ПЕРЈАСИЦА МАЛА ДРЖАВИЦА, аутор Раде Павић, издавачи Књижевна заједница Крајине и Завичајни клуб Кордунаша, Београд, 2022. 

У неколико наставака доносимо делове овог монографског и историјског завичајног зборника  посвећеног једном од најзанимљивијих места на Кордуну, Перјасици. 

(НЕ)ИЗБРИСАНИ ТРАГОВИ,

О ПЕРЈАСИЦИ И ПЕРЈАСИЧАНИМА

ДОСЕЉЕЊЕ СРБА НА ПРОСТОР ПЕРЈАСИЦЕ

О досељењу народа на подручје Кордуна нема пуно писаних трагова, а поготово када се говори о појединачним мањим насељима, међу којима је и Перјасица.

Понешто сам чуо о томе и сазнао из прича старијих људи који су „препредали“ о томе шта је и како је некада било. Те приче су започињале, обично, при казану док се прекла ракија, па су се у тим препричавањима често мијешала стварна догађања и личности са митовима о храбрости и подвизима појединаца, а нису изостављене ни „нечисте силе“ као што су виле, вјештице и шта све већ не иде уз то, па им није придавана већа важност.

Ипак, понешто од тог је било важно прибиљежити јер данас је тешко доћи до писаних трагова о тим старијим временима.

Уз то, народ тог (мог) краја је бивао увијек на удару разних пустошења и разних временских непогода, писмених људи, у то вријеме веома мало, па није ником било до тога.

Ето сјећам се казивања мога комшије Милована Павића (Миће рођака) парца (вршњака) мога ђеда Милића, он је причао да смо се ми доселили у Точак „испод шуме Машвине“, како рече, а од куда су тамо и кад пристигли, мало се зна.

Били су то, по његовој причи, веома „крупни“ – развијени људи и добри мајстори, ковачи посебно, али способни и за остале занате јер је свака „задруга“ (родбинска заједница укућана) била „мала фабрика“. Свака кућа је, што је познато, производила и храну и одјећу и обућу, дакле све што је било неопходно за опстанак – „да се одрже“, како би рекао ђед Мића.

Још у дјетињству, урезале су ми се у памћење приче о неком Миловану Ћики, причали су са дивљењем како је био чувен мачевалац. Већина прича сводила се на пуста ратовања и мукотрпан живот, посебно жена, јер су људи „вазда“ избивали из куће, посебно најспособнија чељад, одлазећи не само у ратове, већ у „бијели свијет“, што преко „велике баре“, чак „у Мерику“, а многи као сеоски радници – што као најамници, понекад и као слугани, па на шумске радове... Одлазили су „трбувом за крувом“, а многи се нису никада ни вратили.

Народни вез са простора Перјасице

Жена за таром

А богами ни крува (хлеба) почесто није било довољно, а како ће бити?! Земља „шкрта“, „мршава“ јер се то подручје налази, како већ рекох, на „Слуњској плочи“, дакле са мало воде, а плодна земља по брдима „танка“ – колико да је преврнеш браздом, ако мало притиснеш ручице плуга „мам“ (одмах) докачиш мртвуљу или камен.

Уз то, мало, мало па суша! Попали све, и оно „зера“ ћелица куруза и влати 'шенице.

Затим „гладне године“ – људе су спашавале долишнице, увалице са већим процентом глине (иловаче) која је задржавала влагу.

Најтеже је било за со. По со се ишло чак у Далмацију, пјешице, а до Сења има негдје око сто педесет километара, у једном правцу, па сто педесет у повратку, са торбом соли на леђима, што је данас готово незамисливо, а ишле су у великом броју случајева жене.

Из тога времена је, ваљда, и она народна изрека да „жена држи три ћошка куће, а мушкарац само један“. У великом броју случајева је то потврђено. Оне су, у одсуству „мушке радне снаге“, радиле и најтеже послове, што на њиви, што у и око куће, бринуле за старију чељад, а посебно за дјецу.

Тада се дјеце пуно рађало. Неријетко, жене су се порађале на њиви, у бразди – за вријеме орања или у шумарку, за вријеме жетве и копања.

Малу дјецу која су још „на сиси“, носиле су у торби на леђима, за вријеме мобе, како би била „при руци“ кад је вријеме дојења како не би дангубиле.

Ни дјеци није било лако. Од малих ногу, имали су своје задатке. Најчешће је то „чување блага“ – говеда и остале стоке на испаши. По читав дан „штруца курузовнице“ (хлеба од кукурузног брашна) је било једино што се понијело у пртеној торби „за појести“.

Једино, али велико, задовољство, које су имали за разлику од данашње дјеце, било је њихово дружење и измишљање игара са „играчкама“ које су сами правили својом „шклебом“ (ножићем), којег није имао свако, па игре крпеном лоптом испуњене говеђом длаком, скијама од тарабе, колица од одрезаног обловог дрвета, луткама од крпица, са сламом и слично.

Харале су и болести – туберкулоза, шарлах, тифус и шта све не. Умирало се, нарочито дјеца, па су људи, кад си кога питао за број дјеце, говорили и набрајали само оне који су преживјели, а који би умрли у раном дјетињству, нису ни рачунати.

Иначе, вијек људи није био дуг. Тешки услови живота су их рано опхрвали па су се четрдесетогодишњаци убрајали већ у старије људе.

Временом су се мијењали услови живота, помаком на боље, заборављале се муке, одумирали стари занати, са ручних алатки прелазило на механику и електронику, расуле се задруге, раставиле породице, попаљене дрвене куће у налетима ратних вихорова, престала се окретати воденичка кола, умукао звук са наковња ковача, умјесто пјесме тежака при повратку са њива – рекло би се – кренуло набоље. Али ђавола!

Не чује се граја дјеце, ни дозивања са брда јер телефони замијенише сусрете, посјете, прела и сјела, окренуо се „свако себи“. Свако себи постаје довољан, па тако старе обичаје људи и судбине, куће и богомоље, полако, али све брже и брже прекрива „трава заборава“.

Зато, иако нисам писац, латих се, како се то обично каже, пера. Желим да нађем бар дио одговора на питање, како је то било, ко смо, откуд смо, како смо и зашто смо. А већ се питамо јер много тога доживљеног умире са нама, али записи остају.

Давно већ нема наших села (многих ни на мапама), наших цркава и надгробних споменика, а камоли прела и осталих обичаја, а било је управо у њима пуно тога лијепог које је ублажавало тегобе животних недаћа и давало повода за нова рађања.

