детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДАНИЛО МАРИЋ: ПРЕМНОГО ЈЕ ЛАЖНИХ ИСТОРИЈА

Књижевник и инжењер Данило Марић, аутор је импозантног броја књига. Готово 60 наслова је до сада уписано у његовој биографији. Било да је реч о историјским, драмским или стручним делима, читаоце је навикао на вешто приповедање препуно меандричних описа судбина, догађаја и предела. А и како другачије када је Марић рођен 1938. године у негдашњој Краљевини Југославији.

Пут га је одвео из Босне и Херцеговине у Америку о којој је такође писао, као и знаменитим људима које је сретао. Човек богате историје и знања говорио је за наш портал о свом животу, књижевности, новим делима и 152 године дугом животу. Да, добро сте прочитали 152 године... А како је то могуће, откријте у наставку разговора.

Књижевна радионица Кордун - Бранка Селаковић. Београд, 28.9.2022.

Када се анализира Ваша биографија немогуће је а не приметити ширину Вашег интересовања и обим уметничког дела. За читаоце портала Књижевне радионице ''Кордун'' било би значајно ако бисте испричали како сте као инжењер ушли у свет књижевности и почели да пишете?

У мом окружењу није била пракса да инжењери пишу пјесме, приче... Сјећам се, ипак, био је један инжењер за кога се говорило: „Тамо неки луди инжењер пише пјесме...“ А ја сам писао од ране младости, писао сам приче, али нисам покушавао да то објавим. Једном сам наишао на конкурс листа Ослобођење, које објављује конкурс за „Књижевну награду прича - Иво Андрић...“ Била је то, по сјећању, 1972/3. година. Пошаљем једну своју причу и пратим реакције. Јављају да је приспјело 612 прича. И на крају јављају, моја прича освојила треће мјесто. Људи око мене читају и питају се ко је овај Данило Марић и закључују да нисам ја, већ неки тамо негдје...

Познати мостарски књижевник Алија Кебо, са ким сам се тек поздрављао на улици, бануо је у мој стан и рекао: „Дај ми твојих десет-петнаест прича.“ И ја се отимао, а он ми силом отео приче и убрзо се појавила књига Доктор лима под мојим именом, у издању Друштва писаца БиХ. Убрзо је услиједила књига прича Ни бос ни обувен, па роман Васа Киса, и тако редом до данас објављених 17 романа, 28 књига прича, 4 књиге пјесама и 8 стручних књига.

Ко су били важни аутори у Вашој младости чија сте дела волели да читате?

У литератури и у исхрани бнио сам другачији од просјечних људи. Нисам никад рекао да ми се неко јело не свиђа. Било је јела која су ми се свиђала више, али нисам никад био у прилици да једем јело које ми није укусно. Па и са литературом је готово тако, волио сам и читао дјела одреда, како се каже, јер сам у сваком налазио нешто што ме занимало. Најмање сам волио националистичку литературу чија кичма је мржња. Нажалост она је, у ова времена, забрињавајуће наметнута младим школским нараштајима. Сусрео сам у животу много људи код којих је мржња наглашен дио карактера. Проживио сам два рата, два пута био избјеглица, у локалу био скрајнут искључиво по националној основи. У сваком народу ужасних мрзитеља има неки проценат, који, у мутним временима, предратним, ратним и поратним, постају пресудитељи и извршитељи злодјела, када се снагом мржње према другом наметну свом национу, када постају локални властодршци и злочинци,  по којима, у свом национу,  постају и народни хероји.

Ако бих издвојио писце које сам читао у младости били би то: Вук Караџић, Бранко Ћопић, Змај Јова Јовановић, Бранко Радичевић, Шолохов, Иво Андрић и Меша Селимовић.

Неретко пишете о свом родном крају, Благају, Мостару... приближавајући младим нараштајима дух минулих времена. Колико нове генерације разумеју прошлост и колико им она значи?

Дух минулих времена у сваком човјеку је само свој. Он почиње сунцем, брдом изнад кога грањива, брдом које тај дух види свако рађање новога дана. Најдубље у човјеку је оно са чиме се сусретао сваки дан. То су његови укућани и природно окружење. Та два појма су у средишту мога родног краја.

Веома сам везан за свој родни крај. Увјерен сам да је најљепши изданак наше планете. Увјерен сам да се некада називао Троја. У пречнику десетак километара херцеговачког средишта, мог родног краја Бишћа Поља, постоји 6 бистрих ријека: Радобоља, Јасеница, Неретва, Посрт, Буна и Буница. У овом крају живи мноштво птица, гмизаваца, лептирица, риба, зечева ... цвијећа и лијепих инсана да им на планети нема премца.

Живот моје генерације је везан за село и градиће. Свако дијете је дневно имало на десетине сусрета који су му осмишљавали живот. А ти сусрети су бивали са изданцима биљног и животињског свијета, наравнио и са десетине људи свих узраста. И дијете које је најмање знало знало је много више него савремено дијете које нема никавог додира са биљним и животињским свијетом, а и са људским толико мало да се може рећи готово нимало. Из овога се лако извлачи одговор на Ваше питање. Нове генерације су вјештачки отргнуте од својих пређа, и више од биљног и животињског свијета. Нове генерације су утонуле у Информатичку револуцију, у екранчиће телефона, по којима њихови прстићи уиграно поскакују и претражује да их што забави и насмије. Нажалост, ја не знам куда води аутопут њихове будућности, али знам да заобилази њихове претке, свједок овоме су ми све очигледније породичне ситуације у Америци, у којој многи родитељи и не знају у којем граду им живи дијете, а и телефоне не знају гдје су убиљежили. И више од овога, у Америци, у којој је број долара постао људска димензија, све мање се рађају дјеца, а кад упитам младе жене зашто не рађају одговарају ми: „Скупо је, не исплати се.“

Бринемо ли довољно о својој баштини?

На ово питање не знам одговорити, јер не знам шта треба подразумјиевати под баштином у ово вријеме Информатичке револуције. Око овога дуго већ имам овакво мишљење. Свако племе би требало на нивоу племена, или национа, до краја усагласити једну историју, баштину, и иза тога донијети одлуку, закон о његовању своје баштине.

У овоме часу на планети је премного лажних историја. Овоме може бити и планетарни примјер Босна и Херцеговина. У њој постоје 3 историје, 3 баштине, и у њима толико лажи да здрав разум то не разумије.

С обзиром на то да сте живели и у Америци можете да повежете нашу и њихову културу и неговање исте. У чему су сличности, а у чему разлике?

Култура једнога народа увелико овиси, између осталога, и о величини територије. Моју Херцеговину су моји преци могли за дан прејахати, а ја сам се у Америци сусрео са несагледивим простором, о коме сам једном посебно размишљао, када сам летио из Лос Анђелеса у Њујорк. Лет траје 3 сата. Из овога је схватљиво да житељи ова два града, прије појаве авиона, нису могли имати никаква сазнања једни о другима, па у вези с тим нису могли ни бити исте културе.

У Америци је било легално да је један озбиљан проценат становништа био нижеразредан, робови, а и међу неробовима разлике су биле огромне. А стим у вези и разна права. Примјер за то је и овај. У USA су пола становништва протестанти, али су до недавно свих 45 предсједника били протестанти. Први католик био је Кенеди, и ево, сада и Бајден. У USA се становништво мијења невјероватном брзином, усељеника је много, и мислим да не постоји ни иједно племе на свијету а да из њега у USA нема озбиљан проценат њихових исељеника. Са мојим племеном је обратно, стално се исељава а нико им не досељава. Да је само ова разлика довољно је за тврдњу да смо готово у свему различити. Оно у чему имамо сличности настајало је прихватањем америчких обичаја, закона... Ово се забрињавајуће догађа данас, када је информатика постала свачија водиља, а она сва на америчком језику или енглеском, како се још каже.

Колико је одлазак преко океана утицао на Ваше стваралаштво?

Сваки лет преко океана чини путнику посебан догађај и сваки директно утиче на његово било, а на умјетника нарочито. Из авиона види што видио није при чему настаје додатна инспирација за његову будућност, а посебно се то односи на његове погледе у свијет умјетности. Ово се посебно односи на младе људе. Ја сам уселио у Америку кад ми је било 57 година, али сам инспирисан на много начина као да сам био двадесетогодишњак.

Нисам прије доласка у Америку учио енглески језик, а морао сам радити и прехрањивати се. Било ми је ужасно тешко. Супруга и ја, двоје стараца, чистили смо станове, по црквама прали судове, да би се ја запослио као чистач у цркви Свети Стефан Првовјенчани у Лос Анђелесу. Тешко ми је било, чистио сам преко тридесет клозет шоља.

У цркви упознам Вула Јелића, милионера и масона 32-ог дигриа. Примио ме као пријатеља, кућног пријатеља. Занимљив човјек, пилот, завршио у њемачком концентрационом логору, побјегне из логора и заврши у Америци. Веома инспиритиван човјек. Напишем роман Вуле Јелић – роман о Американцу-Србину.  На промоцији у руку ми угура кључеве од новог КАДИЛАК ДЕ ВИЛ, убрзо ауто најскупље пред црквом. У бригу ме касније бацила потрошња 24 литра на 100 километара. Убрзо напишем роман о другом милионеру Палата изнад Бел Кањона, за који добијем награду Академије Иво Андрић. Још брже објавим и трећи роман из Америчке трилогије, под насловом Лешинарке. Иза овога је кренуло све ка ширим друмовима. Кренуло и запослење, постао сам менаџер 32 стана у Пасадени, најелитнијем дијелу Лос Анђелеса.

Паралелно сам писао и приповјетке и пјесме, са темама из Америке, као што је Холивуд, Дизниленд, Њујорк... Волим да се похвалим једним писмом из Бијеле куће, из 2008. године, којим ми се захваљују предсједник Буш и његова супруга Лора, а повод је моја приповјетка Прва дама Америке.

Да ли је у плану нова књига?

Када сам издавачу 2020. године предао све рукописе за сабрана дјела, заокупила ме инспирација да напишем један роман на савремену тему. И написао сам га и послао издавачу да га објави као недовршен роман под насловом Планетарац у акцији. Роман сам завршио по измјењеним насловом Двопланетарац у акцији. Управо ми је сада, моја унука Леа Кесић, превела овај роман на енглески језилк, а преводи се и на руски језик. Ево, у 85-ој години живота, имам жељу да напишем роман о Новаку Ђоковићу. Паралелно радим на филмској документарној серији са планираних четрдесетак епизода, а које су базиране на мојој аутобиографији: Аутобиографија 152-огодишњака. Прва реченица ове моје биографије гласи: „Знам да ми нећете вјеровати да сам живио 152 године. Али кад је прочитате бићете сагласни да је ово могао проживити само човјек који је живио 152 године.“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: