детаљ слике: КРК Арт дизајн

БОГИЊА УСНУЛИХ СВЕТОВА

Шуњам се звездама у децембарској ноћи,

огрнут капутом од кристалног иња,

као река ушћу желим ти поћи,

у загрљај. Ако га још има...

Прикрадам се месецу младом,

да шапнем му твоје име,

и најлепшој на небу звезви, крадом

говорим: чекај ме... не заборави ме!

Тихо попут сенке уснулих брестова,

кријем се кроз ноћ и таму,

пловим ка светлу небеских престола,

са жељом да те видим насмејану.

Ноћас ми је месец сапутник и друг,

небо свија ружу од злата и ветрова,

звезде ме воде кроз тамни пут,

до Богиње уснулих светова!

БУКТИЊА

Не газите траву што из крви ниче,

мог ђеда Солунца док на небу спава.

Кроз молитве Христу он и мртав кличе:

Србија је Светиња! Све вам је бадава!

Не трујте нам реку, то је душа њина,

што кроз поља шапће у инат забораву.

И да све нам узмете вечно ће да тиња.

Свећа ко буктиња на српском олтару.

Не отимајте земљу скупљу од живота,

Што су преци моји од Бога добили,

Јер само је Христова сва ова лепота,

Залуд сте све ратове до сад с нама били!

Не тражите кавгу, Србин је још спреман,

Да за шаку земље своје срце даје,

За нешто се више од вас проклетници,

Живот вековима на олтар предаје!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: