детаљ слике: КРК Арт дизајн

СРПСКО ПОРЕКЛО 

     

У овом раду сумирани су налази многих светских аутора који су трагали за српско историјско порекло током дванаест миленијума. ввв.српскадијаспора.инфо Сви цитати су засновани на трилогији др Олге Луковић-Пјановић „Срби народ најстарији“ и цитираној литератури.

Нордијско-немачка историографија „Берлинско-бечка школа“ је погрешно и насилно наметнула погрешну историју Срба, којом су се са балтичких територија селили на Балкан током седмог века. По тој теорији Срби нису били аутохтони народ из Подунавља, којом је наша прошлост одузета са коначним циљем тоталног истребљења Срба. Међутим, према бројним светским ауторима надлежна је само „Аутохтона школа“, по којој најстарије српско порекло води порекло из Подунавља, одакле су се Срби проширили у Азију, а потом вратили у Европу. Зачетник „подунавског правца“ је хроничар двадесетог века Нестор Касни – Кијевски, са бројним следбеницима чији ће налази овде бити поменути.

Подунавље – прва српска отаџбина

На основу налаза у пећини у селу Градац, испод Јериног брда у Рисовачи на Венчацу, на територији данашње Србије, пре 25000 година завршено је првобитно људско друштво, док археолошки налази у Ђердапу потврђују развој једне од најсложенијих култура. из праисторијског времена на простору Лепенског Вира, око 7000 година пре нове ере (н.е.). Новија сазнања потврђују и да је колевка Европе у Рајковој пећини на Рудној глави, код Мајданпека, узводно Баљетинске реке. Такође, налази у Старчеву и Винчи потврђују неолитску културу на простору река Дунава и Саве у периоду 5300-3200 година пре н.е.

Дарко Шћекић у својој књизи „Сораби – истина о српству исккона” (Срби – истина о српској националности од памтивека) представља да су Срби на својој данашњој територији живели преко 7500 година. Он такође тврди да су Срби званично почели да броје године од 5508. пре Христа, по коме је цар Душан (1331-1355) прогласио свој Законик на празник Вазнесења Господње, 21. маја 6857. године (1349. године), док се Косовска битка одиграла 6897. (1389. н.е.). Душанов законик има готово световни карактер и заснован је на вишехиљадугодишњим традицијама српског народа, као и на Ведама, и носи печат вечне мудрости.

Пољак Казимир Шулц пише да су Срби Подунавље насељавали од најстаријих времена, као Илиро-Трачани. Јован Деретић закључује да Срби нису ни дошли из Закарпатија, већ су од тада живели у Подунављу. Слично, Милош Милојевић пише да су Срби на свом данашњем простору живели од памтивека, између Средоземног и Црног мора, где су после IV века имали организовану црквену управу са седиштем у Сирмијуму. Према Милојевићевим подацима српске цркве су старије од римских и грчких. Огњен Радуловић каже да је Балканско полуострво било прво насељено подручје Европе и да су Срби на њему живели од свог настанка, одакле су се расељавали кроз Европу. Дакле, Подунавље је колевка Европе и светске цивилизације. Херодот је писао да су Племенски живели у Подунављу тринаест векова пре Христа, а познато је да су Племенски били Срби, што је потврдио и др Милорад Стојић својим открићима у Лепенском Виру. Нестор Кијевски, Леоник Халкокондило и Роберт Сипријен, сви се слажу да је Подунавље било православна колевка Европе.

Српско порекло из Индије

Велики број светских истраживача Индију сматра својом српском домовином. У Рихтеру, стр.29, наводи се: „Од брда Мера простиру се његови огранци Химават, Хенакутас и Нисадас где су сурови српски људи живели више од 6000 година пре Христа“. Према руском историчару Мороскину, Срби су имали своју државу Сарбарску у Индији, што се налази у списима Александра Великог. Према Мороскину, Срби живе у Индији четири хиљаде година, а онда су пре 7000 година почели да се селе у три правца. Њихово кретање трајало је најмање хиљаду година; дакле трагови Срба у Индији датирају око једанаест до дванаест миленијума. Срби су се масовно исељавали из Индије због појаве куге, која их је преполовила, као и због најезде црнаца са југа који су их немилосрдно пљачкали.

Др Ненад Ђорђевић у својој књизи „Историја Срба“ доказује српску припадност индоевропском огранку и потврђује да су сеобе Срба из Индије биле у правцу сунца, од истока ка западу. Он такође потврђује да је прва сеоба Срба из Индије започела пре петнаест хиљада година, што поткрепљује набројивим српским речима на санскритском језику. Прва грана Срба иселила се из Индије, од стране Мороскина, у правцу Месопотамије, између река Еуфрат и Тигар, где су основали своју државу Сабарску, на територији данашњег Ирака, око 3000 година пре Христа. Тамо су Срби остали око хиљаду година, а затим су се преселили даље у данашње Сиријеу Египат и Турску. Историјске белешке потврђују да су Срби владали у Горњем Египту између 2261. и 2052. године п.н.е. Француски египтолог Масперо Гастон предложио је ову потврду, на основу пронађених записа на српском језику на египатским пирамидама и каменим споменицима. Сличну потврду доноси и Стојан Бошковић у својој „Историји света“, као и Францискускиња-Марија Апендини. Апендини чак цитира српског владара у Египту по имену Арса, написано ћирилицом као АРСА. Друга грана Срба упутила се ка Кини, и населила територије источно од Каспијског мора и Кавкаских планина, где су основали своју државу Србију 2560 година пре н.е. Срби су на том простору живели неколико векова пре него што су их Хуни истерали. И трећи огранак Срба се упутио у Кину, али је населио територије Сибира, где су основали своју државу по имену Србија или Сирбиа, око 3200 година пре н.е.

За српске сеобе из Индије записано је да су све почеле скоро у исто време и трајале око хиљаду година. Пресељавањем су морали да се боре и заузимају нове територије за опстанак, и много су патили. Српском историјом, од времена њиховог пресељења из Индије, преко азијских даљина па све до Европе, били су окупирани историчари Леополд Ранке, Константин Јиричек, Јан Колар, Павел Шафарик, Калај, Фрањо Рачки, Јован Рајић, Стојан Новаковић, Сима Лукин -Лазић, као и Херодот и Плиније, и многи други.

Најстарије српско порекло

Како је писао Мороскин, порекло Срба у Индији сеже у прошлост око дванаест миленијума. Халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици су најстарији споменици писане људске цивилизације, стари око 7000 година. У њима се помиње име Србин; дакле минимум толико је стара српска историја. „Кинески грофовски дневник“ писан је непрекидно 2000 година пре него што је Христос помињао Србе у азијској Сарматији. Француз Роберт Сипријен је развио теорију о пореклу свих Словена од Илиро-Срба, који су живели у Подунављу, као и између Црног мора и Каспијског језера. Србе Доњег Подунавља Роберт Сипријен назива Протосрбима, за које тврди да су ту живели и пре Мозаика и закључио да су Срби најстарији огранци словенског рода који се зову Венди, као и да су Срби из Сарматије аутохтони Срби. За оне Србе који су се доселили са Балтика на Балкан, Кипријен каже да су дошли само да подрже своју браћу у борби против римских освајача. Павел Шафарик у „Старожитности” пише да Срби у Европи живе од праисторије и да воде порекло из најстарије прошлости. Он потврђује да су Срби насељавали скоро целу Европу и многе делове Азије, одакле постоји стара српска декларација „Говори српски да те цео свет разуме“.

Огранак Срба који је формирао Сербарску, преселио се кроз Блиски исток и стигао на Балкан 3000 година пре Христа, насељавајући Стару Рашку, назван Тракија, одакле потиче и назив за народ Трачане. Други део исте гране населио се на острво Крит (1800, 1500 и 1400 година пре н.е.), помешан са локалним становништвом Крићана који је формирао Хелене (Грке). Шафарик потврђује да постоји цела историја српског насељавања са Блиског истока. Хрват Фрањо Рачки, Рус Нестор и Пољак Суровјецки потврђују да су Венди (Срби) прастановници Европе, још од почетка историјске ере. Шафарик пише о Србима на данашњим просторима од пре 5000 година. Он чак проналази Србе на Балкану шеснаест векова пре него што су населили балтичке територије, иако је познато да су Срби насељавали балтичку обалу око шеснаест векова пре Христа, одакле су дошли из Сибира и Каспијске Србије. На данашњим просторима Галиције и Пољске, Срби су пре 3500 година формирали своју државу „Белу Србију“ или „Бојку“, која је обухватала данашњу Баварску и Чешку. Константин Порфирогенет је писао да су пре доласка Авара Срби живели у Панонији. Такође, према Гаврилу Витковићу, Срби су живели на мађарским територијама много пре Мађара. Чак је и оснивач мађарске државе Војко био православне вероисповести. Касније га је папа преименовао у Стефан (мађарски Иштан). Мађарски историчар Петефи описао је круну Светог Стефана у источњачком стилу и исписану ћирилицом. Чак је и Стефанов надгробни споменик био исписан ћирилицом. Тринаест стотина година пре н.е. Уз Балтичко море и реку Лабу простирала се Балтичка Србија, која је сезала до Данске. Срби из Велике Србије, садашње Чешке и Немачке, дошли су у сукоб са Немцима и дали им име „Немци“ (на српском то значи неми народ, јер га Немци уопште нису разумели). Вековима окружени Немцима у том крају, Срби су нестали, осим малог броја Лужичких Срба, којих је било око 300.000. Пре асимилације Срби су живели у Пруској, док се град Бранденбург звао Бранибор. У граду Анкони живели су угледни српски људи, које су Немци звали Љутице (што значи љути људи). У минхенској хроници чува се тврдња да су Срби били веома велико царство, из којег је постало сво остало словенско становништво.

Према речима историчара Милоша Милојевића, Срби су мигрирали из правца Кине, преко Сибира, у Европу, насељавајући данашње територије Немачке, Француске, Холандије, па чак и део острва Енглеска, где су оставили многа топонимска имена. Стигли су чак и до Шведске, што потврђује званичну титулу шведског, норвешког и ведског краља. Милојевић даље описује да је данашњи град Амстердам у то време носио име Славенград. Током тих дуготрајних ратова Срби су изгубили између 30 и 60 милиона свог становништва. Дирљиво је опис Олге Луковић-Пјановић како је сазнала за српску власт у округу Алзас у Француској. У „Цивилизацији Немаца и Викинга” Швајцарац Патрик Лаут пише да је 2000 година пре н.е. Подунављани су насељавали скандинавске земље, а за многе истраживаче остали су мистериозни људи. Јуџин Питар за те људе каже да су припадали динарској раси и да су то били Срби. Милан Билбија описује Млечане на Балкану, Далматинце и Тесалију, близу Црног мора, Северне Анадолије, на обали Атлантика, Балтика, у планинама Алпа и око реке По. Јован Рајић је оставио сличне описе. О Србима око Каспијског језера и блискоисточним списима Срби су људи који су најпосвећенији својој вери. Они су једини људи који верују у своје свеце, заштитнике домаћинства и у своју породичну славу заштитника: „Слава“ (Слава је ведског порекла). Историјски списи показују да су Срби на територији Немачке живели 1500 година пре Немаца. Чак је и Отто Бисмарк имао причу о својој баки (на српском зову Баба) која није знала ниједну реч немачки, говорила је само Сохрабов (српски), док је Лајбниц у седамнаестом веку рекао цару Петру Великом: „Наше порекло је исто; обојица смо Словени”. Ректор Велике српске школе др Нешић каже за Лајбница да је био дете херојског српског народа.

Након што је Римско царство одузело део српске државе 461. године, Осторило је 490. године учврстио српско царство и од тада га назива Српско царство или Србија. Од тада до краја пернаестог века, хиљаду година непрекидно, Србија је постојала као држава. Према Јовану Деретићу, Србија од Јадранског мора до реке Дунав се звала Илирска Србија; од Дунава до Карпатских планина звала се Дачка Србија, а од Карпата до Балтичког мора звала се Сарматска Србија. На основу свега наведеног, од Ниновог царства, 2015. године пре н.е, па до данас, што је преко 4000 година, српска државна традиција није прекинута. Дакле, у српском народу постоји изрека „Србија је вечна“.

Порекло српског имена

Неки аутори српско име везују за Сибир, једну од старих српских прапостојбина, Павел Шафарик за речи Серб, Сјарбин или Сибрин, које све имају значење сродства, слично латинским речима „род“ или „натио“. Срби у Лужицама носе име Сораб у значењу разуман или одабран човек. У турским речима Сирб и Серб описују људе исте генерације, у Ирану Срб значи слободан човек, исто што и Сарб у Халдејцима, а на санскритском језику реч Сарбх значи семе или генерација људи. Историчар Јован Рајић пише да се имена Срба страних аутора везују за реку Сербис која и данас тече између Еуфрата и Тигра у Месопотамији, где су Срби живели око хиљаду година. Француски слависта Робер Сипријен каже да име Србин описује читаву расу људи, а то су били Илири, најстарији Словени, док Лав Хенрих потврђује српско име из санскритског изворног имена Сербх. Познато је да су Срби остављали своја имена где год су живели, као што су: језеро Сербонис у Сирији, место Сербетес у Мауританији, Сербаница на обали Црног мора, Србија на ушћу реке Дон, Сербакан на Криму, Сорбхаг у Ирану, Сербаново у Украјина, Сербан Вода у Пољској, Сербин у Грчкој, река Сербат у Турској и др. Нема језика на свету који је ближи санскриту од српског. Српско порекло толико је везано за Индију да оба народа имају сличне обичаје, мотиве веза и надгробне споменике.

Обелиск у Ксантосу, који представља закривљено писмо у камену, једна је од најстаријих збирки људских кодова на српском језику. Старији је неколико векова од Мојсијевог законика. Јован Деретић постојање српских имена налази и у Библији, која датира много раније од писаних докумената званичне науке. Своје податке заснива на Ватикану и Светом писму, закључујући да су Аријевци, Илири и Келти сви били Срби. Ранка Куић, прозвана „Ранка Велшанка“ у својим „Српско-келтским паралелама“ готово генетски доказује односе између садашњих Велшана, Ираца, Шкота и Срба.

После Тројанског рата Срби су потпуно населили Балканско полуострво. Александар Велики је дао Србима земље од Јадранског мора до Балтика за њихову изузетну храброст и оданост. Презиме Александра Великог било је Карановић настало од титуле „Каран“, која се давала високим угледницима приликом проглашења за главног војног заповедника, па су историјски закључци да су Александар Велики и његов отац Филип били Срби, од  њиховог времена Словени још нису постојали. Исти закључак произилази и из песме „Осман“ Ивана Гундулића. Јован Деретић је пронашао списе Александра Великог, према којима је Нино Белов отишао из Ниша (Наиссус), прешао Блиски исток и стигао у Индију. Нино Белов се у Светом писму помиње под именом Неброд, а његов пробој све до Индије препознат је као први долазак Аријаца на исток. На путу за Индију Нино Белов је заузео Иран, а Нинова супруга Семирама изградила је у Вавилону мост дуг 900 м који је допирао до централног торња опсерваторије. После Нина Белова, други покушај Аријеваца предводио је Србин Макеридов, који се у Светом писму помиње као Асур и сматра оснивачем Асирског царства. Александар Велики је био трећи освајач далекоисточног света; стога је ишао „утабаним стазама“ (335-332 пре Христа). У Индији је затекао Србе из времена Нина Белова у месту по имену Србија, које је Александар Велики улепшао и преименовао у „Александрија српска“. Александар Велики је Србе назвао „Славни” и тражио је, пре своје смрти, да сви људи од Јадрана до Северног мора живе по закону „Славних народа”.

Сами Грци верују да припадају народу који се зове Пеласки и да су говорили „варварским језиком“. Олга Луковић-Пјановић, позивајући се на Херодота, сматра да су то били Срби и српски језик. Према рукопису Птолемеја, на острву Халкидики у Грчкој, месту где је Ксеркс водио 1.700 000 војника у петом веку пре н. е. још увек се зове „Превлака“ (у српском значењу превлака). Познато је да су Етрурци живели у данашњој Италији пре Латина и они су себе називали „Рашчани“ (што значи раса људи који говоре истим језиком). Из југословенске историје је познато да су Рашчани били људи из државе Стефана Немање, а и данас постоје рушевине старог града Раса у Србији. Јован Деретић пише да су Римљани прешли Јадран у освајачком походу, у трећем веку; долазили су до Илира и Трачана, које су на данашњим просторима Херцеговине и Црне Горе звали Венети или Венди. Римљани су освојили српске територије Дакију и Сарматију, називајући је Илириком, са пребивалиштем у Сирмијуму (248-392). У трећем веку цар Тројан је населио своје ратне ветеране, садашњу Војводину и Румунију, који су се до тада помешали са локалним становништвом. Римљани су узимали српску мушку децу као робове, али пошто су се њихова имена завршавала са …слав (Мирослав, Србислав, Братислав, Доброслав, Светислав итд.) што на српском има рударење славног, док се на латинском изговарало „склав“ ( склавус) са значењем роб. Дакле, Римљани су све Србе називали Словенима, па су тако Словени постали као људи. Касније су сви остали словенски народи постали Срби. О томе сведоче дела Страбона, Апендинија и Овидија, који наводе да су Готи, Сармати, Дачани и Трачани сви били Срби. Име Словен први пут се појављује 491. године. Херодот за словенске народе наводи да су живели у источној Европи, садашњој Пољској, Мађарској, Аустрији, Чешкој и Србији, и сви су припадали индоевропској раси. Пољски историчар Јозеф Костжевски потврђује пољско име од српске речи „Поље“ (што значи поље) и даље говори да се већина пољског становништва за време српске владавине бавила земљорадњом. Шафарик пише да су Руси настали од преосталих Сармата, а Вацлав Макејовски је писао о бугарском пореклу, као и Србима. Хрватски историчар Кљајић наводи порекло Хрвата, који су живели на брдима, на српском језику званим „хрбати“, од чега је настао назив „Хрвати“ (као изворно име Хрвата). Слично, неки Хрвати се данас зову Загорци (они који живе претежно у брдовитим дијеловима земље). Рус Никола Дурнов је у „Руском станику” написао да су Срби који су прихватили католичанство постали Хрвати, а Загреб описује као главни град покатоличених Срба. Герман Зехринг је за све Словене рекао да им је име Сербли (што значи уједињени). Мађарски историчар Калај пише да су се сви Словени раније називали Србима. Словенац Крек, Хрват Фрањо Рачки и многи други прихватили су ту потврду. Павел Шафарик пише да се Словени први пут помињу у шестом веку.

Катарина Велика, руска царица, води порекло од Лужичких Срба, што потврђује титулу њеног оца (кнез анхалтске области Крбст-Сербисте). У младости Катарину су звали „Северна Семирамина“, а за себе је говорила да је словенска раса. Катарина је Гриму писала 1784. године да је словенски језик (српски) био језик првобитног људског рода, а из тог српског народа постоји изрека: „Царско се не пориче“. Роберт Сипријен за Дунав каже да је то српска река, Србе назива основним народом, а српски језик „мајчиним“. Европски истраживачи се слажу да су Срби у шестом и седмом веку владали Грчком, Тесалијом, Ефиром, Македонијом и Албанијом, што потврђује наслеђена имена река, планина и места. Срби су уништили Епидаур и на његовом месту изградили Дубровник. Херодот је писао да су Срби, после Хиндуса, највећи народ света. Рекао је и да је име Трачани изашло као погрешно изговорено име Рашана, због словенских сугласника. Шафарик пише и да име Раси потиче из Индије, што значи јарко црвена боја, коју су Срби волели вековима.

На основу свега наведеног сеобе Срба на Балкан 632. године биле су последње, али не и прве. Том сеобом Срби из Бојке су дошли да помогну својој браћи у борби против Римског царства.

О култури и језику Срба

Немац Јирген Спанут открио је први почетак стварања писања у пећини близу Мас-д'Азила у Француској пре раног историјског периода. У Газелу је такође открио камење са уклесаним знацима „филистејског писања“, старо око 12 миленијума. Спанутх је закључио да су људи који су написали то писмо пронашли камен темељац наше цивилизације. Пошто је највећа сличност између филистејског писма и ћирилице, Спанутх мисли да су то били Срби. Пре 2500 година Срби су имали најјачу поморску флоту на ушћу Неретве, потврдио је Јулије Цезар, познавали су стакло и правили добар текстил који се продавао у Цариграду. Писани трагови о Србима из Индије датирају преко 6000 година, а у Европи преко 3000 година. Рус Морошкин је писао да су Срби у свом индијском краљевству живели на највишем нивоу образовања, док грчко-римски историчар Страбон каже за Србе из Србије да су они носили златне украсе. Такође, Гилфердинг за балтичке Србе је рекао да су имали развијене градове, са занатима и уметношћу. Још пре 3500 година Срби су градили куће на два нивоа, што је код Немаца изазвало чуђење. Јирген Спанут је оставио писана запажања о рудницима на сиријском полуострву где су откривени филистејски списи, који датирају 4000 година пре н.е. Касније је откривена сличност између филистејских списа и ћирилице Вука Стефановића-Караџића, на основу чега се закључило да су то Срби. Светислав Билбија је скренуо пажњу света на себе откривши „етрурско писмо“. Уочио је сличност између етруских и ћириличних слова, а користећи арапско правило писања с десна на лево, Билбија је успешно прочитао обелиск Ксантоса и све друге споменике који су западњацима задавали огромне потешкоће. Тако је Билбија открио „Кључ за етрурску браву”. Пошто су Етрурци живели у данашњој Италији и називали се Расани (Рашчани), дошло се до закључка да су то Срби.

Себастијан Долчи повезује илирски са српским језиком, док Лаоникос Халкокондилос наводи да су сви људи између Венеције, Јонског мора и Сарматије користили тај исти језик. За српски језик Шафарик је писао да је тако оригиналан, јасан, граматички савршен и богат, што је реткост у историји језика. А што се писања тиче, нико се никада није приближио правилу Вука Стефановића-Караџића „Пиши како говориш, читај како је писано“.

Веде су класификоване као химне, које садрже народне обичаје, мудрости и народне пословице, а датирају још 6000 година пре н. е. Такође, српска „Слава“ спада у класу Веда. Веде потичу из Индије и биле су присутне свуда где су Срби живели (Балкан, Средња Европа, Италија, Холандија, Пиринеји, Британија, Хелвеција, Скандинавија, Блиски исток и северна Африка). Закључено је да су Веде нераскидиво повезане са српским језиком и да су све уткане у српску поезију. Веде на српском имају значење вида и знања у смислу светости. Емиле Бурноуфф је у Ведама тражио индоевропско порекло. Закључио је да су све ведске заједнице засноване на светости брачног јединства, традиције и веровања. Швајцарац Адолпхе Пицктер у својим делима „Индоевропско порекло и изворни Аријевци“ цитира: „У давној прошлости једна раса се развијала у својој првобитној колевци, обдарена мудрошћу, грандиозном и строгом природом, радом је стекла тешке услове свог опстанка. . Та маштовита раса развила је свој језик, савршен и пун интуиција за изузетну поезију. Њихове сеобе се дешавају миленијумима пре Христа, од Индије до Атлантика”. Пиктер потврђује да је језик таквих људи коришћен као основа за многе друге језике, а његови темељи су пронађени у санскриту и зенди. Са те тачке гледишта изгледа да сви индоевропски народи припадају истој грани. У својој основи тај језик је једноставан и хармоничан. Разликује се од три рода, седам завршетака падежа и јасно указује на деклинације. Сумирајући сав Пиктеров опис да је језик најближи српском, дакле језик Веда је био српски језик.

Олга Луковић-Пјановић цитира Француза Левескеа, према коме потврђује да чак и Грци и латински потичу од Пеласкеса, гране српског језика. Такође, Емил Бернуф пише да латински придев „хуманус“ потиче од српског „уман“, које има ведско порекло „аум“ (изговара се ом) и на индијском језику означава три божанства (Брама, Вишну и Шива). Грегор Данковски такође закључује да се грчки и латински језик слажу са српским. Према Страбону, латински је био први сабинијски језик, док су Сабињани били стари Срби, аутохтони становници Апенинског полуострва. Исти закључак потврђује и Милан Будимир. Хекатај је 500 година пре Христа написао да су Атињани Трачани (што значи Срби), док је Хомеров учитељ говорио пелашким језиком и тада нико није правио разлику између Трачана и Грка. Срби су се звали Трачани, Пеласки, Варвари и други, као што је раније поменуто. Грци су Платона третирали као светост, због његове мудрости, а сам Платон је много пута говорио да грчки језик има превише варварских речи (порекло је из Србије мењањем сугласника ради лакшег изговора). Сократ је такође писао да су Грци били потчињени „варварима“ и да су говорили њиховим језиком. Говорио је да су Варвари старији људи од Грка. Платонови списи показују да су Грци стари Пеласки, звани и Варвари, и да су били стари Срби, који су говорили српски. Ненад Ђорђевић је у својој књизи „Етрурци или Рашани“ писао о Србима који су се звали Етрурцима или Рашанима, а Светислав Билбија у књизи „Етрурци а не Рашани“.

Неве је о Ведама писала да су оне биле јаке и једноставне, али моћне и да нису лишене уметничке вредности. Француз Ами Бу за српски језик каже да је моћан, богат и складан, добар за поезију у љубави и у крвавим остварењима. Реченице у српском језику су једноставне, пуне смисла за прецизност и маштовитост. Буе закључује да Срби поседују тако лепу поезију да би само то све остале људе обавезало да уче српски језик.

Адолпх Пицктер је рекао да је живео само да би доказао који људи говоре језиком Веда. Нажалост, смрт га је прерано зауставила у тој доброј намери. Павел Шафарик недвосмислено закључује да су то били српски људи, који су говорили српски. То је закључио и Атињанин Халкокондило написавши да су то били Трибали, Трачани и Илири, као најстарији и највећи међу тим народом, који су били Срби. Страбон је такође писао да су сви људи који живе на континенталним деловима острва Грчке и Италије говорили илирски, чија је централна зона живљења била Подунавље и црноморска обала Дакије. Лоренс Суровјецки и Павел Шафарик документовали су непобитан доказ да су Срби живели у Подунављу и Панонској низији од њиховог настанка. Дакле, језик који је Овидије научио док је био у изгнанству био је српски. Као закључак, српски су говорили Трачани, Трибали, Сармати, Венди, Венети и Анти, док су се Срби називали својим именом. Сличан спис налази се и у делима др Јована Цвијића, географа светског угледа и председника Академије Српског Краљевства.

Када је реч о српским непријатељима, који су склони да негирају српско историјско постојање и прошлост, добро је навести Валтереа, који је једном рекао: „Много је лакше веровати у хиљаду пута саслушану лаж него у истину изговорену први пут“.

Срби су истребљени кроз све ратове; тако Олга Луковић-Пјановић у својој трилогији „Срби народ најстарији” цитира француског Ларуса двадесетог века из којег звучи порука Србима да ће Срби бити спасени тек покатоличењем. Истовремено, Католичка црква никада није покушала да заустави масовно истребљење Срба, нити оправдање за геноцид над Србима. Олга даље наводи да су Срби живели од Индије до Атлантика најмање два миленијума пре Христа и да се српска прошлост не може одузети, нити повући. Нажалост, данас је Срба све мање, а све мање српских свећа пали се, док свет ћути. Али познато је да нестанком једне расе људи нестаје и њихов језик. Олга Луковић-Пјановић се пита који је циљ толико узвишен да оправдава уништење једног целог народа?

А не тако давне, 1984. године, светску јавност потресао је Мексиканац Роберто Салинас Прајс, који је објавио књигу „Хомерова слепа јавност“, којом је потврдио да Троја није на Блиском истоку већ у долини Неретве и да је Неретва древна река. Скамандер, док је Габела Троја. Роберт Салинас наставља да трага за српском истином. Посебно га занима мистериозна планина Ртањ, за коју потврђује да је српски Олимп. Он такође закључује да је Балкан пупчана врпца света.

Ранка Куић, први келтикиста на Балкану и стручњак уврштена у 2.000 најистакнутијих стваралаца на кугли земаљској, њено дело „Српско-келтске паралеле” доказује готово генетску сродност данашњих Велшана, многих Ираца и Шкота са Србима. Отуда је и добила надимак „Ранка Велшанка“. Приказала је свој рад на свим географским појмовима у областима насељеним Келтима и Србима.

Књига Олге Луковић-Пјановић „Најстарији српски народ“ обилује историјским сведочанствима и цитатима аутора свих народа, на свим живим и мртвим светским језицима.

Од свега наведеног, Срби су од Индије до Атлантика распрострањени најмање два миленијум пре Христа. Нажалост, данас их је све мање, раздиру нас на различите начине, углавном користећи ону стару латинску изреку из Цезаровог времена: „Дивиди ет импера“, што значи: „Завади па владај“. Најновија разарања су најстрашнија и најмасовнија, а „цивилизовани“ Запад ћути. Нестанком једног народа нестаје и његов језик, гаси се све више славских свећа. Зашто се Срби у толиком броју убијају, а свет ћути, пита Олга? Који је циљ толико узвишен да може оправдати варварско убијање једног народа? Који је циљ довољно велики да оправда таква средства масовног уништења читавог једног народа?

Олга Луковић-Пјановић радила је на Сорбони у Паризу и служила се са девет светских језика, поред енглеског, француског, руског, немачког,  између осталих и грчким и арапским. Замерила је Српској академји наука да и они о свему напред изнетом углавном ћуте.

Виндзор 2003

Literature:

1. Dr Olga Lukovic-Pjanovic: Srbi… Narod najstariji, Tom I, II, III; 

              Narodna Biblioteka Srbije, Beograd, 1990.

2)Dobroslav Jevdjevic: Od Indije do Srbije, Srpske Novine, Roma 1961.

3)Ognjen Radulovic: Traganje za korenima Srba, www.politika.co.yu

4)Dr A. Hopfner & Dr A. Yittrupstr: Slovenska Atlantida u Baltiku, www.politika.co.yu

5)Ognjen Radulovic: Tribali u nasoj krvi, www.arhiva.inet.co.yu

6)Ognjen Radulovic: Traganje za korenima Srba, www.srpskadijasopra.info

7)Dr Jovan Deretic: R kao R Rabanasi, www.srpsko-nasledje.co.yu

  8)Neda Marinovic: Srbi gradili Vavilonsku kulu i stvorili plemensku drzavu Sibir. 

9)Odlomci iz Istorije Srba (Bitka na Marici i Bitka na Kosovu Polju), Internet.

10)Odlomci iz Istorije Srba (Doseljavanje Srba na Balkan i prva drzava),Internet.

11)Kreg Vajt: Moderni Identitet Elamovih Potomaka, Internet.

12) Natasa Lukac: Gde je Kljuc, Internet.

13)P. Dragosavac: O Srbima sve najlepse, www.arhiva.glas-javnosti.co.yu

14)Ognjen Radulovic: Gde je nestalo 17 sanduka, www.politika.co.yu

   15)Ognjen Radulovi}: Srbi vladali Egiptom, www.politika.co.yu

16)Ognjen Radulovic: Sloveni – starosedeoci Balkana, www.politika.co.yu

17)Ognjen Radulovic: Velike seobe Slovena nije bilo, www.politika.co.yu

18)Ognjen Radulovic: Zakon uklesan u kamenu, www.politika.co.yu

19)Ognjen Radulovic: Hramovi baltickih Slovena, www.politika.co.yu

20)Ognjen Radulovic: Svet je rodjen na Balkanu, www.politika.co.yu

21)Valentin V. Sedov: Slavs in the Early Middle Ages, www.rastko.org.yu

22)Radoica Momcilovic: Zajedno ispisane reci na keltskom i srpskom

23)Jelena Milutinovic: Gusle – Dve zice sacuvale istoriju jednog naroda, Internet

24)Dr Jovan I. Deretic: Srpska drzava traje 4000 godina, www.members.tripod.com

25)Dr Miomir Jovic: Seoba Srba iz prapostojbine Indije, Internet

26)Dennis Stallings: Etruscan Origin, Internet

27)Marko Zivkovic: Inverted Perspective and Serbian Peasants – The Byzantine Revival in Serbia

28)Vladimir Milovic: Vencansko pismo, www.raska.greatnow.com

29)Jovan Ducic: Staza pored puta, Beoknjiga Beograd, 2003.

Windsor, Canada, January 2004 (7512)

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: