|
|
ДАНИЛО МАРИЋ: ПРЕМНОГО ЈЕ ЛАЖНИХ ИСТОРИЈА | Бранка Селаковић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ДАНИЛО МАРИЋ: ПРЕМНОГО ЈЕ ЛАЖНИХ ИСТОРИЈА Књижевник и инжењер Данило Марић, аутор је импозантног броја књига. Готово 60 наслова је до сада уписано у његовој биографији. Било да је реч о историјским, драмским или стручним делима, читаоце је навикао на вешто приповедање препуно меандричних описа судбина, догађаја и предела. А и како другачије када је Марић рођен 1938. године у негдашњој Краљевини Југославији.Пут га је одвео из Босне и Херцеговине у Америку о којој је такође писао, као и знаменитим људима које је сретао. Човек богате историје и знања говорио је за наш портал о свом животу, књижевности, новим делима и 152 године дугом животу. Да, добро сте прочитали 152 године... А како је то могуће, откријте у наставку разговора.
Књижевна радионица Кордун - Бранка Селаковић. Београд, 28.9.2022.
Када се анализира Ваша биографија немогуће је а не приметити ширину Вашег интересовања и обим уметничког дела. За читаоце портала Књижевне радионице ''Кордун'' било би значајно ако бисте испричали како сте као инжењер ушли у свет књижевности и почели да пишете? У мом окружењу није била пракса да инжењери пишу пјесме, приче... Сјећам се, ипак, био је један инжењер за кога се говорило: „Тамо неки луди инжењер пише пјесме...“ А ја сам писао од ране младости, писао сам приче, али нисам покушавао да то објавим. Једном сам наишао на конкурс листа Ослобођење, које објављује конкурс за „Књижевну награду прича - Иво Андрић...“ Била је то, по сјећању, 1972/3. година. Пошаљем једну своју причу и пратим реакције. Јављају да је приспјело 612 прича. И на крају јављају, моја прича освојила треће мјесто. Људи око мене читају и питају се ко је овај Данило Марић и закључују да нисам ја, већ неки тамо негдје...Познати мостарски књижевник Алија Кебо, са ким сам се тек поздрављао на улици, бануо је у мој стан и рекао: „Дај ми твојих десет-петнаест прича.“ И ја се отимао, а он ми силом отео приче и убрзо се појавила књига Доктор лима под мојим именом, у издању Друштва писаца БиХ. Убрзо је услиједила књига прича Ни бос ни обувен, па роман Васа Киса, и тако редом до данас објављених 17 романа, 28 књига прича, 4 књиге пјесама и 8 стручних књига. Ко су били важни аутори у Вашој младости чија сте дела волели да читате? У литератури и у исхрани бнио сам другачији од просјечних људи. Нисам никад рекао да ми се неко јело не свиђа. Било је јела која су ми се свиђала више, али нисам никад био у прилици да једем јело које ми није укусно. Па и са литературом је готово тако, волио сам и читао дјела одреда, како се каже, јер сам у сваком налазио нешто што ме занимало. Најмање сам волио националистичку литературу чија кичма је мржња. Нажалост она је, у ова времена, забрињавајуће наметнута младим школским нараштајима. Сусрео сам у животу много људи код којих је мржња наглашен дио карактера. Проживио сам два рата, два пута био избјеглица, у локалу био скрајнут искључиво по националној основи. У сваком народу ужасних мрзитеља има неки проценат, који, у мутним временима, предратним, ратним и поратним, постају пресудитељи и извршитељи злодјела, када се снагом мржње према другом наметну свом национу, када постају локални властодршци и злочинци, по којима, у свом национу, постају и народни хероји.Ако бих издвојио писце које сам читао у младости били би то: Вук Караџић, Бранко Ћопић, Змај Јова Јовановић, Бранко Радичевић, Шолохов, Иво Андрић и Меша Селимовић. Неретко пишете о свом родном крају, Благају, Мостару... приближавајући младим нараштајима дух минулих времена. Колико нове генерације разумеју прошлост и колико им она значи? Дух минулих времена у сваком човјеку је само свој. Он почиње сунцем, брдом изнад кога грањива, брдом које тај дух види свако рађање новога дана. Најдубље у човјеку је оно са чиме се сусретао сваки дан. То су његови укућани и природно окружење. Та два појма су у средишту мога родног краја. Веома сам везан за свој родни крај. Увјерен сам да је најљепши изданак наше планете. Увјерен сам да се некада називао Троја. У пречнику десетак километара херцеговачког средишта, мог родног краја Бишћа Поља, постоји 6 бистрих ријека: Радобоља, Јасеница, Неретва, Посрт, Буна и Буница. У овом крају живи мноштво птица, гмизаваца, лептирица, риба, зечева ... цвијећа и лијепих инсана да им на планети нема премца. Живот моје генерације је везан за село и градиће. Свако дијете је дневно имало на десетине сусрета који су му осмишљавали живот. А ти сусрети су бивали са изданцима биљног и животињског свијета, наравнио и са десетине људи свих узраста. И дијете које је најмање знало знало је много више него савремено дијете које нема никавог додира са биљним и животињским свијетом, а и са људским толико мало да се може рећи готово нимало. Из овога се лако извлачи одговор на Ваше питање. Нове генерације су вјештачки отргнуте од својих пређа, и више од биљног и животињског свијета. Нове генерације су утонуле у Информатичку револуцију, у екранчиће телефона, по којима њихови прстићи уиграно поскакују и претражује да их што забави и насмије. Нажалост, ја не знам куда води аутопут њихове будућности, али знам да заобилази њихове претке, свједок овоме су ми све очигледније породичне ситуације у Америци, у којој многи родитељи и не знају у којем граду им живи дијете, а и телефоне не знају гдје су убиљежили. И више од овога, у Америци, у којој је број долара постао људска димензија, све мање се рађају дјеца, а кад упитам младе жене зашто не рађају одговарају ми: „Скупо је, не исплати се.“ Бринемо ли довољно о својој баштини? На ово питање не знам одговорити, јер не знам шта треба подразумјиевати под баштином у ово вријеме Информатичке револуције. Око овога дуго већ имам овакво мишљење. Свако племе би требало на нивоу племена, или национа, до краја усагласити једну историју, баштину, и иза тога донијети одлуку, закон о његовању своје баштине. У овоме часу на планети је премного лажних историја. Овоме може бити и планетарни примјер Босна и Херцеговина. У њој постоје 3 историје, 3 баштине, и у њима толико лажи да здрав разум то не разумије. С обзиром на то да сте живели и у Америци можете да повежете нашу и њихову културу и неговање исте. У чему су сличности, а у чему разлике? Култура једнога народа увелико овиси, између осталога, и о величини територије. Моју Херцеговину су моји преци могли за дан прејахати, а ја сам се у Америци сусрео са несагледивим простором, о коме сам једном посебно размишљао, када сам летио из Лос Анђелеса у Њујорк. Лет траје 3 сата. Из овога је схватљиво да житељи ова два града, прије појаве авиона, нису могли имати никаква сазнања једни о другима, па у вези с тим нису могли ни бити исте културе. У Америци је било легално да је један озбиљан проценат становништа био нижеразредан, робови, а и међу неробовима разлике су биле огромне. А стим у вези и разна права. Примјер за то је и овај. У USA су пола становништва протестанти, али су до недавно свих 45 предсједника били протестанти. Први католик био је Кенеди, и ево, сада и Бајден. У USA се становништво мијења невјероватном брзином, усељеника је много, и мислим да не постоји ни иједно племе на свијету а да из њега у USA нема озбиљан проценат њихових исељеника. Са мојим племеном је обратно, стално се исељава а нико им не досељава. Да је само ова разлика довољно је за тврдњу да смо готово у свему различити. Оно у чему имамо сличности настајало је прихватањем америчких обичаја, закона... Ово се забрињавајуће догађа данас, када је информатика постала свачија водиља, а она сва на америчком језику или енглеском, како се још каже. Колико је одлазак преко океана утицао на Ваше стваралаштво? Сваки лет преко океана чини путнику посебан догађај и сваки директно утиче на његово било, а на умјетника нарочито. Из авиона види што видио није при чему настаје додатна инспирација за његову будућност, а посебно се то односи на његове погледе у свијет умјетности. Ово се посебно односи на младе људе. Ја сам уселио у Америку кад ми је било 57 година, али сам инспирисан на много начина као да сам био двадесетогодишњак. Нисам прије доласка у Америку учио енглески језик, а морао сам радити и прехрањивати се. Било ми је ужасно тешко. Супруга и ја, двоје стараца, чистили смо станове, по црквама прали судове, да би се ја запослио као чистач у цркви Свети Стефан Првовјенчани у Лос Анђелесу. Тешко ми је било, чистио сам преко тридесет клозет шоља. У цркви упознам Вула Јелића, милионера и масона 32-ог дигриа. Примио ме као пријатеља, кућног пријатеља. Занимљив човјек, пилот, завршио у њемачком концентрационом логору, побјегне из логора и заврши у Америци. Веома инспиритиван човјек. Напишем роман Вуле Јелић – роман о Американцу-Србину. На промоцији у руку ми угура кључеве од новог КАДИЛАК ДЕ ВИЛ, убрзо ауто најскупље пред црквом. У бригу ме касније бацила потрошња 24 литра на 100 километара. Убрзо напишем роман о другом милионеру Палата изнад Бел Кањона, за који добијем награду Академије Иво Андрић. Још брже објавим и трећи роман из Америчке трилогије, под насловом Лешинарке. Иза овога је кренуло све ка ширим друмовима. Кренуло и запослење, постао сам менаџер 32 стана у Пасадени, најелитнијем дијелу Лос Анђелеса.Паралелно сам писао и приповјетке и пјесме, са темама из Америке, као што је Холивуд, Дизниленд, Њујорк... Волим да се похвалим једним писмом из Бијеле куће, из 2008. године, којим ми се захваљују предсједник Буш и његова супруга Лора, а повод је моја приповјетка Прва дама Америке. Да ли је у плану нова књига? Када сам издавачу 2020. године предао све рукописе за сабрана дјела, заокупила ме инспирација да напишем један роман на савремену тему. И написао сам га и послао издавачу да га објави као недовршен роман под насловом Планетарац у акцији. Роман сам завршио по измјењеним насловом Двопланетарац у акцији. Управо ми је сада, моја унука Леа Кесић, превела овај роман на енглески језилк, а преводи се и на руски језик. Ево, у 85-ој години живота, имам жељу да напишем роман о Новаку Ђоковићу. Паралелно радим на филмској документарној серији са планираних четрдесетак епизода, а које су базиране на мојој аутобиографији: Аутобиографија 152-огодишњака. Прва реченица ове моје биографије гласи: „Знам да ми нећете вјеровати да сам живио 152 године. Али кад је прочитате бићете сагласни да је ово могао проживити само човјек који је живио 152 године.“
|