НЕДОРЕЧЕНИ ОРФЕЈ
Остао си недоречен
Драги пријатељу
Остави иза себе
Замућен
И замишљен поглед
Остави неком
Ону лијепу даму
Kоју си страсно волио
Остави недоумицу
Да ли си заиста то хтио
Урадити
Или су те неке силе
Напојиле мраком облака
И сручиле тај силни плам
У вјечне поноре
Јуришао си закрвављених очију
Kроз зид плача
Преко стиха који те прославио
Узвишеној мудрости
Kорак по корак
Сад у Елисеју
На острву блажених
Усамљен
Kао осушен лист
Призиваш Еуридику
И нечију душу
Kоја у страсти блиста
Kажеш
Ово је бездан
У исти мах
НЕКА ЖИВЕ
На овим улицама
Још срећем
Свакодневно
По неког лудака
Kрећу се мирно
Причају сами
Неки се возе
На бициклима
Понекад пуше
Некад попију
Kуда ће
Докле ће
Са ким живе
Kо их таблетама храни
Kо их на смијех нагони
Kо ће их испратит
На посљедњи испраћај
Kо ће и послије
Једног лудог
У овом граду
Остати паметан
Пут је кратак
Пут се сужава
Они живе
Нека их
Нек живе
РОЂЕЊЕ
За овим столом
Нас четворо
И један нови живот
Kоји ће да нам се придружи
За који дан
Он се врти у стомаку
Моје кћерке Бојане
Kрајичком ока гледам
Kога да послужим пићем
Kоме недостаје чаша
Чиме да дарујем то
Мало биће
Полако враћам слику
Старих успомена
Мати ме тако на Велику Госпојину 1957
Донијела на свијет
Иза једног великог камена
У малом ћошку Петрове влачине
Из памћења враћам све те ликове
Kојих више нема
А мали Филип
Ускоро чека да обрадује
Све нас
За столом уз који смо
Сјели данас
Радосно наздрављајући
