детаљ слике: КРК Арт дизајн

СИМО МАТАВУЉ И ЛАЗАР ТОМАНОВИЋ

Проф.др Горан Максимовић

Међу великим и истинским пријатељствима српских писаца друге половине 19. и почетка 20. вијека, дружење Симе Матавуља (1852-1908) и Лазара Томановића (1845-1932) иде у ред оних најљепших и најискренијих примјера у цјелокупној српској књижевности. Може се казати да је Томановићево и Матавуљево упознавање било најприје посредно. Прво је Матавуљ сазнао за Томановића преко његовог тада веома популарног превода романа Опсада Фиренце, италијанског аутора Франческа Гверација, који је Томановић објавио још као студент у току 1870-71. године у Пешти. Са тим преводом Матавуљ се сусрео као млад учитељ у Исламу Грчком код Задра (1872-1874), док је посјећивао дворе знаменитог конта Илије Јанковића, посљедњег мушког потомка гласовите лозе ускока Стојана Јанковића: "Сумњам да је каква књига дотле у Приморју учинила сензацију као та. И Конте је био у заносу, те га обузе жеља да пише роман сличан томе, наравно из наше историје".[1] Томановић и Матавуљ су се непосредно упознали у љето 1874. године, посредовањем њиховог заједничког пријатеља Сава Бјелановића (1850-1897), када је Томановић путујући из Граца у Боку Которску, након окончања правних студија, свратио у Шибеник с намјером да обиђе знаменита мјеста Далматинске Загоре и пожелио да упозна младог Матавуља који је баш у то вријеме у задарском Народном листу био најприје објавио запажени некролог поводом смрти грофа Илије Јанковића, а затим и чланак у којем је описао саму Контову сахрану.[2] Према каснијем свједочењу Лазара Томановића, тада је поред причљивог и духовитог Сима Матавуља провео незаборавне тренутке и заувијек су му у најљепшој успомени остали предјели кроз које су путовали: Скрадин, Крчки слап, дио Буковице и манастир Св. Арханђела на Крки.[3] Захваљјући том сусрету и познанству, које ће прерасти у вишегодишње дивно и непомућено пријатељство, Томановић је посредовао да Матавуљ буде у јесен исте 1874. године примљен за учитеља италијанског језика у Заводу Србина, поморској школи у Херцег Новом, задужбини Бошковића-Ђуровића-Лакетића.[4]

Матавуљ је у Биљешкама једног писца у више наврата бираним ријечима писао о личности Лазара Томановића и големомугледу који је међу бокељским и далматинским Србима имао овај млади и "скорашњи доктор права". Наводимо карактеристично свједочење о Томановићу и његовој младој вјереници Петрослави Радуловић, које је Матавуљ изнио одмах по доласку у Херцег Нови у јесен 1874. године: "Он је са сваким био сушта љубазност, проповједник српских омладинских идеала, примјер храбрости према чиновништву и шпијонима, у земљи гдје је доскора џелат имао доста посла! Омладина га је обожавала, али сва скупа није више него ја. Уз то он је онда био вјерен, заљубљен и љубљен како ријетко бива, те се блаженство његове душе огледало на његову лицу, у свакој ријечи и покрету. Вјереница му Петрослава Радуловићева, од добре куће, јединица у матере, имућне удовице, љепотом тијела и душе, образованошћу и умом заиста бјеше одвојила од осталијех дјевојака и на даље од Новога. [...] Од срећнијех вјереника зрачио је чар топлине и свјетлости, поезија младости, те сам и ја кроз њихову атмосферу сањалачки гледао на јаву и на будућност! Какве ли се наснове нијесу зачињале у нашијем састанцима, какве ли се наде нијесу јављале! Петрослава је била веома музикална, а и писала је и преводила је њешто за новосадски Јавор".[5]

За укупно седам година проведених у Херцег Новом и Боки Которској (1874-1881), Матавуљ се интензивно дружио са Лазаром Томановићем. Био је чест и нарочито омиљен гост у родној кући Томановића у Лепетанима, тако да је добро упознао тадашње људе и догађаје овог бокељског сеоцета и касније написао о томе неке веома успјешне приповијетке, као што су Догађаји у Сеоцу и Први Божић на мору, написао је путописну студију Бока и Бокељи (1893), која се једним добрим дијелом угледала и на рани путописни текст Лазара Томановића Залив Которски (1868).

Годину и по дана послије доласка у Херцег Нови, Матавуљ се по први пут јавно огласио у пословима око организовања измијењене и активније политичке улоге Срба у Приморју. Био је један од потписника познатог Томановићевог писма упућеног Светозару Милетићу из Котора 16. априла 1876. године, у којем му је овај млади бокељски трибун појаснио политичке прилике и интересе Срба у Приморју, те најавио скоро своје укључивање у политичку борбу и директну кандидатуру за народног посланика на предстојећим изборима. Томановић је том приликом нарочито нагласио да је далматинска Народна странка и њено гласило Народни лист,који је излазио у Задру, пало под снажан и погубан утицај католичких кругова предвођених Миховилом Павлиновићем, те да ти кругови све раде да нанесу штету српским интересима. Томановић при томе далековидо указује Милетићу и на чињеницу да статус Народне странке у Далмацији и Хрватској нису и никако не могу бити исти: "Ви бисте хтјели да овамо Срби заступници припадају странки Народној као у Хрвацкој, али се усуђујем обратити Вашу позорност на шљедеће: Далмација није за Српство то што и Хрвацка, Далмација је приморје Босне и Ерцеговине, а мени се чини да би доста важило за сваки случај кад би се у њој [тј. у Народној странци – Г.М.] и српског елемента налазило".[6]

Матавуљ је био и непосредни свједок Томановићеве кандидатуре на посланичким изборима крајем 1876. године, када је заједно са Стефаном Митровим Љубишом, који се још од 1861. године бавио политичким радом, постао изабрани српски делегат у Далматинском Сабору у Задру. Интересантно је напоменути да је Томановићев избор био утолико драгоцјенији што је имао као противкандидата конта Ђорђа Војновића, дотадашњег предсједника Далматинског Сабора, те што га је побиједио убједљивом већином гласова. Незадовољне таквим расплетом избора, аустријске власти су преко верификационог одбора покушале да пониште оба мандата (Лазара Томановића и Стефана Митрова Љубише), али је на крају Сабор био принуђен да одобри Томановићев избор и потврди му посланичи мандат.

Интересантно је поменути да су се за вријеме Српско-турских и Црногорско-турских ратова 1875-77. године, Симо Матавуљ и Лазар Томановић огледали и као добровољци. За вријеме Невесињске пушке у љето 1875. године, Матавуљ је извјесно вријеме и према сопственом свједочењу неуспјешно, тако да је по повратку у Нови постао "предмет подсмијеха",[7] био добровољац у "шареној" устаничкој чети војводе Мића Љубибратића у Херцеговини. Са друге стране, ратне године 1876. за вријеме прве фазе Црногорско-турских ратова, коју су обиљежиле велике побједе Црногорске војске у бојевима на Вучјем Долу (28. јула), на Фундини (14. августа) и на Тријепчу (6. септембра), од јуна до октобра, Лазар Томановић је боравио као добровољац на Цетињу и уређивао Глас Црногорца умјесто Сима Поповића, који се у то вријеме налазио у ратном штабу књаза Николе Петровића. Нешто касније, о феријама 1877. године, Симо Матавуљ је отишао у освојени Никшић и шест недјеља провео као добровољни болничар у руској болници и тако на конкретан начин дао лични допринос у тим великим и славним историјским догађајима.

Симо Матавуљ је био и непосредни свједок када се Лазар Томановић у јануару 1877. године вјенчао у манастиру Топла младом и просвећеном Петрославом Радуловић (рођена 24. августа 1857. године, а умрла 21. јуна 1880. године), из старе српске поморске породице из Херцег Новог. Петрославин отац био је Марко Радуловић, поморски капетан, а мајка се звала Елена Мрша и такође је потицала из угледне бокељске поморске породице. Матавуљ у Биљешкама једног писца наводи да је одмах по Томановићевом вјенчању био један од првих гостију који је посјетио срећне младенце у Лепетанима, те да је у њиховом друштву први пут видио ону праву Боку, јер се Херцег Нови више наслањао на херцеговачко поднебље, "и познао интимни, прави живот бокељски".[8] Као одани породични пријатељ, Матавуљ је био свједок како је тај дивни и складни брак крунисан рођењем двоје дјеце, сина Милутина (1877) и кћерке Росанде (1880), али је на жалост био и свједок како је послије свега три и по године заједничког живота Петрослава преминула након кратке и тешке болести. Прерана смрт вољене жене, умрла је 21. јуна 1880. године, дубоко је погодила Лазара Томановића, а Матавуљ је настојао да у тим тешким часовима буде највећи ослонац и утјеха своме пријатељу. Колико је Лазар Томановић био искрено заљубљен у своју младу супругу најбоље казује чињеница да се у каснијим годинама у потпуности био посветио бризи око подизања дјеце, а затим и књижевном, националном и политичком раду, тако да се више није женио до краја живота. Према свједочењу савременика, а међу њима и самог Матавуља, Петрослава је била одличан познавалац новије српске књижевности, а поезију Бранка Радичевића и Јована Јовановића Змаја знала је наизуст. Сахрањена је на Савини, на малом гробљу испред храма.

Након неочекиваног и хитног одласка Симе Матавуља на Цетиње у рану јесен 1881. године, у страху од хапшења у рацијама које су покренуле подозриве аустријске власти након Друге бокељске буне, Симо Матавуљ и Лазар Томановић су одржавали живеи драгоцјене контакте и на посредан начин одржали нераскидиве пријатељске везе. На лијеп начин то потврђује сам Лазар Томановић на почетку већ поменутог путописа Осам дана по Црној Гори (1885), када је управо са Матавуљем намјеравао да обиђе новоослобођене крајеве Бањана и Старе Херцеговине, који су ушли у састав Кнежевине Црне Горе на Берлинском конгресу. На жалост, тај путнички план Томановића и Матавуља неће бити остварен, јер је Матавуљ добрио неочекивано задужење од књаза Николе да се преко ферија нађе као језички савјетник при руци Дубровчанину и чувеном правнику Валтазару Богишићу око израде грађанског законика у Црној Гори. Без обзира на те покварене путничке планове, Томановић не заборавља да представи књижевној публици Јавора свога младог пријатеља Матавуља, који се на лијеп начин огласио у српској књижевности приповијетком Милош од Поцерја, а затим је у Црногорки баз тих дана био започео да објављује роман Ускок Јанко. Томановић тада одлично наслућује да би у Матавуљу српска књижевност могла добити изврсног приповједача: "У колико ја могу пресудити, то би био један од најбољијех српскијех приповједача млађијех, само кад би се шћио мало озбиљније приповијетци одати".[9]

На завршним страницама истог путописа, у којима је описан долазак на Цетиње на Крстовдан 1885. године, Томановић казује како га је први дочекао Матавуљ, тако што му је пошао у сусрет док је овај још путовао од Ријеке Црнојевића према Цетињу, те како му је одмах изложио новости које су се збиле на самом Цетињу, а затим и у политици околних земаља. Прије свега је мислио на потресе у Бугарској поводом проглашења уједињења Бугарске кнежевине са Источном Румелијом (Пловдивском области), што ће за посљедицу имати и несрећни Српско-бугарски рат који је започео убрзо након тог догађаја. Иза тога, у неколико дана проведених у црногорској престоници, Томановић са доста успјеха и симпатија описује ведру боемску атмосферу на Цетињу коју су углавном чинили извањци, а међу њима нарочито Лаза Костић и Симо Матавуљ, док је душа тога друштва био Рус Ровински.[10]

Преписка Сима Матавуља и Лазара Томановића, која је једним дијелом сачувана и захваљујући Томановићевом приређивачком раду, објављеном под насловом Из писама умрлих и заслужних Срба у часопису Нови живот у Београду 1926. године, јасно свједочи о даљем блиском развоју односа између ове двојице пријатеља, а затим указује и на бројне приватне и јавне догађаје, на књижевне планове, на егзистенцијалне и породичне неизвјесности и дилеме које су пратиле двојицу пријатеља у тим годинама, а које су без ограда повјеравали један другоме тражећи пријатељски савјет, помоћ или бар разумијевање и подршку.

Та преписка је била нарочито интензивна непосредно у годинама након Матавуљевог одласка из Херцег Новог на Цетиње 1881. године, па све до Томановићевог доласка на Цетиње 1888. године, гдје је у почетку радио у државној управи као секретар Сената, а истовремено је уређивао и бројне годишњаке и листове. Томановић је покренуо и уређивао на Цетињу часопис Нова Зета (укупно 27 свезака од јануара 1889. до априла 1891. године), који је имао веома јасан књижевни, национални и научни програм, са основним циљем да успостави снажне књижевне везе Црне Горе са осталим дијеловима српства. Уређивао је календар Грлица (1889-1892), а послије одласка Лазе Костића из Црне Горе преузео је уређивање Гласа Црногорца (од броја 22 у мају 1891. године до броја 3 у јануару 1903. године). Важно је нагласити да је и Томановић, као уосталом седам година раније и Матавуљ, био принуђен да напусти Херцег Нови из политичких разлога и због перфидних репресалија које су аустријске власти вршиле према угледним српским првацима и интелектуалцима у Боки Которској Послије седам година адвокатске праксе у Херцег Новом, Томановић је био свјестан да неће добити дозволу аустријских власти за отварање адвокатске канцеларије и зато је донио одлуку да пређе у Црну Гору.

У писму које је Матавуљ са Цетиња упутио Томановићу 24. априла 1884. године препознаје се управо то укрштање приватних и јавних тема, које су пријатељи повјеравали један другоме. У првом дијелу писма Матавуљ подржава Томановића у настојању да сам започне са образовањем свога сина Милутина, који је тада већ имао шест година живота, а затим га савјетује да "према његову уму буде устрпљив и добростив", тако да ће љубав очинска, "коју дијете не нађе ни код кога учитеља", надокнадити педагошко неискуство.[11] У другом дијелу писма, Матавуљ хвали политичке чланке које је Томановић претходно објавио у задарском Српском листу и казује о големом њиховом одјеку међу приморским Србима. При томе, додатно подстиче Томановића да настави интензивно да пише за Српски лист, који је уосталом био и његово чедо, јер га је као политички првак далматинских Срба и основао са Савом Бјелановићем 1880. године. Управо је на предлог Лазара Томановића новина и добила назив Српски лист, док је поднаслов "гласило за српске интересе на приморју" ближе одређивао његов превасходно покрајински карактер и циљеве.[12]Матавуљ наглашава да "у Далмацији и Боки и нема него два-три човјека свега, па се ипак тако фигурира пред свијетом",[13] чиме свакако жели да нагласи да је један од тих људи управо Лазар Томановић. У том бодрењу Матавуљ подсјећа пријатеља на ријечи великог руског научника Павла Аполоновича Ровинског, који је живио на Цетињу уз краће прекиде од 1879. до 1906. године: "Мени се чини, што је добра у српском народу, то је на југу, али свијет не зна".[14] У завршном дијелу писма, Матавуљ се повјерава Лазару Томановићу и о својим књижевним намјерама да преради Ускока и тражи од пријатеља савјет у коме би правцу требало да иде та прераду, шта би ваљало изоставити и слично.

У писму које је Матавуљ упутио Томановићу са Цетиња 23. фебруара 1886. године помиње се велика полицијска афера са хапшењем књижевника Јована Павловића, иначе новинара и министра просвете у Црној Гори, кад му је српска полиција приликом боравка у Београду пронашла инкримисане и забрањене примјерке прогласа династије Карађорђевић. Знатижељни Матавуљ извјештава Томановића да је Павловић кренуо у Беч и да ће на повратку у Црну Гору проћи кроз Херцег Нови, па га постиче да се сусретне с њим и опрезно испита позадину читаве ствари.

У другом дијелу писма Матавуљ одвраћа Томановића од намјере да дође на Цетиње и започне са адвокатуром, јер су му аустријске власти отежавале добијање дозволе за рад адвокатске канцеларије у Херцег Новом. Савјетује га да се стрпи још неко вријеме и да не долази на Цетиње, а затим му одаје признање да је управо он био тај који је стално подстицао и храбрио друге у часовима клонућа и малодушности: "Твоји нерви не би могли поднијети ово мизерабилно животарење... Трпјели смо много, стрпимо се још мало. Између осталијех заслуга писаће ти се и та да не даш клонути другијема, макар ти исти не био потпуно увјерен. То је мисија dell' uomo superiore (вишег човека)".[15]

Само четири недјеље касније, у писму од 20. марта 1886. године, Матавуљ се радује што ће у мају или јуну Цетиње посјетити њихов заједнички пријатељ Саво Бјелановић. Матавуљ савјетује Томановића да обавезно и он дође са Бјелановићем на Цетиње, да га не пушта самог нипошто, а затим му предлаже да поведе и сина Милутина са собом. Извјештава га да се тој вијести о скором Бјелановићевом доласку на Цетиње нарочито веселио војвода Машо Врбица. Матавуљ саопштава Томановићу и неке актуелне цетињске пикантерије, међу којима је најинтересантнија она да управо тог дана полази са Цетиња Лаза Костић и да иде да се жени, а да ће га на уредништву Гласа Црногорца замјењивати управо Матавуљ.

Десет дана иза поменутог писма, 30. марта 1886. године, Матавуљ извјештава Томановића о боравку пјесника Јована Сундечића на Цетињу. Радило се о аутору с којим је претходно 1885. године Томановић водио жестоку полемику на страницама Српског листа у Задру о питању српства у Далмацији и поготово у Босни и Херцеговини, због Сундечићеве тезе да на тим просторима живе само Славени. Важно је напоменути да је Томановић још 1884. године у листу Црногорка на Цетињу поводом сличне идеје хрватског историчара А. К. Матаса написао полемички текст под насловом "Живе ли Срби или каква друга безимена словенска смјеса на приморју од Неретве до Бојане", у којем је увјерљивим аргументима побио злонамјерне антисрпске ставове и намјерно погрешно тумачење историјских докумената и чињеница.[16] Томановић се интересовао шта ће о томе причати Сундечић на Цетињу, поготово приликом посјете књазу Николи, који је у то вријеме боравио у љетниковцу на Ријеци Црнојевића. Поводом тога Матавуљ га савјетује да прибјегну једном лукавству, да му Томановић пошаље писмо у којем ће опширно објаснити своје ставове, а да ће Матавуљ као случајно показати то писмо књазу Николи и тако дознати шта он мисли о томе питању.

Недјељу дана иза тога, у писму упућеном са Цетиња 7. априла 1886. године, Матавуљ извјештава свога пријатеља Томановића, да је приликом сусрета са књазом Николом, пошто је видио да је добре воље, покренуо и питање шта мисли о српским стварима у Далмацији, а да га је затим упитао шта мисли о Лазару Томановићу? Пошто се књаз изјаснио да мисли добро о њему, Матавуљ се осмјелио да му прочита Томановићево писмо у којем су између осталог наведене Сундечићеве сплетке у Херцег Новом, при чему се чак позивао и на тобожње изјаве црногорског књаза против Томановића. Књаз Никола с љутњом одбацује такве Сундечићеве тврдње и одмах тражи од Матавуља да напише Томановићу сљедећу поруку: "Господар те љуби и поштује и данас као и вазда. Он зна да си ти честит Србин и добро перо, а Господар цијени добро перо колико добар џефердар".[17]

И у Матавуљевом писму упућеном Лазару Томановићу на Васкрс 1886. године видимо како су Сундечићеве сплетке готово довеле до неспоразума међу пријатељима око доласка Сава Бјелановића на Цетиње. Матавуљ је предлагао да дођу у Црну Гору о Ђурђеву или Петрову дану, кад је вријеме најљепше и кад имају шта видјети. До комичне забуне је дошло зато што је Матавуљеву поруку требало да пренесе Лаза Костић, а пошто је он то урадио немарно и преко посредника и пошто је у свом стилу телеграфски скратио поруку, Бјелановић је помислио да Матавуљ жели да га одврати од доласка на Цетиње. Свему томе су додатно кумовале злонамјерне Сундечићеве "ћакуле" којима је очито желио да унесе смутњу међу пријатеље и да код Бјелановића што више оцрни и Томановића и Матавуља.

У писму које је Матавуљ упутио са Цетиња на Петровдан 1886. године, очито је да покушава да смири свога драгог пријатеља Томановића како не би олако падао у ватру и жестио се поводом полемика које је водио са Јованом Сундечићем и др Костом Војновићем, који су упорно настојали да доведу у питање његове политичке и националне идеје везане са судбину приморских Срба. Матавуљ опомиње Томановића да мора престати да доказује оно што сви већ у Приморју одлично знају да је одани Србин и да се искрено бори за српске интересе. Благо захтијева од пријатеља да се не љути ни на њега Матавуља, јер му је искрени пријатељ, а затим га позива да дође на Цетиње макар на двадесетчетири сата да се опусте и пријатељски другују.

У другом дијелу истог писма, Матавуљ извјештава да је прочитао Господару Томановићеве рефлексије о конкордату и да је овај био веома задовољан. Позива га да напише нешто за Глас Црногорца, "ама онако и завијено и дубоко", као што Томановић "једини (од Раба даже до Будве) умије".[18] Сасвим на крају писма, Матавуљ казује и на извјесне несугласице са Савом Бјелановићем. Жали се да га Савић, тј. Бјелановић, "боцка ни крива ни дужна", те да му је одговорио из дубине срце, тј. помало увријеђено и емотивно.

У писму које је Матавуљ упутио Томановићу са Цетиња 3. јула 1887. године, сазнајемо да је одлучио да добар дио љетњег распуста проведе на Цетињу како би предавао српски језик енглеском посланику В. Берингу. Сазнајемо да је Лаза Костић отишао шест недјеља на одмор, те да га Матавуљ замјењује у уређивању Гласа Црногорца. Матавуљ повјерљиво износи опрезну претпоставку да Костић "планира промијенити климу",[19] тј. отићи из Црне Горе и са Цетиња. На крају, извјештава Томановића да је започео прерађивати Ускока и да ће га дати у штампу, али би радо послушао и Томановићево мишљење о преради.

У писму од 12. јула 1887. године, Матавуљ се захваљује Томановићу на кратким али језгровитим и корисним примједбама о Ускоку, а затим га извјештава о боравку у Котору, гдје су га посјетили Томановићев син Милутин и брат Теофило. Матавуљ је одушевљен тим сусретом и нарочито лијепо пише о Милутину који је тад већ имао пуних десет година живота: "Та то је учињен момак. Па здрав, лијепо се и сразмјерно развија. Љепота".[20] У другом дијелу писма, Матавуљ одговара на очиту Томановићеву дилему да ли да дође да ради на Цетињу. Тражи од њега да још једном добро размисли о свему па да о томе подробно разговарају кад се ускоро састану.

Кад је Матавуљ у јесен 1887. године напустио Црну Гору и преселио се у Србију, гдје је у Зајечару добио професорску службу, Томановић је вјеровао да ће његов пријатељ бити задовољан у новој средини и помало му је завидио на томе и жалио је што су се толико физички удаљили. Матавуљ, међутим, није био задовољан новом средином и пожелио је да се врати на Цетиње. Зато у писму упућеном Лазару Томановићу из Зајечара 11. октобра 1887. године, повјерљиво моли свога пријатеља да одмах оде на Цетиње и да приложено Матавуљево писмо однесе Господару, не би ли му овај опростио и вратио га на Цетиње. Из каснијег расплета догађаја видимо да је та мисија успјела и да се Матавуљ убрзо поново настанио у Црној Гори.

У писму од 3. јануара 1888. године, упућеном Томановићу из Новог Сада, Матавуљ га извјештава да путује према Црној Гори, да се због назеба задржао код пријатеља у Новом Саду (ради се о Милану Савићу, Јовану Грчићу и Павлу Марковићу Адамову),да је ту са књижарима Браћом Поповић склопио договор о штампању збирке приповједака Из Црне Горе и Приморја. Матавуљ наговјештава да ће у повратку свратити обавезно у Лепетане да се види са Томановићима, а поготово је жељан да види Лазареву дјецу Милутина и Росанду. Напомиње да му је у Нови Сад стигао телеграм Лазе Костића са Цетиња у којем га обавјештава да што прије стигне на Цетиње јер је Господар пропитивао за њега.

Пошто је стигао у Лепетане прозебао, Матавуљ се неколико дана лијечио у Томановићевој кући, "парећи се према ватри на нашем старинском огњишту", како је записао Лазар Томановић.[21] Иза тога је отишао у Бар на пријем код Господара. У писму које је Матавуљ упутио Лазару Томановићу из Бара 27. фебруара 1888. године, сазнајемо да је аудијенција код књаза Николе срећно прошла и да је поново постао црногорски поданик. Задржали су се двије уре у разговору, књаз Никола се шалио и задијевао је Матавуља, читао му је нека нова сочиненија. Опростио му је што је био отишао из Црне Горе и затражио да више не понови исту грешку: "Ако се заречеш да више нећеш одлазити из Црне Горе, онда си мој".[22]

Пошто се поново настанио на Цетињу 7. марта, Матавуљ у писму од 13. марта 1888. године извјештава Томановића да га је књаз Никола поставио за учитеља насљеднику Данилу, да је питао за Томановића, да га је похвалио и наговијестио планове да га позове у Црну Гору чим буде установљен Велики (Касациони) суд и буде заведен законик. Сличне информације Матавуљ доставља Томановићу и у писму од 7. августа 1888. године. Матавуљ извјештава најприје о доласку Јована Јовановића Змаја у госте код књаза Николе на Цетиње. Описује како је дочекао Змаја у Котору, како га је допратио у дворским колима на Цетиње, а затим пише да је поново књаз Никола наговијестио да ће позвати Томановића да се досели на Цетиње, да је о Томановићу веома лијепо казивао и војвода Петар Вукотић, таст књаза Николе.

Наведеном писму од 7. августа претходио је Матавуљев двонедјељни боравак у Боки Которској на љетовању, при чему је Матавуљ провео и неколико лијепих дана у Лепетанима као гост породице Лазара Томановића. О томе боравку у Боки Которској и Лепетанима и блиским односима двојице пријатеља, подробно сазнајемо из Матавуљевог писма Милану Савићу упућеног из Лепетана 4. августа 1888. године. Матавуљ описује те идиличне дане бираним ријечима: "Живот, брате, сама идила! Купљемо се по једном и по два пута, ручамо, вечерамо, спавамо и разговор".[23] Иза тога приказује љетње бокељске црквене свечаности ("feste"), које је обилазио са Томановићем, латински Госпођиндан на острвцу (шкољу) Госпе од Шкрпјела поред Пераста и Св. Рок у Ластви, на којима се "науживао лијепога весеља приморског".[24] Матавуљ наглашава да се на тим свечаностима скупља сама елита бокељска, а нарочито му је драго што је у Боки Которској укоријењена јака вјерска толеранција између православних и католика: "Као што знаш у Боци је мало католика, али су им цркве врло лијепе и они о фестама упињу се да им што љепше испане. Њихова браћа православна зачињају им весеље. Амо је велика толеранција религ[иска], напр. Жене наше вјере иду на завјете у њихове цркве, а и они још више у наше. Католици сви славе крсна имена и чувају остале српске обичаје".[25] Интересантно је напоменути да је ово искуство са бокељског љетовања, а затим и ово писмо, према Савићевим ријечима, "било квасац Матавуљевој књизи Бока и Бокељи".[26]

Након што се Томановић у рану јесен 1888. године доселио на Цетиње и постао судија Великог (Касационог) суда, замрла је жива преписка између двојице пријатеља, што је и разумљиво јер су били у непосредном свакодневном контакту на Цетињу. О тој блиској непосредној сарадњи Матавуља и Томановића на Цетињу свједоче писма која је Матаваљ писао Милану Савићу и Јовану Грчићу у Нови Сад, а из којих се види да се Матавуљ снажно ангажовао око проширивања круга што репрезентативнијих сарадника у Томановићевој Новој Зети. На примјер, у писму упућеном Милану Савићу, 2. фебруара 1889. године, Матавуљ најављује излазак прве свеске Нове Зете, која му се не чини лоша, али се плаши "да ће умријети од анемије", због уског круга сарадника. Зато у Томановићево име моли Савића да му пошаље неки књижевни прилог.[27] У писму од 15. марта 1889. године, Матавуљ у Томановићево име изнова подсјећа Савића да очекују његов прилог за Нову Зету: "Томановић једнако чека твој прилог. Прочитао сам му што пишеш. Ми се сложисмо овако: Пошљи најприје једну хумореску из Бачке, па онда расправу, па козерију. Знам да ћеш се насмијати нашој скромности, али воља те једно или друго или треће – њему ће добро доћи".[28]

Наредно сачувано Матавуљево писмо Томановићу написано је четири године касније из Београда, тако да не знамо поуздано и из прве руке ништа о томе како је пропраћено на Цетињу Матавуљево поновно напуштање Црне Горе. Судећи по овом недатираном писму из 1892. године, Матавуљ се ипак лијепо растао са књазом Николом, тако да му је овај послао на дар свој нови епски спјев Пјесник и вила. Матавуљ моли Томановића да "у име његово пољуби руку Господару у знак захвале на Пјеснику и вили".[29] Иза тога најљепшим ријечима казује утиске које је на њега оставило ово дјело књаза Николе: "Од јуче сам почео читати, знаш какав је утисак на мене, чини ми се, да ми усред баруштине, усред загушљивог ваздуха, пири однекуда животворни планински ваздух".[30]

Очигледно је да је цитирано писмо послато послије Матавуљеве женидбе младом београдском учитељицом Милицом Степановић 9. фебруара 1892. године, јер у наведеним редовима Матавуљ казује Томановићу и о плановима да на феријама са женом дође на Цетиње, гдје ће предати у штампу прерађено издање Ускока. Ништа се на жалост од тих планова неће остварити јер Матавуљева породична срећа није дуго потрајала. У јесен те године у поодмаклој трудноћи Милица се поклизнула и пала на школском ходнику, а затим је од посљедица тог пада донијела на свијет мртворођенче. Убрзо иза тога је обољела од туберкулозе, тако да је умрла 3. фебруара 1893. године, неколико дана прије годишњице вјенчања, у двадесетпетој години живота.

Посљедње сачувано Матавуљево писмо Лазару Томановићу написано је из Београда 23. јануара 1899. године. У њему је предочена велика егзистенцијална неизвјесност у којој се нашао Матавуљ пошто су га обреновићевске власти избациле из државне службе под оптужбом да се је у Земуну састајао са емигрантом Јашом Ненадовићем. Матавуљ наговјештава да га Змај позива да дође у Загреб, да га војвода Машо Врбица, пошто је емигрирао из Црне Горе у Бању Луку крајем осамдесетих година, позива да дође у Босну, али да му се је тешко одлучити и да би нерадо отишао из Београда.

Иза тога је углавном утихнула преписка између двојице пријатеља. Тешко је разазнати да ли се радило и о њиховом удаљавању или напросто нису пронађена и сачувана каснија њихова писма. Биће да је прије у питању ово друго јер постоје посредна свједочења да су Матавуљ и Томановић и касније остали у нешто мање интензивном али свакако блиском и пријатељском контакту све до Матавуљеве неочекиване смрти 1908. године.

Кад је ријеч о књижевној сарадњи, контактним везама и литерарним аналогијама двојице пријатеља, карактеристичан и рјечит примјер представљају два њихова путописа посвећена Боки Которској. Томановићев Залив Которски написан је и објављен 1868. године у новосадској Матици,[31] коју је уређивао Антоније Тона Хаџић, двадесетпет година прије Матавуљевог путописа Бока и Бокељи, који је такође изашао у Новом Саду, а објавила га је Матица српска у својим посебним издањима 1893. године. У основи се ради о сродном документарно-умјетничком поступку у којем су Томановић и Матавуљ имали амбицију да напишу путописни текст у форми објективне научне студије која би на што увјерљивији начин представила географију, историју, поднебље, људе, језик, вјеру и обичаје, те привредна обиљежја Боке Которске.

Незнатна разлика је само у томе што Томановић о Боки Которској пише из унутрашње, домицилне перспективе, као рођени Бокељ, који има намјеру да српској књижевној публици, превасходно у тадашњој Јужној Угарској, али и у другим дијеловима Српства гдје се овај угледни часопис читао, што потпуније представи приморске Србе и Боку Которску као колијевку јужнога српства. Матавуљ о Боки Которској само привидно пише из перспективе извањца, који је једно значајно и по сопственом свједочењу најљепше доба свога живота провео у Херцег Новом, већ заправо из перспективе човјека који је овај простор прихватио као други завичај.[32] Захваљујући свему томе његова књига, која је иначе настала двадесетак година по одласку из Новог, представља и фрагменте мемоарских сјећања који су прожети снажном носталгијом и драгим личним успоменама на вријеме у којем се у потпуности формирао и као будући писац: "Тај најљепши дио моје младости провео сам у најдивнијем крају српске земље, на јужној тромеђи, у приликама и околностима какве се замислити само могу за млада човјека који је имао њешто наклоности према ка фабуловању. То ће се огледати и у причама за које сам грађу црпао из тога времена и средишта, а то су: Бодулица, Љубав није шала ни у Ребесињу, Ђуро Кокот, Нови свијет у старом Розопеку, Ново оружје, Снага без очију, Др Паоло... Не знам јесу ли оне боље од других, али доиста оне носе у себи одсијев онога што је најљепше и најбоље у животу – одсијев младости."[33]

Та врста путописне и уопште литерарне блискости Лазара Томановића и Симе Матавуља, те њихових сродних доживљаја Боке Которске, долази до изражаја и у благонаклоном критичком осврту који је поводом појаве Матавуљеве књиге написао Лазар Томановић у листу Глас Црногорца на Цетињу 1893. године, у којем му је управо одао признање на одличном познавању прошлости и садашњости Боке Которске, те менталитета људи, климатских карактеристика поднебља, изврсних говорних обиљежја и разноврсних народних обичаја. "Г. Матавуљ је тако лако а тачно преставио Боку, кано ти писац, који је у Боки проживио неколико година, и који Боку сматра другијем својијем завичајем; кад би се нашло писаца, да се на њ угледају, па да нам стану у књизи престављати овако поједине српске крајеве, раздробљени народ угоднијем читањем дошао би до међусобног упознавања, а свакоме је прва потреба да себе упозна. Тијем смо доста рекли о важности ове књижице"[34]

У равни контактних приватних и књижевних веза Лазара Томановића и Сима Матавуља значајно се је осврнути и на двије Матавуљеве приповијетке из бокељског живота (Догађаји у Сеоцу и Први Божић на мору), које су тематски везане за Томановићеве родне Лепетане, а за које је Матавуљ прикупио грађу управо дружећи се са Томановићем и његовом бројном породицом и родбином, долазећи му у госте у родну кућу. Матавуљ је био врхунски мајстор реалистичке опсервације и преобликовања стварног поднебља, људи и догађаја, у нову умјетничку реалност, што је билоу складу с његовим приповиједним методом "да не измишља личности, догађаје и средине, већ да их међусобно комбинује, како то не би била проста репродукција стварности, већ поновно уметничко стварање".[35]

Приповијетка Догађаји у Сеоцу објављена је у Летопису Матице српске 1898. године, а затим је прештампана у збирци Приморска обличја, сљедеће 1899. године. Већ у њеним уводним дијеловима, долази до изражаја Матавуљево мајсторство умјетничке амбијентације и раскошних описа, захваљујући којима се простор исказује као дејствујуће лице, а истовремено се препознају и конкретна обиљежја која нас упућују на закључак да се ради о Лепетанима, о Јошици и цркви Свете Неђеље, о бокељском тјеснацу Вериге и слично.[36] Приказивање људи и догађаја (кроз физичке описе, кроз имена и шаљиве надимке, кроз причања легендарних поморских прича),[37] а затим и карактеризацијапосебног менталитета мјештана који је проистекао из посматрања мунтање, тј. сунчаних зрака који су се преламали на једном вису на супротној обали залива, указује на чињеницу да је Матавуљ добро познавао мјесто и људе који су му послужили као прототипови. Ако свему томе додамо и приказивање конкретног догађаја женидбе двојице старих поморских капетана (Амираља и Устралије), знатно млађим дјевојкама из самог мјеста, ако имамо у виду да се у причи појављују и одиве поријеклом Гркиње, Италијанке, једна Енглескиња, да су посебно апострофиране и двије Рускиње (свекрва и снаха), поријеклом из Одесе (Надежда Феодоровна и Олга Никитина), које су биле удате за мјесне поморце, оца и сина Филипа и Ива Трпковића, видјећемо да се ради о бројним стварносним мотивима које је Матавуљ црпио из Томановићевог родног мјеста Лепетана.

У другој приповијеци која је тематски везана за Томановићево село Лепетане, Први Божић на мору (објављена је 1901. године у збирци С мора и с планине), Матавуљ не само да је приказао стварни догађај из живота једног поморца, него је потпуно конкретизовао и топониме и имена јунака, тако да је радња која говори о ступању дванаестогодишњег дјечака Шпира Томановића из Лепетана у морнарску службу заснована на потпуно аутентичној грађи и поморској судбини једног од најближих Томановићевих сродника. То потврђује у својим истраживањима и Васо Ивошевић: "Писац је црпио грађу за овај опис из казивања познатог поморског капетана Шпира Томановића, са којим је имао прилике да често разговара за вријеме својих боравака у Лепетанима."[38]

---

[1]Симо Матавуљ, Биљешке једног писца, приредио Војин Јелић, Српска књижевност, Мемоари, дневници, аутобиографије, књига 13, Нолит, Београд, 1988, стр. 31.

[2] Симо Матавуљ, "Говор при погребу Илије грофа Јанковића", Народни лист, бр. 24, Задар, 1874; "Опис сахране конта Илије Јанковића", Народни лист, бр. 26, Задар, 1874.

[3]Лазар Томановић, "Осам дана по Црној Гори", Јавор, год. ХII, број 47, Нови Сад, 24. новембар 1885, стр. 1479.

[4]Симо Матавуљ, Биљешке једног писца, нав. дјело, стр. 35-36.

[5]Исто, стр. 49-50.

[6]Писмо Лазара Томановића упућено Светозару Милетићу из Котора 16. априла 1876. године, цитирано на основу факсимила који се налази у РОМС у Новом Саду, инв. бр. 30529.

[7]Симо Матавуљ, Биљешке једног писца, нав. дјело, стр. 63.

[8]Исто, стр. 51.

[9]Лазар Томановић, "Осам дана по Црној Гори", нав. дјело, стр. 1479.

[10]Исто, стр. 907.

[11] Симо Матавуљ, "Писма Лазару Томановићу", Сабрана дела, књига 8, за штампу приредили: др Видо Латковић, др Живомир Младеновић и Голуб Добрашиновић, Просвета, Београд, 1956, стр. 110.

[12] Никодим Милаш, Успомене из првих година српског политичког живота на Приморју, Задар, 1903, стр. 54.

[13] Симо Матавуљ, "Писма Лазару Томановићу", нав. дјело, стр. 111.

[14] Исто, стр. 111.

[15] Исто, стр. 112.

[16] Лазар Томановић, "Живе ли Срби или каква друга безимена словенска смјеса на приморју од Неретве до Бојане", Црногорка, број 17, Цетиње, 10. мај, 1884, стр. 137-139; број 18, стр. 145-147.

[17] Симо Матавуљ, "Писма Лазару Томановићу", нав. дјело, стр. 114.

[18] Исто, стр. 116.

[19] Исто, стр. 117.

[20] Исто, стр. 117.

[21] Исто, стр. 120.

[22] Исто, стр. 120.

[23] Симо Матавуљ, "Писма Милану Савићу", Сабрана дела, књига 8, за штампу приредили: др Видо Латковић, др Живомир Младеновић и Голуб Добрашиновић, Просвета, Београд, 1956, стр. 194.

[24] Исто, стр. 194-195.

[25] Исто, стр. 195.

[26] Исто, стр. 194.

[27] Исто, стр. 201.

[28] Исто, стр. 203.

[29] Симо Матавуљ, "Писма Лазару Томановићу", нав. дјело, стр. 121-122.

[30] Исто, стр. 122.

[31] Лазар Томановић, "ЗаливКоторски",Матица, Нови Сад, 1868, бр. 23, стр. 543-545; бр. 24, стр. 566-569; бр. 25, стр. 593-595; бр. 26, стр. 615-617; бр. 27, стр. 641-643; бр. 28, стр. 664-667; бр. 29, стр. 688-690; бр. 30, стр. 712-715; бр. 31, стр. 737-738; бр. 32, стр. 761-762; бр. 33, стр. 783-786; бр. 34, стр. 808-811.

[32]Опширно о Матавуљевом путопису Бока и Бокељи у студији: Горан Максимовић, "Матавуљева путописна Бока", Летопис Матице српске, Нови Сад, мај 2000, год. 176, књ. 465, св. 5, стр. 672-681.

[33]Симо Матавуљ, Биљешке једног писца, нав. дјело, стр. 71.

[34]Лазар Томановић, "Симо Матавуљ, Бока и Бокељи", Глас Црногорца, број 44, Цетиње, 1893, стр. 3.

[35] Живомир Младеновић, "Аутобиографско у делима Симе Матавуља", Летопис Матице српске, год. 177, књ. 467, св. 1-2, Нови Сад, јануар-фебруар, 2001, стр. 127.

[36]На ту претпоставку непосредно је указао Васо Ивошевић у огледу "Поморски и приморски мотиви у стваралаштву Сима Матавуља", Годишњак Поморског музеја у Котору, ХХVI, 1978, стр. 151.

[37]О наративним особинама Матавуљевих бокељских новела опширно смо писали у сљедећем раду: Горан Максимовић, "Бокељске новеле Симе Матавуља", Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад, 1999, књига ХLVII, свеска 1/1999, стр. 57-82.

[38]Васо Ивошевић, "Поморски и приморски мотиви у стваралаштву Сима Матавуља", нав. дјело, стр. 153.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: