детаљ слике: КРК Арт дизајн

ХОЛОГРАМ

Заборавих шта сам оно тражила

пре него што сам те срела.

Само се сећам срећног треперења

као када је на длану детелина

са четри листа.

Ухватих риму у мелодији наших додира,

а она клизи и

увек изнова

изненади новом нијансом,

сенком или мрљом.

Некад се питам да ли су ово

живот и љубав или само

холограм жељеног сна?

Обмана или чаролија?

Нектар ил чемер?

Је ли то јава или сан стално на граници,

што помешани трепере и беже,

измичу попут сенки,

можда зато што одраз су једно

другом.

Ако твоје жеље обојим својим,

нахраним се из дланова твојих,

увијем те кожом својом

и из даха твог поново се родим,

можда се опет пробудим детиње срећна.

Умивај, умивај ме стално

сненим осмехом,

купај ме шапатом,

да разбијеш тишину

и помисао да ходам кроз сан.

МИРИС ЧЕЖЊЕ

Ништа није толико наше као мирис чежње.

А мислио си да знаш и да знам

шта ћемо са њом

кад попут ситнине зазвецка у џеповима и уху,

кад замирише у својој нагости

и излије се преко груди

до уздрхтале утробе.

Да јој се предам или да не дам

да загрли ме до болног стиска?

Можда ме већ сутра храброст ипак узме за руку

и поведе изнад степеница где она станује.

КАДАР

Осећала се као хероина свог омиљеног романа

после тог збуњујућег сусрета

и епског путовања

на ком се тражило место с погледом на душу.

У возу на непознатој релацији,

уз недокучив животни дрхтај,

нестаје негде осећај за време и

удишу се предели филмском брзином.

Око, у завереничком покушају да сачува тренутак,

вреба вечити кадар и непогрешивог тумача

његовог звука и слике.

И таман кад помисли

да живот има шарм златне замке,

тмина боје мака наговести лице булке.

НА УЛИЦИ

На улици угледах човека налик теби,

само беше у некој непознатој пози.

Похрлих за ведрином у погледу,

но не нађох у њему ни небески свод

ни дубину шума са хоризонта,

ни слободу раскриљених птица,

ни радост због лета што скупа

прескачемо мравињак.

Не препознах ту ни осмех у углу усана

ни лепљиве прсте док смо

пред оном посебном гозбом

на којој нас служи Дионис лично...

Не ништа ту не беше слично.

Био је то само неки обрис,

који није имао ни сенку.

ЖЕЉА

Мир је још само у шаци која милује мушкатле,

које још нису склоњене од зиме.

Ваљда се још надам сунцу

које као да сам преспавала.

Птица у мени је промрзли пернати грумен

без гласа.

Онда те потражим у мислима,

сетим се првог случајног додира

у уском пролазу кафеа.

Изројише се тад попут звезда,

над балконом слике и сенке.

Угледах и две шаке које су пригушиле крик

у таласу страсти без додира

и трену када је из отшкринутих врата

потекла жена из мене.

Сетих се и како волим петак,

можда због оног нестварног у Петковици

кад ме само стисак руке држао на тлу

док је душа лебдела изнад манастирских купола,

осмехнуто посматрајући прилике на клупи.

Ту су и слике из прича о Црњанском

које теку док гладим наборе на блузи,

а онда смех док слушам нову о два песника

и два отпала ђона.

Промичу и слике неких разнизаних дана

које нижем на нити љубавних перли

јер не могу да поднесем да те заболим,

да ме заболиш...

И у тренутку док сам са балкона гледала

ко у Богојављенској ноћи

у правцу неког далеког прозора

препустих се небеској моћи

и жељи да је отшкринут за једну звезду

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: