословце -
то моје чедо, сунце, вреоце,
тужаљке, ојкаче, сватовце!
Јер, без Језика,
кћери,
у својој Вјери -
нећемо постојати.
