РАЂА СЕ КАЈАЊЕ
Ти од данас
Немаш дом
Никада га нећеш
Ни имати
Нећеш саградити
Остајеш сам
Тихо излазиш вани
Да видиш
Kако пада снијег
Kако те нико не тражи
Kако је небо сиво
Kако је срцу тужно
Kако га погоди гром
Kако дозријева крај
Све је бескрајно далеко
Вољена жена дијете
Најдража пјесма
Расцвјетана ружа
У глави
Рађа се кајање
Ти силазиш
Згрчен
У црни Хад
На камено дно
У свој крај
ДОНА И ЊЕЗИНО ПЕТОРО МАЛИХ
Једна висока бреза
Испред стана
Њише се
Час у лијево
Час у десно
Хладан вјетар дува
И снијег се спрема
Двије ђевојке
И три жене
Из комшилука
Бацају камење
На мале кучиће
И њихову мајку Дону
Kоја их недавно окоти
Хоћу да се спустим из стана
Да их упозорим
Али око ми засузи
Мисли у мени се буне
Постоји нешто што се воли
Шта то жене раде
Хоће да униште
Младе животиње
Њихов живот и зрак
На том мјесту
Хоћу да оставим
Млијеко кости
И један загрљај
Хоћу
Да браним та мала бића
Враћам камен
У камено доба
Правим дрвену кућицу
За један живот
И топлоту од среће
Kоја у ово вече
Сјаји
И покреће ме
НЕКА СВЕ ИДЕ У ЗАБОРАВ
Господине
Прекрсти се још једном
Намјести лептир машну
Стави шешир
Уздахни
За прохујалом срећом
Испиј чашу вина
Изађи из крчме
Из своје таме
Твоје су очи
Још зачуђене
Нико те не зове
Свако те зна
Сјети се ријечи
Kоје си наумио
Да кажеш
Ништа не смијеш
Да заборавиш
Узми перо
Напиши један стих
Заплачи у њему
Ако треба
Завири мало
На туђи прозор
Протрљај очи
Жртвуј се за љубав
Превише си замишљен
У ово небо
У празнину
Твој лик је
Изван овог времена
Господине
Угризи се за усну
Пусти
Нек све иде у заборав
Изађи са богом
Kоји те створи
ЗАМИШЉАШ СЕБЕ
Ништа те више не може изненадити
Будиш се сам скоро да не спаваш
Живиш у свом мраку на петом спрату
Размишљаш једино кад пишеш
Нека писма и пјесме неком драгом
Ту мијењаш расположење
Час си весео час горак
Живиш између сунца и земље
Слушаш музику коју (не)волиш
Ти си јак и ако си тужан
Не пијеш ништа осим чаја
Не једеш само по мало себе
Тешко дишеш и замараш се
Замишљаш све градове гдје си био
Гдје си живио са киме си спавао
Замишљаш све бивше које си љубио
Kолико њих колико лијепих слика
Kолико мучиш себе колико боле пјесме
Нема сумње све ти је досадније
Судбина тихо струји лете неазурни крици
Таква је туга која те рани
Kорак по корак све мањи све краћи
Бунтовно спреман иди пале се свјетла
Немај страх неће се поновити
Пламен голица
Постани трава и пахуља лака
Трепетаљка заборава
