О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Рецензије


КРАЈИНА У ДУШИ

Илија Шаула
детаљ слике: КРК Арт дизајн

СВАКО КО ЈЕ ПРЕЖИВИО СТРАДАЊА ДОЖИВИО ЈЕ ЉУБАВ

(Крајина у души, аутори Бранко Миљевић и Николај Мишчевић - Књижевни ЕСНАФ, Београд, 2022.)


 Илија Шаула


Књига поетско-мемоарских приповиједака „Крајина у души“ рад је два аутора. Бранка Миљевића и Николе Мишчевића.
Миљевић је романописац, а Мишчевић поета који у  лирском опусу своју друштвену ствараност врло вјешто из мисаоног дискурса износи пред читаоца у духовном и сентименталном поимању. Његова приповједачка снага у овој књизи живи у сјећањима сакупљеним слушајући  претке, проучавајући мемоаре преживјелих и уживљавајући се у судбину сународника. Говорећи о страхотама у Другом свјетском рату над својим српским народом од стране Независне државе Хрватске на чијем челу је био озлоглашени поглавник, усташа и фашиста Анте Павелић. Мишчевић није хроничар нити историчар, он у улози писца, дубином својих мисли и живих сјећања свједока страдања, доноси свједочанства која оживљавају пожутјелу архивску документацију. Мишчевић оживљава причом вријеме и период када су се злочини дешавали, посебно се уносећи у Глинску голготу због страдања ближњих чији су недосањанји снови заувек сагорјели у пламену и згаришту светиње, цркве Рођења Пресвете Богородице у Глини.
У нарацији код Мишчевића осјећамо неутјешну бол за животима пред којима су се тек налазили изазови. Након тих смртних страхота велики број дјеце је постало сирочад и наставило живјети са спознајом да су им родитељи побијени, одрастајући по домовима за сирочад или као усвојеници по хрватским породицама, често покатоличени и одвраћени од националног идентитета… Избора није било, или умријети у сиромаштву, глади, болестима и осталим страхотама рата. Одважност да се остане на кућном прагу као што је урадио Љубан Једнак из Глине, јунак једне Мишчевићеве  приче и преживјели свједок са стратишта, риједак је примјер одважности која га је коштала поновне голготе,  распадом Југославије, рат 90их и нашао се као свједок егзодуса у избјегличкој колони коју су Србима из Крајине приредили хрватски националисти дрзнути поново на Србе да их протјерају, покатоличе или побију, четвртог рјешења није било.
Наш аутор се пита за Божији суд, али се одвраћа да даје одговор јер одговори леже у свијести сваког разумног читаоца. Не постоји суд који би могао да пресуди злочинцима осим вјере да такви монструозни злочинци морају и могу бити кажњени само Божијом пресудом. Љубав којом Мишчевић племени своје приповиједање најљепши је примјер како се чува дуг према прецима и оставља завјет потомцима. Човјек по Божјој промисли има особину праштања исто као што му је Бог намијенио да не смије заборавити, посебно на опомињуће догађаје из којих поуке треба да усвоје починиоци злочина да би им божанска љубав могла праштати.
 
Код Бранка Миљевића сусрећемо сасвим другачију тему. Код њега такође постоје вибрације које га вежу за дуг према прецима, али он жели у својој приповјести Крајину уградити у душу са много љепшим мотивима. Идеалом љубави произлазећег кроз жену. Идеалом живота произлазећег кроз породицу.
Миљевић у својим приповијестима снажно наглашава повезаност за завичај, нераскидиве  елементе који га чврсто држе укорјењеног у дрвету живота. Он љубав гледа као артерију у напајању са животним соковима и одрживости система живота који би без те артерије пресахнуо.
Миљевић у жени види и осјећа божанско, исто као што сматра да је и он неприкосновен дио тог божанског. Наглашава склад природе, посебно поднебља гдје се човјек роди и сазри у игри и борби са животним изазовима. У његовој искрености не наилазимо на кајања кад човјек дијели најинтимније дио себе, са онима које воли, јер он ту узвишеност умије на исправан начин подијелити, не чинећи нити једног момента гријех. Миљевић нам кроз своја лирска, романтична приповиједања говори да нема сврхе скривати се пред Богом, док човјекове очи нису дужне да све виде, нити уши да све чују, а ни уста да о свему проговоре. Бог је изнад свих. Сила која управља са нама оставља нам печат на души и управо тај печат је потврда и овјера нашег чињења, које Бранко Миљевић усрдно описује у својим приповиједањима.
Љубав је артерија човјечанства!


 Вест Честер, ПА, САД, 09.10.2022.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"