Од свих записа о довођењу и настањивању мога завичаја, посебно ми је сликовито, документовано и увјерљиво казивање Манојла Грбића, катихете и професора Српске учитељске школе у Карловцу. Он је написао драгоцјено дјело везано за историју народа на подручју Карловачког владичанства, најопширнијег по простору и по броју становника од свих владичанстава на простору тадашње Аустроугарске.

Град Карловац је основан 13. јула 1579. године, на ушћу ријеке Коране која се улива у Купу. Основан је, како наводи Манојло „ради одбране од Турака“.

Из мноштва података, наведених у књизи „Карловачко владичанство“ издвојио бих и цитирао само мали дио тј. оне податке који се односе на Перјасицу, како бих боље дочарао то вријеме.

На самом почетку желим цитирати Манојла гдје каже: „Па нека би из овога увјерила се нека наша занесена браћа од стране Хрвата, како нас Србље љуто бољети мора, кад нам онако гордо и нерасуђено пребаце, да смо дошли овамо као Цигани, па да домаћијема тобоже крух отимљемо! Да су Хрвати старосједиоци, били кадри ове земље одбранити од Турака, не би се ни ми Србљи имали куда насељавати. Али нити су се Хрвати расељавали одавле од добра или од помаме, нити су се Србљи весела срца овуда насељавали и с тога судим; да за то, ни једни ни други не заслужујемо пријекора! Наши су дједови дошли овамо у ове области знањем и на позиве законитијех владара овијех земаља, а дошли су као јунаци и са оружјем у руци, и са својом светом православном вјером у души. Оружјем су помогли одбранити ове земље од Турака, па су их по царскоме обећању и добили за своју нову домовину, јер су се купили крвљу својом. Вјером пак својом подигли су наши дједови и у новој домовини, своју српско-народну, свету православну и апостолску Цркву“.

Овим текстом се демантују произвољна тумачења о отимању нечије земље, већ се види да су наши преци били и те како добродошли, да су дошли са својим добрима, својим оружјем и на позив „законитијех владара“, али не одричући се своје вјере и не заборављајући своје поријекло, обичаје, ношње, пјесме...

Није то ишло „глатко“ и једноставно, већ уз велике напоре и жртве. У прилог томе, наводим један мали инсерт из тог времена досељавања. Године 1686. извео је Србе из Кладуше и Цазина, оберстар Оршић. Оне из Кладуше насели око Будачког по Коларићу, а Цазињане насели по Перјасици и по Тржићу. Намјесник генерала грофа Јосипа Рабата, извјешћује ратно вијеће 20. марта 1690. да је „са великом муком и с знатним трошком и погибељу извео Влахе из Турске и настанио их у Тржић и Перјасицу, а другога за Будачки и Скрад, а то ваља да буду добри и поуздани официри, и да стално на свијих мјестих станују“.

На подручју између Мрежнице и Коране, између Бариловића и Слуња највеће је мјесто Перјасица. Перјасица се налази на старој цести, која повезује Бариловић и Примишље, а некада је било врло значајно насеље. У крају око Перјасице већ је у римско вријеме било живо. У близини села Доња Перјасица нашао је археолог Иван Шарић, у засеоку Штирковац у истоименој грабовој шуми, групе природног стијења гдје се одламао камен у вријеме Римљана. На многим мјестима у овом каменоломном комплексу уочавају се на камену живцу трагови каменарског алата. У непосредној близини налазе се остаци једног саркофага, а на неколико других мјеста постоје остаци и других саркофага, који нису били довршени или су били лоше исклесани, па их нису даље дистрибуирали. Неоштећени и добро исклесани примјерци су се одвозили на нека друга одредишта, у клесарске радионице гдје су се дефинитивно уређивали. Каменоломи у околини Перјасице зацијело су задовољавали потребе околног становништва (налазишта из римског доба има много у околини Перјасице). Ипак, можда су саркофази били транспортовани и другамо, будући да је ово подручје било изузетно занимљиво као прометни правац из панонске низије, према приморју, јер су динариди на подручју данашњег Огулина и Слуња најнижи. Осим каменолома у околини Перјасице познате су и „villae rusticae“, сеоска имања римских велепосједника. Домагој Перкић у чланку о Бубијевој јами код Бариловића наводи да је јужно од Карловца, на подручју између Купе, Добре и Коране пронађено 89 потпуно или дјелимично сачуваних саркофага или урни. Истовремено је овдје документовано 25 положаја каменолома, а 31 саркофаг је пронађен управо у каменоломима. У Матешком Селу пронађено је 29 урни узидано у цркву Св. Јурја, а у још ближем Својичу постојало је римско насеље изнад Јациног врела. Прошао је дуги низ вјекова док крај око Перјасице није поново оживио.

Крајем 19. вијека приликом крчења шикаре (тежаци начелника опћине Перјасице Павла Маринковића) наишло се у Својичу код Перјасице на два зидана римска гроба. Сачуван је грубо изграђени надгробни камени споменик у облику доста неспретно изведене AEDIKULE (храмића). На забату се у ниши налази портрет младића који је ту покопан, изведен у средњем рељефу. Изнад је урезан полумјесец са роговима према горе. Испод забата су два дебела стуба који омеђују издубљено натписано поље. Натпис гласи: D(iis) M(anibus). F.T.ET I.C. TITULUMPOSUERU (nt) FILIO SUO VALERIO SATURNNINO MIL(iti)..... ANNOS VI (xit) XXX. У другом реду су скраћенице имена родитеља, који подижу споменик, само почетна слова, што је обичај у сјеверним дјеловима провинције Далмације, па према томе можемо бити сигурни да је тај дио у античко доба припадао провинцији Далмацији. У Перјасици су такође пронађени римски новчићи.

План археолошког локалитета из римског доба пронађен у шуми Штирковац   

Надгробни споменик из римског доба пронађен у Својичу

Сењски бискуп Брајковић 1700. године врши извјештај конгрегацији и спомиње „око старих утврда у Тржићу, Полоју, Перјасици, Будачком и Благају, некада градови госпоштине сада се населише схизматици више него католици“. Успут треба споменути да је поменути бискуп уложио све напоре да Србе преведе к Риму.

Према подацима о непотпуним „сумарним пописима Крајишника сачињеним крајем 17. вијека“ Перјасица је имала 900, а Полој 330 становника.

Пописом презимена 1725. године у Перјасици су била следећа презимена: Баић (Бајић) 2, Бакић 3, Балковић, Бег, Бели 3, Белобрк=Бјелобрк, Богдановић 2, Бранисавић 2, Бресац, Брешевић, Бросинић, Будимлић, Буњевчевић, Видовић, Витасовић, Вукашиновић 2, Вукмировић, Вукобратовић 3, Вучетић 3, Гаћеша 3, Грубишић=Грубјешић 3, Гвоздић, Дабић 2, Даић, Диклић, Дирсаић?, Држаић 4, Дмиаковић 2, Дмитровић, Добричић, Дрњаковић=Дроњаковић/Дробњаковић?, Дубиздела, Ђекић 3, Живчић, Ивчић, Јанић, Јелача, Канџија 2, Карамарковић, Карановић 2, Карасовић 3, Косић, Косир=Косјер 9, Ковачевић, Краинчевић=Крањчевић?, Кудуз, Кукул=Кукуљ?, Куриа=Курија 3, Куваић 3, Лезан, Лончар, Лужић, Лупардиновић=Лубардиновић 2, Мацут 2, Маноиловић=Манојловић, Маринковић 3, Мартиновић, Марчетић, Матеша 2, Мишљенчевић 3, Михаиловић 3, Милинковић 2, Миљенковић 2, Мрђеновић 2, Мулаић, Орешчанин 6, Павић 2, Петровић 3, Пиљуга, Поповић 4, Попречица 2, Пушкар 29, Пуљар, Радиновић, Раишић, Раосавлић=Раусављевић, Седлар 6, Синаић=Зинаић, Сјетић, Судар 3, Сударевић 2, Сучевић 3, Тепшић, Томашевић, Хелдуповић, Хрелић, Циган, Цимеша 10, Цветовац 2, Ћаћић, Цевелија, Цикандић=Ђикандић, Чотрић 2, Шашић 3, Шиша 2 (можда Жижа), Сирић (можда Зирић), Шкргић и Шолаја.  Како можемо да видимо, највише је Пушкара – 29 (хрватска села). А у Перјасици најбројнији су били Цимеше, Седлари и Орешчани.

Крајем 17. и почетком 18. вијека, Бариловачкој капетанији коју је до тада чинило само утврђење, прикључена су српска насеља Доњи и Горњи Будачки, Перјасица, Скрад и Клокоч.

Стварање Војне крајине је заокружено 1746. године, па се она дијели на регименте, капетаније: Сењска, Огулинска, Храстовичка и Жумберачка, са сједиштима у Сењу, Огулину, Храстовици и Жумберку. У 18. вијеку Карловачки генералат је подијељен на 4 пуковније: Личку, Оточачку, Огулинску и Слуњску, док је Банијска крајина подијељена на Прву и Другу пуковнију, с тим да је заповједништво на тим двијема пуковнијама враћено под надлежност бана и Сабора још 1703. године.

Слуњска регимента је основана 1746. године и обухватала је 64 насеља са 2.276 кућа, 5.216 мушкараца од 16 до 60 година, способних за оружје. Била је то четврта регимента у Карловачком генералату, а имала је 12 кумпанија (чета): Лађевац, Валиш Село, Крстиња, Благај, Будачки, Војнић, Полој, Бариловић, Острц и Жумберак.

ПОЛОЈСКА КУМПАНИЈА

            У овој „кумпанији“ налазила су се 34 села с 391 кућом и 4.082 становника, од којих су 515 католици, а 3.567 „грконесједињене“ вјере. Ту су постојале двије парохијске цркве за „грконесједињене“ и једна жупна за католике. Од земљишног посједа рачуна се око 10.480 јутара оранице, 709 јутара ливада, 72 јутра воћњака и повртњака и 2.813 јутара шума.

Мјеста

1.      ПЕРЈАСИЦА, кумпанијска постаја, грконесједињено парохијско село с 29 кућа и 298 становника, малим градом у којему станује кумпанијски заповједник. Године 1643. овдје су Огулинци потукли Турке при чему су на бојном пољу остали Мартин Могорић, заповједник у Огулину и кнез Докмановић.

2.      ШТИРКОВАЦ, са 6 грконесједињених кућа и 76 становника.

3.      КОРАНСКА СТРАНА, село с 11 кућа и 109 грконесједињених становника.

4.      ОРИЈЕВАЦ, исто 11 кућа и 94 грконесједињена становника.

5.      КОРАНСКО СЕЛО, село на ријеци Корани са 16 кућа и 195 грконесједињених становника.

6.      ЗИНАЈЕВАЦ, село са 11 кућа и 94 грконесједињена становника.

7.      ГОРЊИ ПОЛОЈ, часничка постаја, некад капетанска постаја, село са 10 кућа и 87 грконесједињених становника. Пола сата хода одавде на прилично високом брду налазе се трагови некадашњега града који се зове једноставно Градина. Поближа разјашњења се нису могла добити. Видљиво је да се ту налазила и једна цистерна.

8.      СРЕДЊИ ПОЛОЈ, грконесједињено парохијско село са житним магацином, с 13 кућа и 149 становника. Одавде иде скела преко ријеке Коране звана „Малић-скела“.

9.      ДОЊА ВИСОЧКА, село са 6 кућа грчке вјере.

10.  ГОРЊА ВИСОЧКА, село са 9 кућа и 111 грконесједињених становника.

11.  БУКОВАЦ, село са 9 кућа и 101 грконесједињеним становником.

12.  ДОЊИ ПОЛОЈ, са 16 кућа, 155 грконесједињених становника и часничким станом.

13.   КУЗМА, грконесједињено село с 20 кућа и 179 становника. У близини овог села на брду Кузма налази се звоник цркве која је некада овдје постојала, није велик, широк је отприлике 1,5 хвата, дебео 4 стопе, а горе у своду налази се мјесто за звоно. Тај осамљени звоник пук зове Зедина. Иначе је посве непознато каква је ту црква била.

14.  МАЛА КОСА, село са 8 кућа и 84 становника од којих 22 католика, а преостали су грконесједињени.

15.  НОВО СЕЛО, у брду, мјесто са 14 кућа и 134 грконесједињених становника.

16.  МРЕЖНИЦА, село са 8 кућа и 86 грконесједињених становника.

17.  МИЛОШЕВАЦ, такође са 8 кућа и 83 грконесједињена становника.

18.  КЛАНАЦ, село са 15 кућа и 143 грконесједињена становника.

19.  ТОДАК (можда ТОЧАК ПЕРЈАСИЧКИ, оп. пр.), мјесто са 13 кућа и 192 грконесједињена становника.

20.  НОВИ ДОЛ, с 8 грконесједињених кућа и 75 становника.

21.  КЕСТЕЊАК, мало мјесто с 5 грконесједињених кућа и 71 становником.

22.  ДОЊА ПЕРЈАСИЦА, село са 19 кућа и 258 становника грконесједињене вјере.

23.  СРЕДЊА ПЕРЈАСИЦА, мало село са 6 кућа и 38 грконесједињених становника.

24.  ПОНОРАЦ, са 5 кућа и 53 грконесједињена становника.

25.  МАРЛОВАЦ, са 8 кућа и 84 грконесједињених становника.

26.  ПОДПЛАНИНСКО СЕЛО, грконесједињено село са 10 кућа и 110 становника.

27.  СВОЈИЧ, у планини на огулинској цести, село са 32 куће и 323 становника, с часничким квартиром и опћинским житним магацином.

28.  ГАЋЕШКО СЕЛО, са 9 грконесједињених кућа и 67 становника.

29.  МАУРОВИЋ, мјесто с 4 католичке куће и 54 становника.

30.  МАТЕШКО СЕЛО, католичко жупно село с 19 кућа и 164 становника, од којих су 90 католици, а преостали грконесједињени.

31.  КЕЈИЋ СЕЛО (КОЈИЋ СЕЛО, оп. пр.), католичко село с 8 кућа и 65 становника. 1784. године

32.  БРЕСТ, село с 12 кућа и 129 католичких становника.

33.  ПЕТРУНИЋ-СЕЛО, с 5 кућа и 75 католичких становника.

34.  ЈАНКОВО СЕЛИШТЕ, с 8 кућа и 82 католичка становника.

Извор:CRO-EU.Com

            Са народом је прешло и његово свештенство, приповједајући католичку и српску православну вјеру и градећи своје светиње. Према попису споменика у Карловачкој жупанији, стоји податак, да је црква Св. АРХАНГЕЛА МИХАЈЛА И ГАВРИЛА саграђена 1747‒1749. године, а у књизи „Културно-историјски споменици Кордуна“ (Филип Шкиљан), стоји да је саграђена 1768. године. Црква УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у Полоју, саграђена је 1802. године. На брду Колечај у Својичу била је племићка утврда КОЛЕЧАНИ, па се по њима и брдо зове.

            Први сачувани списак свештеника (вјероучитеља) је онај из 1784. године када је било свега 44 вјероучитеља. Потписан на овом записнику, између осталих, налази се и Теодор Шарац из Перјасице. У списку свештенства из 1892. године налази се и Шарац Јован рођен 1825. године у Полоју, као и Шарац Милутин рођен 1848. године у Перјасици. Према подацима из 1924. године у Перјасици је парох Гајо Лончар, а у Полоју Мојсије Сарапа. „Свештенство Карловачког владичанства 1941. године“: Докмановић Миле у Перјасици (убијен у Ивановић Јарку 1941. године).

            Интересантно је да Милан Радека, у свом попису о имовинским приликама, не спомиње Перјасичку цркву која је по подацима старија од Полојске, за коју наводи да је саграђена 1802. године.

            На дугом путовању у Русију игуман Теофил Алексић упознао се у Кијеву (у Лаври) с молером Симеоном Балтићем из манастира Хопово који је у Кијеву боравио од 1756. године. Алексић је успио да Балтића уговором доведе у манастир Гомирје. Израдио је иконостас у манастиру Гомирје, а за Перјасичку цркву насликао је 4 иконе 1780. године. Послије 1939. године тих икона више није било у Перјасици.

            У попису становништва 1800. и 1880. године пописан је број кућа и становника. Ови се пописи разликују од онога 1768. године јер су села груписана. Села будућег котара Војнић припадала су Будачком протопрезвитерату који је обухватао 17 села, између осталих Полој и Перјасицу.

            У Војној крајини по правилу није било класичних феудалних односа, изузев на неким посједима Баније и грофа Драшковића, који су владали на посједима града Сјеничака. Казне за оне који су дошли у сукоб с војним законом, биле су драстичне (везивање за кладе, батинање, трчање кроз шибе и плетене канџије с оловним куглицама). Командант компаније је имао право дати 25 удараца, поручник 7, наредник 4, каплар 3.

            Посебне обавезе на Војној крајини били су јавни радови (царски 17 врста, опћи 21 и остали 26). Свака регимента је имала 500.000 дана радне обавезе.

Крајишки сережани (у првом плану харамбаша)

Крајишки сережани у тренуцима предаха

О карактерним цртама Крајишника има неколико сачуваних записа из 18. и 19. стољећа. Око половине 18. стољећа царски повјереник принц од Хилдургсхаузена пише: „Посвуда сам видио ратнички храбри народ, сирове и неизвјештачене синове природе који уз лошу припросту храну, уз труд и муке израстају у прави сој стасатих људи, жилави и чврсти као шумски храст узрасли без његе и мекуштва, добра срца, а дивљи, при том празновјерни, пуни осјећања, одушевљења за војничку част, упознати с опасностима ратовања и лакоми на пљачку као заслужену награду за често показану храброст и срчаност у војевању, неизопачени мекуштвом, а често везани уз своју домовину, од природе одгојени за неустрашивост, способни за вјерност и оданост“.

            Владика Миоковић пише 1822. године: „Крајишник је иначе добре нарави, лијепих тјелесних и душевних особина, срчан и предузимљив. У романтичној природи рођен, с оружјем у руци, без готово икаквог друштвеног васпитања, он је по примјеру турском на разбојства и пљачку потицан и навођен. Војна дисциплина мијења његов урођени карактер. Војна га дужност одваја од плуга. Код куће јато дјеце, а најбоље што се има иде у његову торбу кад пође на државну стражу. Кад се врати плугу он је већ навикао на друго, на разарачки начин живота па је у домаћинству или штетан или мало користан“.

            Војни чинови су код Крајишника изазивали процес одрађања, отуђења од народа, измећарство, каријеризам, полтронство и пузавост. Крајишници су од 1809. до 1813. године признали власт цара Наполеона Бонапарте који је задржао крајишко војничко уређење. Посебно их је много користио у походу на Русију 1812, а код узмака од Москве на ријеци Березини они су показали изванредну храброст и добили цареве похвале и благослов. У четири године француске окупације и врховне команде маршала Мармонта граничари су мијењали ознаке на униформи па и боју 1811. године.

            Такође, издвојио бих „ПОПИС СВИЈУ МЈЕСТА, СЕЛА И ЗАСЕЛАКА У КАРЛОВАЧКОМ ЂЕНЕРАЛАТУ И У БАНИЈИ, ГДЈЕ СУ СВЕ ПРАВОСЛАВНИ СРБЉИ НАСЕЉЕНИ, ЗАЈЕДНО СА БРОЈЕМ КУЋА, ПО ЗВАНИЧНОМ ПОПИСУ ОД ГОДИНЕ 1768. У СЛУЊСКОЈ РЕГИМЕНТИ“ за Перјасицу:

ИМЕ МЈЕСТА	БРОЈ КУЋА
ПЕРЈАСИЦА	23
ОРИЈЕВАЦ	13
ТОЧАК	5
ГАЋЕШКО СЕЛО	6
КЕСТЕЊАК	18
КОРАНА	8
МАРЛОВАЦ	3
МИЛОШЕВАЦ	7
МАТЕШКО СЕЛО	8
ПОЛОЈ	16
ДОЊИ ПОЛОЈ	18
НОВИ ДО	10
ГОРЊА ВИСОЧКА	8
РАСТОВАЦ	10
КОРАНСКО СЕЛО	8
ЗИНАЈЕВАЦ	6
ГОРЊИ ПОЛОЈ	10
ПОДПЛАНИНСКО СЕЛО	10
СРЕДЊА ПЕРЈАСИЦА	36
ДОЊА ПЕРЈАСИЦА	12
СВОЈИЧ	4
МРЕЖНИЦА	9
БУКОВАЦ	10
КЛАНАЦ	18
НОВО СЕЛО	14
МАЛА КОСА	7
КУЗМА	17
ДОЊА ВИСОЧКА	8

СТАНОВНИШТВО ПЕРЈАСИЦЕ 1857‒1910.

	1857.	1869.	1880.	1900.	1910.
БУКОВАЦ ПЕРЈАСИЧКИ	118	157	165	152	143
ДОЊА ПЕРЈАСИЦА	241	256	219	244	261
ДОЊА ВИСОЧКА	69	86	69	78	103
ДОЊИ ПОЛОЈ	103	208	158	171	172
ГАЋЕШКО СЕЛО	66	79	73	83	90
ГОРЊА ВИСОЧКА	115	157	140	167	147
ГОРЊИ ПОЛОЈ	86	85	94	104	94
КЕСТЕЊАК	66	57	56	61	67
КЛАНАЦ ПЕРЈАСИЧКИ	142	178	163	197	213
КОРАНСКА СТРАНА	122	124	154	172	155
КОРАНСКО СЕЛО	191	228	223	249	247
КУЗМА ПЕРЈАСИЧКА	150	184	158	165	163
МАЛА КОСА	117	123	108	115	134
МАРЛОВАЦ	56	71	64	73	77
МАУРОВИЋ	114	57	57	59	52
МИЛОШЕВАЦ	90	116	99	93	90
МРЕЖНИЦА	83	84	58	61	74
НОВИ ДО	64	76	84	92	91
НОВО СЕЛО	144	153	115	145	138
ПОДПЛАНИНСКО СЕЛО	180	113	105	116	115
СРЕДЊИ ПОЛОЈ	133	126	95	118	136
ШТИРКОВАЦ	65	102	112	130	120
СВОЈИЧ	353	378	367	401	370
ТОЧАК ПЕРЈАСИЧКИ	163	169	161	177	168
ЗИНАЈЕВАЦ	99	79	72	96	93

СТАНОВНИШТВО ПЕРЈАСИЦЕ 1910‒1961.

	1910.	1921.	1931.	1948.	1953.	1961.
БУКОВАЦ ПЕРЈАСИЧКИ	146	118	130	109	112	92
ДОЊА ПЕРЈАСИЦА	277	236	253	201	185	161
ДОЊА ВИСОЧКА	95	105	99	88	95	86
ДОЊИ ПОЛОЈ	150	147	135	94	105	84
ГАЋЕШКО СЕЛО	108	81	115	36	111	106
ГОРЊА ВИСОЧКА	167	131	135	118	138	118
ГОРЊИ ПОЛОЈ	107	114	135	112	114	97
КЕСТЕЊАК	76	71	67	78	67	64
КЛАНАЦ ПЕРЈАСИЧКИ	198	166	199	151	147	96
КОРАНСКА СТРАНА	183	154	160	127	123	115
КОРАНСКО СЕЛО	234	234	265	240	243	228
КУЗМА ПЕРЈАСИЧКА	180	154	160	127	133	120
МАЛА КОСА	140	139	156	63	67	50
МАРЛОВАЦ	73	76	102	88	102	97
МАУРОВИЋ	73	69	76	68	82	83
МИЛОШЕВАЦ	114	115	141	129	143	148
МРЕЖНИЦА	75	77	86	41	40	39
НОВИ ДО	84	72	77	45	46	38
НОВО СЕЛО	108	88	108	86	79	66
ПОДПЛАНИНСКО СЕЛО	132	120	114	92	88	93
СРЕДЊИ ПОЛОЈ	137	131	139	122	118	105
ШТИРКОВАЦ	130	124	142	86	83	83
СВОЈИЧ	360	321	388	319	280	249
ТОЧАК ПЕРЈАСИЧКИ	181	138	189	150	155	158
ЗИНАЈЕВАЦ	83	63	79	60	60	35

УКИДАЊЕ ВОЈНЕ КРАЈИНЕ

            Крајем 18. вијека у аустријским војним круговима било је много присталица укидања Војне крајине. Она је готово сасвим изгубила функцију одбране од Турака. Међутим, остала је друга, за Аустрију не мање важна улога граничара који су чинили највећи дио аустријске војске у многим ратовима, далеко јефтинија од линијских трупа, тако да је њено одржавање још увијек имало велики број присталица. Половином 19. вијека спољнополитичке околности се драстично мијењају што је учинило постојање Војне крајине сувишним. Османлије су потиснуте с територије угарских, аустријских и хрватско-славонских земаља, а и Србију су напустили 1867. године. Крајем 19. вијека није се очекивало да ће Аустро-Угарска повести неки рат, у коме би јој била од помоћи јефтина граничарска војна сила. Укидање Војне крајине тражили су и Мађари и Хрвати. Члановима закона 40, 41 и 42 од 1868. године уведена је у Угарској опћа војна обавеза, тако да је и то допринијело да се Војне границе учине непотребним и ближио се њен крај након 303 године управе бечког Дворског ратног вијећа. Ердељска војна граница је укинута 1850. године, а укидање Војне границе у осталим областима започето је 1871. године.

            Да би се Крајишници привољели за укидање Војне крајине 1807. године је донесен Крајишко темељни закон којим власт над крајишком земљом има владар, али је хрватски Сабор 1848. године допунио Закон чланом 26. у којем пише: „Земље ваше бит ће крајишници, ваша потпуна властитост, којом можете располагати како вам драго, само поткућница да се осигура“. Крајишници, посебно официри, били су против развојачења. Њих су подржавали војни врхови Аустрије. У огулинској регименти јавно су осуђивани манифести цара и краља Фрање Јосипа, који су се односили на укидање Војне крајине. Такође, Еуген Кватерник је наговорио крајишку сатнију у Раковици да се дигне на устанак, на челу са Радом Ћуићем. Буна је трајала од 8. до 11. октобра 1871. године. Ћуићевој војсци је постављена засједа код села Љупче у којој је, поред осталих, погинуо и Кватерник, а рањени Ћуић успијева преко Босне побјећи у Србију. Затим дио Крајишника није био за буну против цара. Унутар Ћуићеве војске појавила се издаја, што је разумљиво, јер је политика развојачења била усмјерена против традиционалног начина војничког живота у Крајини. Крајишник је навикао на војни позив, а сада када су остали без војне службе, остаје им само земљорадња на шкртој земљи. Земља се обрађивала на примитиван начин и са малим приносима, често једва да се прехрани многобројна фамилија и стока што је посебно било изражено у перјасичкој опћини. У то вријеме Европу је захватила аграрна криза (1873‒1890) која је цијене жита снизила за двије трећине, па је већина сељака морала да се задужује, јер су са једне стране били притиснути великим порезима, а са друге стране продајом својих производа су премало зарађивали у тим новим условима. Велики број сељака је у овим тешким условима живота и рада одлучио да прода имања и да оде у стране земље, посебно у САД.

            Развојачење је текло споро, регулисано је многим актима доношеним у дужем периоду који су садржали пријелазна рјешења за граничарско становништво. Коначно развојачење извршено је у Угарској 1873. године Законским чланком 27. угарског сабора у коме је објављена провинцијализација Војне границе и припајање њене територије жупанијама цивилне Хрватске. Актима цара Франца Јозефа од 1873. године разријешене су регименте од броја 1 до броја 11. Цар је манифестом од 15. јуна 1881. године прогласио присаједињење Војне границе Хрватској, а 1. августа 1881. године њена управа је предата бану Савковићу. Врховна управа Крајине од 1. јануара 1882. године на Хрватско-славонско-далматинску земаљску владу.

ЈОХАН ТАРБУК ФОН СЕНСЕНХОРСТ

Јохан Тарбук, од 1904. године Тарбук фон Сенсенхорст, познат и као Тарбук-Сенсенхорст рођен је 29. маја 1856. у Перјасици, а преминуо 3. октобра 1919. у Салцбург-Нојштату. Био је аустријски официр, са последњим чином фелдмаршал-лојтнанта. Потиче из крајишке породице граничара, а најдаљи познати предак је Ћирило Тарбук из Тушиловића (помиње се 1803‒1815). Јохан Тарбук је уздигнут у аустријско племство 18. новембра 1904. са додатком „фон Сенсенхорст“. Био је ожењен са Матилдом Јозефом, рођеном Баирхамер (рођена 10. априла 1856. у Кракову, умрла 25. јануара 1926. у Салцбургу). Имали су седморо деце, пет синова (Карл, Ханс, Роберт, Феликс и Фриц) и две ћерке (Јохана и Матилда). Тарбук Сенсенхорст је као аустријски царски официр добио неколико одликовања за кампању у Босни и Херцеговини 1878. године. Био је и на дужности команданта Војне академије у Сибиу (данашња Румунија) у периоду 1905‒1909. са чином генерал-мајора; команданта 35. пешадијске дивизије у Колошвару 1909‒1910. У чин фелдмаршал-лајтнанта унапређен је 1. маја 1910. године. Служио је још у Пшемислу, Кремсу, Босни и Херцеговини и Франценсфесту. Његови руком писани мемоари и детаљан извештај са анексије Босне и Херцеговине, који се чувају у Ратном архиву у Бечу, откривају друштвено-економску позадину војне елите за време Аустро-Угарске.

МОДРУШКО-РИЈЕЧКА ЖУПАНИЈА

            Развојачењем Војне крајине формирана је Модрушко-ријечка жупанија која је обухватала осам котарских области: Цриквеница, Чабар, Делнице, Огулин, Слуњ, Сушак, Војнић, Врбовско и град Бакар. Перјасица је припадала котару Војнић.

            Становништво је живјело у специфичној друштвено-економској асоцијацији у патријархалним кућним задругама. Од укидања Војне крајине, па све до Првог свјетског рата почиње процес диоба кућних задруга, које су дијељене јавно и тајно.

            Котарска област Војнић је имала шест опћина: Бариловић, Крњак, Крстиња, Перјасица, Војнић и Вукманић. У Котару Војнић 1880. године било је: 20.619 Срба, 7.965 Хрвата и 11 осталих, што чини укупно 28.595 становника.

            На челу жупаније био је велики жупан који је предсједавао сједницама Жупанијске скупштине и управног одбора. Администрацијом се бавио поджупан. Њих је постављао цар и краљ Фрањо Јосип I. Сједиште котарске области је било у Војнићу, а котарског суда у Крњаку. Важније текуће проблеме жупаније и котарских области рјешавао је Управни одбор жупаније, који је засједао једном мјесечно.

            Котарска област Војнић је имала шест чиновника, а 1907. године између осталих чланова Скупштине Модрушко-ријечке жупаније био је и Гајо Лончар, наш перјасички свештеник. У сваком опћинском средишту биле су и жандармеријске станице. Перјасичка је основана 1880. године, а у Крњаку тек 1910. године. Године 1894. Војнић има шест опћина, 162 села и 33.354 становника. Опћина Перјасица је имала 4.355 становника.

СЕЛА ОПЋИНЕ ПЕРЈАСИЦА

            Коранско Село, Оријевац, Штирковац, Зинајевац, Буковац, Кланац, Кузма, Доњи Полој, Височка, Горња Височка, Брест, Јанково Селиште, Кејић Село, Матешко Село, Петрунић Село, Мала Коса, Мрежница, Кестењак, Коранска Страна, Марловац, Мауровић, Перјасица, Доња Перјасица, Понорац, Милошевац, Нови Дол, Ново Село, Горњи Полој, Гаћешко Село, Средња Перјасица, Потпланинско Село, Својич и Точак.

            Пореске опћине су биле: Мрежница са 276 становника, Полој са 552 становника, Кузма са 930 становника, Коранско Село са 563 становника, Перјасица са 927 становника и Својич са 777 становника, дакле укупно 4.025 становника. Банска власт је већ првих година након развојачења повећала порезе на бившим крајишким подручјима чак до 270%. Дневним физичким радом сељак је могао зарадити код богатијег посједника 1 круну колико је коштала једна повезача или рубац. Постојале су правне пристојбе „изравни порез“, „војноопросна такса“, „потрошарина и порез на пића и вина“ и „точаринске пристојбе“, као и парохијски намет који је за 1912. годину за Опћину Перјасица износио 4.206 круна.

            Између 19. и 20. вијека јавља се масовна економска емиграција, првенствено у Америку и Канаду. Година 1905. забиљежена је као почетак масовне економске емиграције. Са подручја Опћине Перјасица 1910. године на заради у Америци је било 137 лица од којих 131 мушкарац и 6 жена, а већ 1913. године 678 лица од којих 468 мушкараца и 210 жена. Те године су биле изузетно тешке, у политичком, економском, социјалном, здравственом и сваком другом погледу. Политичке странке су биле јако активне и подгријавале су ионако врућу политичку сцену.

ПРВИ СВЈЕТСКИ РАТ

            Пошто за то раздобље, за Опћину Перјасица, нисам нашао значајне податке, осврнуо бих се на неке догађаје везане за Котар Војнић и друге крајеве Аустроугарске монархије.

            Тешка политичко-егзистенцијална ситуација за Србе у Хрватској и Босни и Херцеговини долази мјесеца јуна 1914. године када је Гаврило Принцип извршио атентат у Сарајеву на престолонасљедника Фердинанда. Крајем јула Аустроугарска је упутила Краљевини Србији ултиматум и објавила рат.

            Демонстрације, палеж и прогони одигравају се у цијелој земљи. Тих дана Светозар Прибићевић је везан одведен у Будимпешту, предсједник Сабора Медаковић је затворен, а Срби заступници позатварани и неки побијени. Др Иван Рибар каже да „неће никада заборавити један ужасан призор на Тргу Јелачића, велику ватру, гдје се палио намјештај и покућства опљачканих из дућана и станова загребачких Срба. Око ватре урлала је франковачка руља, поздрављајући одушевљено оне који су носили ствари и бацали у ватру...“ По команди ових, урлање и скандирање „Србе на врбе!!!“ На час престаје да би отпјевали царску химну!!! У тој руљи посебно се истицао Анте Павелић, који ће касније постати шеф злочиначке НДХ.

            На регрутацију 1904. године, с подручја Котара Војнић, из три добна разреда позвано је 1.159 младића. У току 1911. године на регрутацију су позвана 1.094 младића.

            Војници су подвргнути познатом аустроугарском војничком дрилу и бичу њиховог ратног законодавства, а под посебном присмотром били су војници српске националности и то највише због двију чињеница: што је најављен рат Краљевини Србији и што је Србин Гаврило Принцип убио престолонасљедника у Сарајеву.

            Објавом рата Краљевни Србији, у свим опћинама и котарским областима уведене су „изванредне мјере“, основани пријеки судови, а у штампи заведена строга цензура. У ратној атмосфери, неписмени или полуписмени и застрашени војници-Срби с подручја котара одазвали су се без поговора на војничке позиве и одлазак у рат.

            У Карловац већ 20. августа 1914. године долази „санитетски влак“ с рањеницима са српског фронта. У аустроугарској војсци на српском и источном фронту биле су десетине хиљада Срба с Кордуна, Баније, Лике, Славоније, Војводине и Далмације. Неписменост и скучени повијесни видици учинише од многих храбре и вјерне војнике Монархије, како у рововима Галиције, Буковине и Корушке тако и у бојевима против Србије, а посебно у Церској бици и бици на Црном врху.

            Рат је све више сиромашио људе, наступиле су гладне године, до круха је било најтеже доћи. Појавила се колера. Цијене су расле из дана у дан. Забрањена је исхрана стоке кукурузом. Тада се појављују зеленокадровци и 1917. године било их је око 1.700 на Петровој гори. Они су строго кажњавани и прогоњени од стране војних власти. Немам податке о броју погинулих бораца из Опћине Перјасица.

СОЛУНСКИ БОРЦИ СА ОПШТИНЕ ПЕРЈАСИЦА

1.      БАКИЋ (Саве) МИЛИЋ, рођен 20. марта 1886. у Доњој Височки. Од 30. јуна 1917. у 30. пјешадијском, добровољачком пуку.

2.      БАКИЋ (Раде) РАДЕ, рођен 15. марта 1893. у Доњој Височки. Од 30. августа 1917. у 30. пјешадијском добровољачком пуку.

3.      БУГАР (Николе) МОЈСИЈА, рођен 15. октобра 1895. у Потпланинском Селу. Дошао у 30. пјешадијски добровољачки пук 30. августа 1918.

4.      БУГАР (Милића) МИЛИВОЈ, рођен 25. јуна 1886. у Потпланинском Селу. Дошао у 30. пјешадијски добровољачки пук 30. августа 1917.

5.      ДЕЈАНОВИЋ (Јована) РАДЕ, рођен 1893. у Кузми, погинуо у 9. пјешадијском пуку „Краљ Никола I“.

6.       ГРУБЈЕШИЋ (Стевана) БОЖО, рођен 25. децембра 1891. у Понорцу, Дошао у 30. пјешадијски добровољачки пук 30. августа 1917.

7.      МИШЉЕНЧЕВИЋ (Јандре) ПАВАО, рођен 18. фебруара 1880. у Перјасици. Дошао у 30. пјешадијски добровољачки пук 30. августа 1917. из Питсбурга.

8.      ПАВИЋ (Раде) ЂУРО, рођен 1895. у Полоју. Борац на Солунском фронту.

9.      ПАВИЋ М. МИЛОВАН, рођен у Точку. Борац на Солунском фронту.

10.  ПЕРИЋ МИЛИВОЈЕ, рођен 16. априла 1889. у Доњем Полоју. Дошао бродом „Принцеза Ројал Елизабет“ из Америке и упућен на Солунски фронт.

11.   ПЕРИЋ (Николе) МИЛИВОЈЕ, рођен 16. априла 1889. у Доњем Полоју. Дошао у 30. пјешадијски добровољачки пук 17. септембра 1917.

12.  СУДАР (Стевана) МИХАЈЛО, рођен 14. октобра 1896. у Коранском Селу. Дошао у 30. пјешадијски добровољачки пук 30. априла 1918.

13.  СУДАР МОЈСИЈЕ, рођен 15. октобра 1895. у Перјасици. Дошао из Питсбурга у Француску откуд је упућен на Солунски фронт.

14.   СУДАР НИКОЛА, рођен 1895. Погинуо у 9. пуку „Краљ Никола I“.

15.  ШАРАЦ МИЛУТИН, рођен 1883. у Буковцу, каплар у 96. пјешадијском пуку, па у 4. пјешадијском пуку Прве српске добровољачке дивизије, гдје је тешко рањен.

16.  ШАРАЦ (Милића) ЈОВО, рођен 18. фебруара 1889. у Буковцу (фијакериста). Дошао у 30. пјешадијски добровољачки пук 17. септембра 1917.

17.  ТАРБУК (Раде) МИЛОШ, рођен 1882. у Височки. Добио сребрну медаљу за храброст у 4. пјешадијском пуку Прве српске добровољачке дивизије.

18.  ТАРБУК М. НИКОЛА, рођен 1896. у Горњој Височки. Био је у 4. чети 1. батерије 21. пука на Солунском фронту.

19.  ТЕПШИЋ (Николе) МИЛАН, рођен 19. јула 1884. у Својичу. Дошао у 30. пјешадијски добровољачки пук 14. марта 1918.

20.   ВУЧКОВИЋ (Тодора) МИЛЕ. Рођен 30. новембра 1894. у Перјасици. Дошао у 30. пјешадијски добровољачки пук 30. августа 1917.

21.  ВУЧКОВИЋ (Симе) НИКОЛА, рођен 30. јуна 1892. у Доњем Полоју. Дошао у 30. пјешадијски добровољачки пук 30. августа 1917.

22.   ВУЛЕТИЋ (Миливоја) ДРАГУТИН, рођен 13. септембра 1871. у Кузми. Дошао у 30. пјешадијски добровољачки пук 30. августа 1917.

23.   ВУЛЕТИЋ (Павла) МОЈСИЈЕ, рођен 12. септембра 1891. у Перјасици. Дошао у 30. пјешадијски добровољачки пук 30. августа 1917.

24.  ЖИЖА (Михајла) ПЕТАР, рођен 27. октобра 1889. у Потпланинском Селу. Дошао у 30. пјешадијски добровољачки пук 30. августа 1917.

25.  ЖРВНАР (Илије) МОЈСИЈА, рођен 22. јула 1889. у Новом Селу. Дошао у 30. пјешадијски добровољачки пук 30. августа 1917.

Сасвим је сигурно да списак учесника није потпун, за многе није наведено мјесто и датум рођења.

ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ ИЗ ОПЋИНЕ ПЕРЈАСИЦА 1907‒1914.

1.      КОСАНОВИЋ РАДЕ, мјесни судац у Перјасици 1907. године

2.      КОСАНОВИЋ ПАЈО, начелник Опћине Перјасица 1904‒1907. године.

3.      ЛАВРЊА СТЕВАН, опћински начелник у Перјасици 1908. године. Избор није потврђен па је морао поднијети оставку.

4.      ЛОНЧАР ГАЈО, свештеник у Перјасици и члан Жупанијске скупштине 1905‒1911. године.

5.      МАРИНКОВИЋ ПАВАО, начелник Опћине Перјасица, оснивач фонда Стаке Маринковић 1900. године. Камате су дијељене „једном сиромашном, а у сваком погледу вриједном ученику Опће пучке школе у Перјасици“.

6.      ПАВИЋ СИМО, опћински благајник у Перјасици 1904‒1907. године.

7.      СУЧЕВИЋ МОЈСИЈЕ, замјеник опћинског суца у Перјасици од 1905‒1907. године.

Кордунаши се кроз вијекове боре за европску цивилизацију против насртаја Османлија. Аустроугарска под утицајем језуита и хрватских феудалаца настоји им ускратити граничарска права и статус крајишког слободњака. О тим питањима води се оштра расправа све до половине 19. вијека што је изазвало народни отпор и мржњу према Аустроугарској царевини. Аустрија их шаље на страна ратишта да се боре за интересе Беча. Многи тамо и гину, а код преживјелих се ствара још веће непријатељство према аустријској власти и држави. Они више не воле ту државу и не сматрају је својом. Шаљу их у ратове гдје нема Турака и који нису ослободилачки. Зато све чешће бјеже из војних јединица и положаја што кулминира 1917. године када су Шамарица и Петрова гора биле пуне зеленокадераша.

У КРАЉЕВИНИ СХС/ЈУГОСЛАВИЈИ

Крајишници су ушли у нову државу Срба, Хрвата и Словенаца, али њихов економски и политички положај није се промијенио. У управи је остао комплетан бирократски апарат, који је служио и у аустријско вријеме. Тежину те бирократије нарочито су осјетили солунски добровољци. Они обијају прагове канцеларија, јер се рјешење њиховог питања отеже унедоглед. У селима влада разочарење и учмалост које ће доста дуго потрајати.

            Послије погибије краља Александра Карађорђевића све се више диференцирају политичке струје у грађанским странкама. На парламентарним изборима 1935. и децембарским 1938. године манифестује се масовно нерасположење. Гласање за опозиционе странке, односно Уједињену опозицију, достигло је врхунац на цијелом подручју Кордуна. Такво стање произашло је из тешких социјалних прилика као и националним проблемима у срединама са мјешовитим становништвом. Самостална демократска странка (СДС) је имала јак утицај у Котару Војнић гдје је већинско српско становништво у оквиру Сељачко-демократске коалиције (СДК) и Уједињене опозиције (УО). Вођени комунистичком идеологијом Кордунаши ступају у интернационалне бригаде и одлазе у Шпанију на фронт. Након пораза шпанско републиканске војске наши добровољци нашли су се у логорима у Француској. Комунистичка партија Југославије организује прикупљање помоћи у храни и одјећи, гдје посебне заслуге имају Бранко и Душан Николиш.

Новчаница од 100 динара из периода Краљевине Југославије

Разгледница са мотивима из Перјасице послата у јануару 1918. године

Разгледница са мотивима из Перјасице послата у августу 1918. године

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: