ДОШЛА СИ МИ У СУЂЕНОМ ТРЕНУ
Дошла си ми у суђеном трену
И нашла ме клекнулог до пода
¾ Подигла ме магијом небеском
Кад сам кожу кренуо да продам!
Преклињем те да останеш дуго
Док све чари не подариш мени
¾ Поклони ми бисерје на длану
И личи ми и песми и жени!
Стиховаћу сваку нежност твоју
На врх главе ставићу ти круну
¾ Отвори ћу врата души чедној
Хоћу да је видим страсти пуну!
Буди моја препелица мала
Загрли ме нек виде са стране
¾ Започнимо причу пуну среће
Ко два птића са процвале гране!
Нека тајне остану у нама
Да нас неко урекао не би
¾ Нахрани ме као гладно пиле
Дај ми срце - ја ћу своје теби
ЈЕСЕН ОПЕТ БИТИШЕ У МЕНИ
Лепи дани забораву крећу
Киша пада, мутни поток пени
Ја се смркô кô облаци тамни —
Јесен опет битише у мени!
Птице гракћу - у олуке млате
Мачке цвиле као да их кољу
Све се скоро у сивилу губи —
И ја нешто изгубио вољу!
Пуним чашу да ми смирај врати
Слушам сове где гракћу на крову
Музика ми фали нека сетна —
Пишем своју жалопојку нову!
Ватру палим да омалим зиму
Осталима не волим да сметам
Гледам лишће пожутело вани —
Без идеје мрзовољно шетам!
Из фиоке узимам албуме
Сећањима враћам срећне дане
Не знам како да утранћим време —
Прошета ћу, ипак, до кафане!
Чемер кушам са кнедлом у грлу
Облога ми добра стара крушка
Сам за столом чеврљам у браду —
О јесени, убила те пушка!
Ипак нећу да загорчам риме
Тако што ћу даље да се јадам
Нову веру уз чашицу скупљам —
Лепшијем се временима надам!
ДРИНСКЕ УСПОМЕНЕ
Ову песму зором пишем
О човеку кога нема,
Али који с нама живи
И са нама песме пева!
Ову песму зором кројим
Сама ми се понудила
Желим рећи делић оног
Шта је прошлост оставила!
Београд нас сроди посве
И ако смо слични људи
Вишеград нам у венама,
А Дрина нам сету буди!
Дисали смо истом душом
Дружили се и стварали
Газили смо све препреке:
Врата свака отварали!
Поштовах га као оца,
А он мене као сина
Често пута диванили
Уз чашице рујна вина!
Породични људи били
Породица све нам била
Хвали смо се један другом
Да имамо своја крила.
Данас када њега нема
Његова ме књиге теше
Обожавам роман ''Виктор''
То му круна дела беше!
Мирно спавај, пријатељу
Ја ћу певат песме наше
Севдисаћу покрај моста
Соколовић Мехмед Паше!
