детаљ слике: КРК Арт дизајн

Љето 1640.године,

Далмација, Буковица, Жегар, Надвода,

Митровићи, Илино двориште

ТРИ  ЛИПЕ

Омањим Митровића пољем љето припекло као никад, пржи немилосрдно. Изнад размахалог жита, по околним обронцима и камењарима, сред притисле тишине,  припека разгањигала на све стране, све одјекује. Подневна врућина све гони у хлад. Свако биће би макар главу да сакрије, ако је икако могуће, јер кад жегарски камен ужеже, све живо се осјећа  као у разгорјелој кречани.

На сред омањег поља три стасите липе пркосе врућини, и праве пријатну хладовину. Између блиских стабала, пружа се подужи дрвени стол, са двије клупе. На том травнатом мјесту, још од памтивијека је. Прво га је ту поставио дјед Раде, а недавно га је обновио и ћаћа Илија.

На једној од двије грубо отесане клупе, сједи дјечак узраста око пет година. Повремено пролази руком кроз мокру косу, сагиње се и из ње истреса преостале капи воде. Повремено се још обазире да види колико је, мокрим хлачама, поквасио клупу.

Још увијек бијаше готово сав мокар, али у души усплахирено срећан, пресрећан…

Док је још једном погледао на мокре кратке хлаче, из старе куће, са верига зачу цврчање.

Недуго затим, на вратима се појави баба Јованка с кутлачом у руци и шаљиво прозбори:

    - Колико видим, Стојане, за тебе и Ивана не важи она стара народна мисао:  “У рибара мокре гаће, за вечеру не зна шта ће”.

    - Али, ово је сада за ручак, бако, тако да не важи та стара пјесма.

    - Занима ме само, како сте успјели уловити тако велику рибу, и то зрмањску пастрмку, која и не израсте у неку већу рибу, а и права је ријеткост у нашем мјесту. Једино је има горе у горњем току и око извора, а овамо доље ријетко кад силази. Није се на вријеме повукла уз воду, а када је Зрмања осанула, каменитим и полусувим коритом није се могла вратити.

    - Ма да си ти бако видјела како је то било. Иван је пливао за рибом. Не само да је пливао, на једном мјесту је чак и ронио за њом. Тако нешто још нисам видио у цијелом свом животу.

    - Јој, јој, у цијелом твом животу, а тек шесто љето гледаш.

    - Да си ти бако само видјела, како је то било.

    - Испричај де срећо, све потанко, да и бака чује. Али само да погледам како се то пржи, па ћемо наставити.

    - Угледао сам је у плићаку гдје се помало копрца и помало смишља куд би прошла до дубље воде. Али да кренем из почетка.

    - Да чује баба.

    - Стрина Кова, Иванова мати, понијела је много рубина на прање, пун колац. И како се она занијела у то своје прање, с нама је све мање причала. На Перилу, вода јако жубори, па смо се у почетку довикивали, а онда смо једном и ућутали. Ивану и мени, на обали некако постаде досадно, па смо је питали, можемо ли мало да газимо по води и кад она рече да можемо, ми мало по мало кренусмо уз воду. И тако ја наједном видим у плићаку гдје се нешто мрда. Погледам мало боље, видим да је риба, мало пије воде, мало маше репом, па опет нешто смишља. Видим да Иван гледа на другу страну, уопште је не примијећује, и ја њему тада гласно довикнем – риба, и покажем прстом, а како је и он угледа, потрчасмо обојица према њој истовремено. Иако бијасмо на пар корака, она је, полусувим коритом јурила брзо, копрцала се у нади да ће побјећи. У једном тренутку убрза да већ ускоћи у дубљи вир, а Иван, ни пет, ни шест, баци се на њу.

Згрљапи је и рукама и ногамма, сав се покваси. И кад је таман помислио да је веч има, Устаде, држећи је у наручју, а она се измуљи и опет пожури према дубоком виру. А ја бос пред њу. Иако ме је камење свега изболо, нисам се предавао, престигао сам је и ногама јој препријечи пут, а Иван се поново баци на њу и тако је коначно уловио.

Ма, да си ти само видјела, бако, какав ли је он риболовац. Том Ивану нема равног у свим Митровићима. Чак мислим да му нема равног ни у свим Надводама.

    - Па обојица сте заједно најбољи. Види какав сте улов донијели кући. Сви имамо ручак да ручамо.

    - Свакако. Сутра ћемо Иван и ја опет на Зрмању, у плићаке, да тражимо, велику рибу.

    - Тако је, Стојане. Само, неко и од одраслих требао би бити са вама двојицом, јер не можете на воду ићи сами.

    - Ићи ће ћаћа са нама.

    - Можда, ако дође.

    - Бако, зашто га нема већ данима. Осјећам да ће данас доћи, само што није стигао.

    - Пожелио си га се?

    - Да бако, желим да га загрлим, чврсто стиснем и пољубим. И желим да он види моју велику рибу.

Баба га погледа некако испод ока, испитивачки, али не прозбори ништа, док Стојан продужи говор:

    - Знаш бако, открио бих ти ти једну велику тајну, али само ако ми обећаш да је нећеш причати ником. Хоћеш ли ми обећати?

    - Хоћу, сине, ником живом нећу рећи ни ријећи.

    - У посљедње вријеме, ћаће сам све жељнији. А знаш ли због чега?

    - Због чега?

    - Уз тебе, у овој кући једино ми је још ћаћа остао прави пријатељ.

    - Дијете драго, шта то причаш?

    - Мама воли само брацу Илију, и стално је уз њега, а мене је потпуно заборавила.   

    - Није она тебе заборавила, већ то тако мора пар дана. Брат ти је исувише њежан, тек му је неколико дана и не може сам дуго. А и мама је исувише исцрпљена. Али све ће то проћи за пар дана.

    - Ицрпљено, њежно, исцрпљено, њежно… Па шта?! Нека му да мало пуре, или још боље, цицваре, као и свима нама, повије га и с њим у колијевку. Па нек тамо и он мало чека нас. 

Прије три дана је стигао у нашу кућу и одмах постао главни. Па, гдје то има, осим у нашој кући? Како то може тако? Има ли ту икакве правде?

Баба га је нетремице гледала и махала главом, а на крају као сама за себе, само промрмља:

    - О Боже, Господе, шта све нећеш чути од овог дјетета…

Некако у исти мах шкрину струга и на њој се појави Иван. Сада више не бијаше прикладно настављати причу, јер тајна је тајна.

Иван бијаше дјечак узраста од осам година, али по много чему посебан. Стално нешто пјевуши и смишља, несташлук му краја нема. Ништа не чини лоше а стално га нешто дозивају, прозивају и грде, али он и не хаје. Због мноштва идеја, Стојанов је најбољи друг и пријатељ, узор, брат стричевић, братац, каквог нико нема.

Коса му бијаше још мокра, али одјећу је пресвукао.

И он дође сав усплахирен и пресрећан, те само кратко упита:

    - Је ли пржено?

    - Не знам. Баба зна кад ће бити готово.

Утом се зачу и баба од верига, зборећи из таме:

    - Само се још мало стрпите. Сједи сине, Иване, сад ћу ја вама изнијети вашу ловину.

Не прође дуго, појави се баба коначно, уз све цврчање испод сача. А још кад диже поклопац, дјеци застаде дах. Велики комади бијеле кртачи, само подрхтавају и маме да омиришеш и узимаш чим прије. Између мноштва огуљених младих кромпирића, миришу још неке бабине мирођије, сав простор замириса.

Али како баба диже поклопац, тако се и на вратима нове куће појави мати, држећи у руци нову одјећу Стојанову,која се носи само на зборове, и још напомиње:

    - Пресвуци се дијете драго, не сједи у мокром!

    - Куд баш сад?! Не дирајте ме сада, молим вас!

Ипак Стојан послуша и пресвуче се, а када се врати на исто мјесто за столом, баба је већ одвалила велику хрпицу кртачи, која се сва пушила.

Прионуше, богами, два ловца на своју ловину, сладокусно као да два дана нису ништа јели. У муклој тишини само прстићима биркају, једу без ријечи и уживају.

Некако усред тог задовољства и ућутале тишине, искрсну нешто сасвим ново, коњ зарза на капији.

У истом трену Стојанов поглед обухвати високог вранца и на њему мушкарца у највећој снази. Контраст црном коњу бијаху, као снијег бијеле сукнене бићве у црним фино изрезбареним каишлијама. Комотне црне хлаче, утакнуте у чарапе, готово се не разликују од црнине коња. Испод модрог веженог јапунџа, извирују двије укрштене дршке кратких пушака и једна дршка мача. Испод јапунџа само на манџетама и колијеру бјеласа се фино извежена бијела кошуља. Непотшишану пустену плавосмеђу косу надвисује фино вежена далматинска капа. А изнад свег тога доминира тих широк и веома мио осмијех, плавозелених очију…

Стојан преко залогаја само подвикну:

    - Ћаћа! Ето, јесам ли рекао да ће доћи?! Кад знам, знам! А ви ми ништа не вјерујете!

Већ је искорачио иза клупе и у три скока нашао се на капији, ускочивши у Јанков обруч руку, који га већ издиже на коња. Заборавио је да је масних и руку и усана, већ је ћаћу стезао у најчвршћи загрљај уз своје громогласно цмок. Јанко се не успједе ни одбранити. Само осјети како га умастише и прстићи и усне, те упита:

    - Шта се то дешава? Има ли ту штогод и за мене?

Сада већ Стојан с пуно важности одговори:

Има, има, итекако. Дођи да видиш нашу велику рибу! И ручај с нама!

Не прође дуго, а кад смјести коња у шталу, опра руке, обиђе све у кући, Јанко сједе код дјечака на клупу. Бијаше их занимљиво гледати, како се веселе и уживају. Тек једном и Стојан диже обје руке и гласно констатова:

    - Данас ми је срећан дан!

    - Такав ти може бити сваки дан, ако га учиниш таквим… Додаде Јанко.

    - А како да ја учиним, или поправим дан, кад је он такав какав је…

     - Фино, половину га чине други, а богами сву другу половину чиниш ти.

    - Како?

Па рецимо, када си данас угледао рибу у плићаку, да ниси ништа чинио и пустио је да оде, не би ти ни било овог сада лијепог осјећања.

    - Па онда је ту и Иван помогао.

    - Свакако. И пријатељи итекако утичу на све око тебе, па и на лијепо расположење и на осјећаје.

    - Ето учинисмо данашњи дан веома лијепим.

Зато, идемо и сутра у плићаке на Зрмањи.

Идемо да уљепшавамо дан…

Сада се већ сви насмијаше. Стојану не бијаше баш све јасно, због чега се ћаћа и баба толико гласно насмијаше, али, свеједно, остаде у њему фина радост и још финији осјећај да је и другима пружио нешто лијепо, пријатно и за памћење.

Још га је више храбрио осјећај да и он мже утицати на нешто, макар и у најмањем облику.

Било како било, заврши се и тај дивни ручак, након којег дјечаци остадоше у вишестуком расположењу. Поред дивног бабиног ручка бијаху задовољни, јер су га сами обезбједили, а још уз то необично риболовачко искуство, голица жеља и нада да и сута иду по Зрмањи тражити рибе, и то још са Јанком. Нико други до лично Јанко.

Не прође дуго у маштарију ту на клупи, кад ли у највећем расположењу и плановима, сљедећи призор као да дјечаке запљусну хладном водом. Јанко на коњу испред штале готово јурну према капији и дјечацима само кратко довикну:

    - Журим. Обавезе ме зову. Само сам дојурио накратко да вас видим. Ићи ћемо тражити рибе сљедећи пут када дођем. Чувајте се и немојте доље ићи сами. Не идите на воду сами, јесте ли ме разумјели. Нека је са вама увијек неко од старијих. Видимо се! Збогом!

Како то реће, само одгурну крило капије, а коњ заграби и стругну, као да га вјетар понесе и путем замаче иза угла куће.

Капија остаде њишући се, а дјечаци згледавајући се.

 Тек једном Стојан проговори:

    - Натраг весеље. Ето, сад не можемо сутра на воду. Немамо с ким.

Али, слушај, досјетио сам се. Што ми не бисмо могли ићи сами. Као да они из кућа морају знати баш све што ми радимо. Збришемо ти нас двојица и одемо на брзину, па укућани неће ни примијетити. Док се они досјете да смо збрисали на воду, ми ћемо се већ вратити са поним нарамком риба. Зар није добар план?

    - Па могу ти рећи да и није баш добар. Када једном изиграмо повјерење, бићемо стално под присмотром и ето ти белаја. На шта ли ће то све личити, ако буде тако?

    - Имаш право. Али до сутра ћемо се већ досјетити нечег бољег. Сад мишљајмо и чим смислимо, разматрамо и договарамо. Нака нам је са срећом.

Тако њих двојица закључише и расташе се. Иван оде својој кући, јер вријеме бијаше за чување јагањаца, а Стојан остаде под липама у дубоком хладу и још дубљем размишљању.

Дубоко замишљен, и нехотице је неким штапом шарао  по земљи и мрмљао сам за себе:

    - Чувај се, чувај се, чувај се... Немој ово, немој оно... Стално нешто немој... Докле више...?

Ух, како се до сада нисам сјетио?!

Идем одмак код Ивана.

Како то рече, тако и повиком дозва бабу:

    - Бако, идем нешто на брзину код Ивана и одмах се враћам!

    - Хајде, сине, али пази се. Немој залазити у високу траву, у грмове и камење. Чувај се змија!

    - Не брини, бако чуваћу се!

Како то рече, и он стругну на капију. И за њим оста крило капије њишући се.

Иван бијаше на Брежини.

Овце и јагањци прекрилили све Брежине. Прегледати их не можеш, а камо ли пребројати.

Иван и стари Јаков истјерали све Митровића овце, гледају их наслоњени на своје штапове и задубљени у неку своју причу, кад Стојан бану, сав усплахирен и наговјести да већ има идеју.  Иван се мало измаче од Јакова, да чује, кад Стојан крену са излагањем:

    - Сутра у јутро, чим устанем, баби ћу саопштити да идем с тобом чувати овце, Баба ће се одушевити, мојом жељом да нешто радим корисно и одмах ће ме пустити, уз свој чувени усклик: - а , нека те, срећо моја, жив и здрав био, баби својој...

    - Добро, не ругај се баби, већ предлажи шта си смислио!

    - Ти све овце и јагањце оставиш код старог Јакова, наравно да ће их припазити док се не вратимо, а ми ћемо њему рећи да идемо од Веселиновића мојој баби донијети гаргеше... Сви вуци сити и све овце на броју.  Док се неко досјети питати за нас и док Јаков разјасни, проћи ће пола дана, а дотле ми слободни као птице, можемо да претражујемо Зрмању до миле воље...  А, шта велиш?

    - Имаш право. Ићи ћемо доље до саставака Зрмање и Крупе. Доље је већа вода, а одмах и веће рибе, Је ли тако?

    - Имаш и ти право. Урадићемо баш тако.

Како то Стојан изусти, тако се и врати и одјури кући сав радостан.

У јутро бијаше све како је и планирано. Баба Стојана радо пусти да иде код Ивана, благосиљајући и радујући се да ће дијете радити нешто корисно. Стари Јаков ништа није посумњао када му саопштише да морају у Веселиновиће по гаргеше. Радо обећа чувати све овце и дјечаци се убрзо нађоше сами  на свом путу истраживања.

Да нико ништа не би посумњао, окренуше путем на вис изнад саставака, куд се и иде у доње Веселиновиће и убрзо се нађоше на врху косијера.

Доље у долини пуца прекрасан видик. Плитка и пјенушава Зрмања састаје се у исто корито са дубљом тиркизном Крупом, бескрајно мамећи да се дође по свој нарамак риба.

Иван је ту био већ више пута и терен му је веома познат, а Стојану је тек други долазак. Први пут је ту пролазио са матером и бабом, али овај пут учини му се све још много љепше.

Како се погледаше у свом задовољству, тако се ћутке и сјурише низ косијер. Ударише хрбатом, каткад пијеском и макијом, каткад камењаром и за тили час нађоше се на обали.

Десна Крупа бијаше предубока и тек сад схватише да у толиким вировима ништа не би уловили ни мрежом, а камо ли голим рукама. Усмјерише се на плитку Зрмању.

Дуго су по њој ходили  све спрудове и вириће обилазили, завлачили руке под камење, али ни једне рибе не бијаше.  Ишли су мало узводно и наилазили на пар мјеста гдје вода пили из пјешчаног и каменитог дна и у увалама прави вириће, али ни ту не бијаше рибе. Кад тако наиђоше на неколико сличних мјеста, увјерише се да данашњи дан и није баш наклоњен за риболов, сједоше на обалу и стадоше смишљати шта даље.

И, док је Иван нехајно бацао каменчиће у воду, наједном прозбори:

    - Да не бисмо дошли џабе, хајде да још мало погледамо низводно.

    - Хајдемо, кад смо већ ту.

Након споја двију вода, с десне стране протезао се опет превелик вир, те они натавише даље низводно, лијевом обалом. Наједном испред њих се испријечи некаква стијена, чинећи тјеснац и нагонећи их да загазе у воду. Овдје је опет био плићак испод њихових кољена, али испред њега се даље ништа није видјело, већ се чула само потмула бука. Сада је већ све одзвањало однекуд из дубине, из стијене. Вода је била још плића и клиска, маховинаста. Када приђоше још мало низводно, тек тада Стојан схвати да су изнад неког високог водопада испред ког се већ види и маглица што завитлава. Ту застадоше и Иван прозбори:

    - Јеси ли кад био овдје?

    - Нисам. Први пут гледам то зло, или ту љепоту.

    - То ти је Високи бук на Зрмањи. И не прилази ближе, клизаво је, можеш се оклизнути.

    - Ништа слично и тако величанствено још нисам видио. Је ли то највиши водопад на свијету?

    - Није. На свијету има свега много већег, јер свијет је много велик. Али јесте највиши у нашем крају. Кажу да у Буковици има још већи водопад, али на Бијелој. То ти је тамо негдје иза Карина, на неком потоку, који се тако зове. Али, није ни страшан ни лијеп као овај. И не прилази ближе! Проћи ћемо около, па ћемо га погледати и одоздо, са доње стране.

Стојана повуче знатижеља. Посеже напред да види боље како изгледа доље, кораци још једном само пола корака и чим се ослони на ту ногу, она клизну...

Пролетише га сви жмарци, нешто га понесе, одједном је пропадао, пропадао, а онда само упаде у дубину, предубоку, мрачну, вртложну, пјенушаву, стравичну... Тек је у паду успио да се домогне пола удаха и већ је престао ударом о воду. Нешто га поче вртложити, окретати, и у страшном стању тек тада схвати да ни не зна пливати, нити се више одавде може искобељати. Кад некако успједе прогледати, кроз воду само видје да се свуд око њега окрећу којекакве црне и маховинасте стијене, да се нигдје не дотиче ни дна, нити било каквог ослонца.

У најстрашнијем тренутку осјети само како га нека рука снажно зграби за косу и поће вући некуд устрану, некуд навише и тек тада схвати да изрони из дубине, али да га још по глави туче слап, својим једним крајем.

У затвореном гротллу све нешто одзвања и одјекује док сву буку не надвиси један удар ногом о површину воде. Тек тада Стојан угледа Ивана. Већ се ухватио за неку стијену испод водопада, избауљао на седраву зараван и већ и самог њега ту извлачи. Обојица су бјесомучно дисали и само се унезвјерено и нетремице гледали...

Тек једном Иван проговори:

    - Шта ти би? Зашто ме ниси послушао? Зашто си пришао тако близо, кад сам ти рекао да је клизаво? Шта би ти да нисам био ту и одмах скочио за тобом? Сада би ти већ био удављен...

Након ових ријечи, Стојана обузе неконтролисан страх. Сав се тресе. Доња вилица незаустављиво подрхтава, нити то може зауставити, нити проговорити. Све што бијаше у његовој моћи, то је већ и чинио. Укочено, разрогачено и нетремице гледао је у Ивана, као у дах живота, у своје спасење, али и као у сопствени прекор. Нити га је слушало грло, ни језик.

Умјесто њега Иван опет проговори:

    - Добро је. Не бој се. Све се добро завршило, и све ће бити добро.

Затим га узе за руку и поведе испод стијене и за тили час искорачише на бочну падину поред водопада.

Тек сада Стојан осмотри воду и вирове гдје је упао, док је Иван настављао своја објашњења:

Ту ти је вода мјестимично дубока и десет метара. У најдубљим шкрапама вртложи тако да ни добар пливач не може да се снађе, а камо ли ти.

Стојана још једном протресе помисао, шта је све могло да се деси, а онда ипак осјети олакшање. Има он свог Ивана, па чега ли да се плаши. Тај његов братац је способан за све, а већ сутра ће га учити да плива.

Мало оцједише одјечу, измлатише косу и упутише се назад.

За мање од пола сата већ су потпуно суви стигли код Јакова. Кад тамо с њим стоје баба Јованка и  Иванова мати, Кова. Обје само крше прсте, кукају, јаучу до неба. Баба бијаше најбучнија:

    - О дјецо драга, што ли то учинисте и себи и нама. Какве су вас црне гаргеше спопале. Чим смо чуле Јаковљев одговор, схватиле смо да све лажете, и да сте отишли којекуда низ воду, у дубљу воду да тражите те рибе несретне, као да вам јуче није било доста.

Прође некако и тај чудни и страшни дан, а увече чим Стојан заспа, некако опет упаде у воду, још страшнију и гору. Пробуди се сав у зноју и више не смједе ни заспати, већ само онако будан лежи и чека јутро, а њега нема па нема.

Одједном опет упаде у воду, и поново се пробуди, али сада већ у необузданом страху скочи с лежаја. Све то видјеше и мати и баба, која сада већ проговори:

    - Сине Стојане, кажи баби шта се то јуче десило, па да те сада прогања, да ни заспати не можеш, дијете драго. Кажи искрено баби својој, шта се то јуче десило? Јеси ли негдје упао у воду?

Стојан видје да је готово, да је најбоље да призна, јер та његова испитивачка баба и онако већ све зна унапријед, трудећи се да сазна и на чему црна земља стоји, и нехотице из њега већ излети:

    - Јесам.

    - Гдје?

    - У Високи бук...

Баба се забезекну. Осташе јој уста отворена, све док опет не проговори:

    - Ајме меми, мајко моја мила... Па како си уопште преживио?

    - Иван ме је извукао.

    - О, хвала ти Господе драги. Молим ти се довијека.

    - Видим ја да је ту било нешто страшно док се ти толико врцаш.

    - Сад покушај мирно заспати и ништа се не бој, а у јутро ће тебе твоја баја одвести на једно мјесто, па се више ничега нећеш плашити...

Некако прође и та страшна ноћ, заврши се већ једном, а кад одјутри, кроз полусан чује Стојан како баба дозива.

    - Ајмо рано моја, идемо да помогнемо сами себи и да тај страх отјерамо.

Устаде Стојан, нешто и доручкова, обуче се, а потом га баба узе за руку и упути се преко села.

Ишли су неком козијом стазом, успињали се све више изнад Надводе. У неко доба попеше на вис, одакле је видик пуцао с краја на крај Жегара, а онда вијугајући неким грмарима, мало се спустише и бануше у неку плитку увалу.  Дном округле увале, затегла раван као на столу. Све чиста земља, без иједног камена. Већи дио површине је тек покошена ливада, а мањи дио је засијан кукурузом. Десном страном стаза води преко плота и на њему уређеног прелаза. Одатле даље стаза вијуга поред мале и уредне баштице засијане кромпиром, гредицама лука, босиљком и још неким мирођијама и ситницама, само је баба знала шта је шта. На крају баштице, стаза зађе у хлад и одмах бану на веранду мале кућице од камена и дрвета. Одмах поред веранде мекећу двије припете козе. Како њих двоје бануше на веранду, баба поче објашњавати Стојану:

    - Сад ће нама баба Драгиња салити страву, па моје дијете више неће имати ни страха ни невоље. Само тренутак сачекај док она то све припреми.

Онако поситна, окретна, пријатног лица, баба Драгиња Стојану изгледаше доброћудна. Али од свега најзанимљивије бијаше посматрати шта то она ради ...

Док се на веригама изнад ватре, вода гријала у неком омањем лонцу, баба Драгиња је развезала велику бијелу мараму и рогљеве јој уздигла на врх главе. Затим је развезала и двије краће плетенице сиједе косе и веома озбиљно гледала у лонче и ватру. Све вријеме је нешто наразговјетно шапутала, и тек на крају Стојан разабра пар ријечи:

    - Господе, молим ти се, спаси ово драго дијете од страха, одагнај као да никад није ни био, а мене сматрај за дужника...

А кад вода проври, Дргјиња, машицама извуче један велик усијани угљен из ватре са огњишта и бућну га у ону врелу воду. Од силине гашења све обави пара а кад се утиша и разбистри, оста само неразговијетан шапат бабе Драгиње. Шаптала је нешто неразумно, само њој знано, веома брзо и увјежбано, тако као да то исто ради већ годинама.

Само се на махове, у два-три случаја, могло разабрати да шапатом понавља исте ријећи:

    - Спасите ово дијете, молим вам се довијека...

Стојану ништа не бијаше јасно и у пола најдубљег размишљања, прену га Драгињин глас:

    - Де ти сад овога мало отпиј. Гутљај два. Колико можеш. Али што више отпијеш више чеш и страха отјерати.

Отпи Стојан колико могаше а кад одмаче лименку од усана, баба Драгијња је већ чекала са малим груменом шећера у руци и зборила:

    - Де ти сад узми и овај шећер, па опет мало отпиј, да лакше прогуташ. Је лⁱ де, да ти је сада мало боље? Јесте, јесте боље видим ја по теби...

Стојан од свег тога није ништа осјећао, али да би се чим прије отарасио тих питања, потпитања и баба које никако недају ни да тај свој страх заборави, готово и нехотице климну главом...

Баба Јованка је била сва пресрећна овом услугом и могућношћу лијечења, те је Драгињу непрекидно благосиљала:

    - Е, нека те, сејо моја, срећа ти пјевала довијека, кад ми дијете спаси и излијечи. Бог ти помогао у сваком твом науму, дао ти срећу и здравље, исто као што и ти настојиш другима.

Уз велико благосиљање, растајаше се њих двије, како напомињаше - даљње сестре и велике другарице, а на крају Драгиња помилова Стојана говорећи:

    - Сад ће он бити добро. Ово што ја радим најбољи је и најнапреднији начин и метода у читавом крају. Нико се не жали да му није помогло, а и мени онда даје радост и вољу да још више помажем.

Уз велико махање, расташе се некако њих двије, а потонм Стојан и баба, убрзо стигоше кући.

Увече Стојан опет није могао ни смио заспати. Превртао се у кревету до иза поноћи, а чим заспи, опет упада у воду, али овај пут се не престрави, као дотад. Касније успједе заспати и наспавати се, а да ниједном није било буђења и страшних снова...

Било како било, око поднева је Стојан опет сједио на својој клупи под липама и дубоко размишљао. Већ су му се и наглас ројила многа питања, на која није налазио одговора:

 - Шта ли се то у ствари дешава?

 Како то да прекјуче доживим тако лијеп дан, када га нисам тражио?

Како то да се јуче деси тако ружан дан, управо када сам желио све најљепше?

Како ...?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: