Заоштрено гушчије перо,
зацакљено челично перце,
мастило тмасто као крв патеника,
оловка чија графитна срж
топи ледене зебње –
гдје је све то сада?
Похрањено у претинце историје,
сачувано на космичком хард диску,
скривено у стиховима?
А поезија и данас живи,
јер њу не пишу ни перо ни оловка,
свака пјесма је створена када и свијет,
од тада тражи ко ће је записати,
она је дар Оног Који Јест.
