|
|
|
ПЕРЈАСИЦА У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ  | Раде Павић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ПЕРЈАСИЦА У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ
Перо Врањеш, Никола Цимеша, Славко Маркон, Милан ВелимировићОПЋИНА ПЕРЈАСИЦА У НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОЈ БОРБИ 1941‒1945. ГОДИНЕ
Териториј и села бивше Опћине Перјасица
Териториј бивше Опћине Перјасица налази се између ријека Коране и Мрежнице, на западном дијелу Кордуна.[1] С јужне стране граничио је са Опћином Примишље; на истоку – лијевом обалом ријеке Коранеса опћинама Вељун и Крњак; на сјеверу – од лијеве обале ријеке Коране до десне обале ријеке Мрежнице – са Опћином Бариловић; а на западу – на десној обали Мрежнице – са мјестима: Тоуњ, Горње Дубраве и Генералски Стол. Заузимао је простор од 22.506 катастарских јутара и 1.437 четворних хвати земљишта или 129 км2 и 5.192 м2.У вријеме свог оснивања, 1870. године, бивша Опћина Перјасица била је распоређена у седам катастарских опћина с 34 села. Имала је 708 кућа са 4.108 становника, међу којима је било: 578 Хрвата и 3.530 Срба. Сједиште опћине било је у селу Перјасица Горња.Опћину Перјасицу сачињавала су села: Коранско, Оријевац, Штирковац, Зинајевац, Мрежница, Кестенак, Коранска Страна, Марловац, Мауровић, Перјасица (исто што и Перјасица Горња), Перјасица Доња, Понорац, Милошевац, Гаћешко, Перјасица Средња (у ствари Орешко Село), а сада дио Матешког Села), Потпланинско, Својич, Точак, Средњи Полој (у народу га зову само Полој), Горњи Полој, Доњи Полој, Кузма, Буковац, Кланац, Горња Височка, Доња Височка, Мала Коса, Нови Дол и Ново Село.Још прије Првог свјетског рата читава катастарска Опћина Матешко Село (са селима: Матешко, Бријест, Јанково Селиште, Кеић и Петрунић) издвојена је и припојена у бивше опћине Бариловић и Генералски Стол.Тако је то остало све до 5. августа 1955. године када је Опћина Перјасица укинута. Сва перјасичка села укључена су тада у састав Опћине Крњак. Од 4. октобра 1962. године 23 села бивше перјасичке опћине ушла су вољом већине грађана у састав Опћине Дуга Реса, а шест села у састав Опћине Слуњ. Тако тада на територију Кордуна постоје три друштвено-политичке заједнице: Опћина Слуњ, Опћина Војнић и Опћина Вргинмост, а преостали дијелови укључени су у опћине Дуга Реса, Карловац и Огулин.
Основна обиљежја Кордуна
За вријеме народноослободилачког рата 1941‒1945. године Кордун је био једно од наших најистакнутијих средишта устанка, развоја народноослободилачке борбе и организирања народноослободилачких партизанских одреда и бригада.На територију Кордуна дјеловала је цијелим током НОР-а нова револуционарна народна власт. Ту су организирани многи скупови руководства Комунистичке партије, Савеза комунистичке омладине Југославије, Јединствене народноослободилачке фронте, Савеза антифашистичке фронте, Савеза антифашистичке омладине и Антифашистичке фронте жена. Једно вријеме на територију Кордуна било је сједиште Главног штаба Хрватске и ЦК КПХ Хрватске. Природно средиште Кордуна је мали градић Слуњ. Турци га никада нису успјели освојити. Ријеке што протичу Кордуном су Корана и Мрежница, са бројним мањим или већим слаповима.Најљепша и највећа шума Кордуна је Петрова гора. Она је највећа легенда из дана народноослободилачке борбе, и Хрвата, и Срба у Хрватској и Муслимана из Босанске крајине.Народ Хрватске изградио је спомен-подручје и величанствени споменик висок 37 метара у Петровој гори у знак захвалности свим палим борцима – Србима, Хрватима, Муслиманима и Словенцима – у народноослободилачкој борби на Кордуну. Недалеко од тог лијепог споменика налази се ратна партизанска болница у којој су многи партизани излијечени. Покрај болнице налази се партизанско гробље, чије гробнице представљају изванредно дирљив ратни споменик НОБ-а.У Петровој гори на Кордуну погинуо је према легенди хрватски краљ Петар Свачић 1097. године у борби против угарског краља Коломана.На јужној страни Петрове горе (у Цетину) изабран је Фердинанд Хабсбург за хрватског краља 1. јануара 1527. године.Према оцјени покојног Милана Радеке Кордун је био више од 200 година најкрвавије ратиште и још преко 100 година вјечити немир за живот људи који су се настанили у том крају. Хрватски писац и повјесничар проф. др Лопашић је у својим записима истицао да су предјели Кордуна били поприште великих и знаменитих догађаја у хрватској повијести, а српски писац Јован Цвијић сматрао је да је на Балкану ријетко која област толико патила као што је патио народ Кордуна.Свакако највеће патње и страдања народ Кордуна имао је за вријеме Другог свјетског рата од 1941. до 1945. године, па и у бившој опћини Перјасица. О тим патњама и страдањима највише свједочи пјесма коју је народ Кордуна испјевао у првој години рата: „На Кордуну гроб до гроба, тражи мајка сина свога“. Овом пјесмом народ Кордуна овјековјечио је 50.000 палих синова и кћери.Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Хрватске (ЗАВНОХ) као највише политичко представништво народноослободилачке борбе у Хрватској и једино истинско представништво народа Хрватске, састало се први пут на Плитвичким језерима 13. и 14. јуна 1943. године. Друго засједање ЗАВНОХ-а одржано је у Плашком 13. октобра 1943. године, а Треће засједање ЗАВНОХ-а у Топуском, 9. маја 1944. године, на Кордуну.Треће засједање ЗАВНОХ-а по свом значењу за народе Хрватске исто је што и Друго засједање АВНОЈ-а за све народе и народности Југославије.
Живот становништва бивше Опћине Перјасица
Простор бивше Опћине Перјасица био је у 16. и 17. стољећу потпуна пустиња због сталног ратовања са Турцима.[2] Борбе и ратови трајали су на Кордуну преко 200 година. У тој дугој борби масовно је страдао хрватски народ на Кордуну, а тек мали дио је успио побјећи испред Турака у Аустрију и Мађарску. Послије побједе над аустријском војском код Будачког, 1575. године, Турци су учврстили своју премоћ и власт на Кордуну. Стотину година касније почели су хрватски великаши и аустријски војни команданти поново насељавати опустошене предјеле Кордуна, па и простор Перјасице, српским и хрватским становништвом из Турске крајине и из унутрашњости Хрватске, Горског котара и Крањске.Прве веће сеобе становништва из Турске крајине, данас Босанске крајине, на Кордун датирају из времена великог рата између Аустрије и Турске, вођеног од 1683. до 1699. године, нарочито иза тога рата.Војнокрајишки пуковник Оршић, са сједиштем у Огулину, продро је својим крајишким четама у Босну на турски териториј. У повратку из Цазина и из Цазинског поља довео је и населио Србе[3] на пустој земљи Перјасице и Тоуњског Тржића 1686. године. И тако је на пустом перјасичком простору поново почео живот и Хрвата и Срба.Пораст и пад становништва[4] бивше опћине Перјасица за вријеме 124 године могуће је сагледати на основу обављених пописа становништва у Хрватској од 1857. до 1981. године. За то вријеме попис је обављен 13 пута и то:1. 1857. године укупно 3.578 становника и 353 куће, 2. 1869. године укупно 3.830 становника без пописа кућа,3. 1880. године укупно 3.589 становника без пописа кућа,4. 1890. године укупно 3.945 становника без пописа кућа, 5. 1900. године укупно 4.034 становника и 676 кућа, 6. 1910. године укупно 4.192 становника без пописа кућа, 7. 1921. године укупно 3.778 становника без пописа кућа,8. 1931. године укупно 4.292 становника без пописа кућа, 9. 1948. године укупно 3.295 становника без пописа кућа, 10. 1953. године укупно 3.284 становника без пописа кућа, 11. 1961. године укупно 3.030 становника без пописа кућа, 12. 1971. године укупно 2.224 становника без пописа кућа, 13. 1981. године укупно 1.563 становника и 458 кућа. Ови статистички подаци о броју становника бивше Опћине Перјасица рјечито говоре о изузетно тешким временима која су прохујала овим простором и утјецала на константно опадање броја житеља ове некадашње сиромашне опћине, посебице од 1941. године, када је Перјасица имала око 4.500 становника.У Опћини Перјасица развила су се два сеоска центра. Један у Перјасици, сједишту опћине, са школом, више трговина, православном црквом и жандармеријом, а други у Средњем Полоју, гдје се налазила школа, православна црква и трговина.У школској години 1939/40. у опћини је било око 1.000 ученика, а крајем 1983. године од 1. до 8. разреда осмогодишње школе свега 95. А тамо гдје нема младости, нема ни будућности за живот људи.
Живот сељака Перјасице
Политички, културни и економско-социјални живот сељака у бившој Опћини Перјасица био је стољећима, од 1686. до 1918. године, обиљежен војнокрајишком обавезом свих мушкараца од 16 до 60 година старости, способних за војску и борбу против Турака, или на другим ратиштима, према потреби властодржаца који су имали власт у Перјасици.Пуне 194 године над сељацима у Перјасици владали су официри и подофицири 7. сатније Слуњске пуковније.Слуњска пуковнија имала је 12 сатнија, овако распоређених: 1. у Бариловићу, 2. у Хрватском Благају, 3. у Будачком, 4. у Крстињи, 5. у Лађевцу, 6. у Оштрцу, 7. у Перјасици, 8. на Шварчи код Карловца, 9. у Валиш Селу код Цетинграда, 10. у Војнићу, 11. у Вукманићу и 12. на Жумберку.Слуњска пуковнија спадала је под Карловачки генералат који је био подређен Ратном вијећу у Грацу, а све команде Војне крајине под царску власт у Бечу. Војна крајина била је државна војна организација за вођење борби против Турака од 1578. до 1881. године. Она је дјеловала и постојала 303 године. По злу чувено било је војнокрајишко судство. Свака сатнија имала је свој дисциплински суд. Није се судило по закону, већ по слободној вољи и расположењу заповједника сатније. Умјесто казне затвора људе су кажњавали батинама, чак и у другој половини 19. стољећа. У сједишту сатније, пред зградом сатника, налазила се клупа за давање батина и за најмање грешке понашања или вршења војне дужности. Штап за батинање био је љесков или кестенов, а батинало се за недисциплину, неуредност или преступ и плетеном канџијом са оловним куглицама.Перјасичани су били крајишници. Свака кућа, макар имала и најмањи посјед, морала је дати по једног војника, а кућа са преко 8 јутара земље по двојицу или тројицу. Према потреби неки су били стално војници, а тек понеки од њих био је и подофицир. Сваки је морао о свом трошку набавити оружје, а коњаник и коња и седло.База крајишке војске биле су кућне задруге. Оне су морале хранити и опремати своје војнике. Ако је војник погинуо или несретним случајем страдао, кућна задруга морала је издржавати његову жену и дјецу. У кућној задрузи главна личност био је кућегосподар. По правилу то је био најстарији мушкарац. Ако није било мушкараца, била је онда најстарија жена кућегосподар.Кућне задруге постојале су у Перјасици од 1686. године до завршетка Другог свјетског рата. Основна разлика између некадашњих и каснијих задруга била је у томе што су некадашње задруге имале и до 100 чланова домаћинства да би се након Другог свјетског рата свеле на око 10 чланова. Кућне задруге биле су људске заједнице затвореног типа за колективну обраду земље са колективним власништвом и заједничким средствима за производњу хране и одјеће потребне за живот задругара. Потребу заједничког живота увјетовала су у прошлости тешка и несигурна времена, поготово у доба успона турске најезде послије 1371. године. И касније, стољећима, морале су се претварати у обрамбену аграрну комуну с војничком дисциплином, као економска база и подлога највећој касарни у Европи – званој Војна крајина. Сваки мушкарац у кућној задрузи од 16 до 60 година био је у исто вријеме и војник и цивил, па се стога догађало да је за исти дисциплински прекршај био кажњаван и као војник и као цивил.О Војној крајини и кућним задругама за протеклих 300 година има пуно записа и књига у Свеучилишној библиотеци у Загребу из којих се може сазнати како су живјели наши преци. Међутим, конкретно о људима Перјасице нема нити једне књиге или записа. Кроничари тог времена писали су о грофовима и племкињама, а не о животу обичних сиромашних сељака Перјасице. У времену од 194 године живота у Војној крајини и кућним задругама уткан је велики дио прошлости потомака оних који су започели нови живот у Перјасици, што је корисно поучно за данашње и све будуће генерације које треба да сачувају и носе успомене на прошлост својих предака.Од 1809. до 1814. године Перјасица је била под влашћу Француза и Наполеона. На челу Наполеонове француске власти био је војни интендант, са сједиштем у Карловцу, који је био подређен генералном гувернату у Љубљани. Ни они нису укидали организацију Војне крајине, нити њене пуковније, ни сатнију у Перјасици, а ни економску базу – кућне задруге.У Перјасици је први пут формирана цивилна[5] опћинска управа 1870. године. Грађани опћине разврстани су у четири социјалне групе: на припаднике, становнике, посједнике и несталне. Завичајно право опћине се стицало: рођењем, удајом, примањем, сталним намјештењем и посједом власништва некретнина на подручју опћине.Избором опћинског вијећа одборника руководила је котарска област. Опћински одборници радили су бесплатно. Чиновништво опћине састојало се од начелника, биљежника, благајника и опћинског суца, те потребног броја писара и пандура (стражара). Свега 8 до 10 људи били су извршни органи опћинске власти. Број и плаћу тог особља утврђивало је опћинско вијеће одборника. Служба биљежника била је стална, а остали су бирани или постављени на одређено вријеме. Опћинско вијеће одборника састајало се у правилу свака два мјесеца. Приходи опћине били су од трошарине, опћинског намета и других изванредних доходака.За вријеме Аустро-Угарске у Перјасици је изграђена и мала жандармеријска станица за смјештај до 10 жандара. Жандармерија је основана 1880. године и у тој малој згради боравила је од 1880. до 1938. године, када је пресељена у приватну кућу Драгића Цимеше у Перјасици.За вријеме Првог свјетског рата на челу опћинске власти, на дужности начелника, били су: 1914. и 1915. године Пајо Косановић, 1916. и 1917. Мојсије Дмитровић и 1918. Нинко Новаковић. Прије њих опћински начелник био је Пајо Маринковић.Судбина и имовно стање сељака били су исти без обзира да ли је неко био Хрват или Србин. Разликовали су се бројем чланова домаћинстава у којима је било довољно способне радне снаге за обраду земље дрвеним плугом и мотиком. Земља је захтијевала много стајског гноја, а да би га било, требало је држати много крупне и ситне стоке. Сељаци су морали радити од зоре до мрака да би осигурали прехрану за чланове домаћинства и за крупну и ситну стоку.О урбанизацији кућа и села од 1686. године па све до завршетка Другог свјетског рата није никада нитко водио рачуна.Села су разбацана, удаљена једно од другог и без прилазних путева. Куће су грађене углавном од дрвета и више од 50% њих било је покривено раженом сламом, или шашом и трском из ријеке Коране.Биле су без питке воде и санитарног чвора; имале су махом земљане подове и мале прозоре. О струји ни говора. Умјесто металних брава, на вратима су била мандала од дрвета. У највише кућа била је једна соба и вежа. Само имућнији сељаци су имали и кућу са двије собе и између њих вежу. Ријетко која је имала подрум. У обитељи која је имала само једну собу брачни парови су спавали на креветима, ледични на слами и на земљи, а дјеца у запећку, гдје је било најтоплије у свакој кући јер се у зими ложила ватра цијелу ноћ.Прехрана је била једнолична и састојала се од паленте, граха, крумпира, купуса, корабе, репе и млијечних производа. Круха није било колико је тко желио. Меса и јаја врло ријетко. А они који су имали по жлицу масти или уља да свакодневно зачине јело, сматрани су богатим у селу. Храна се спремала и послуживала у земљаном посуду, а жлице су биле дрвене. Цијело домаћинство јело је из једне здјеле с тим што је сваки члан имао своју жлицу.Одјећа је рађена од домаћег материјала – конопље, кетена (лана) и овчије виме, а обућа од коже најчешће купована од занатлија. Тако је било све до завршетка Првог свјетског рата. За вријеме Првог свјетског рата у селима Перјасице владала је глад, а било је и масовног умирања од шпањолске грипе.О политичком и културном животу сељака од 1686. до 1918. године није се озбиљно нитко бринуо, осим што су вјерски подучавани о православној и римокатоличкој вјери. Отварање основне школе у Перјасици (1858. године) и у Полоју (1866. године) није много придонијело напретку културе сиромашних сељака. Прије и послије Првог свјетског рата Перјасичани су одлазили на зараду потпуно неписмени, а за пут су користили сточну путницу умјесто пасоша којом су путовали бродом од Сења чак и до Америке. Тада се бродом путовало 40 до 50 дана.Двјестогодишњи живот у изолацији и под аустроугарском стегом у Војној крајини, у свијету за себе, оставио је трајни печат у менталитету Кордунаша, њиховој особној традицији, обичајима, начину мишљења и говора.
Политичка збивања у Перјасици између два рата
Између два свјетска рата на политичкој опћинској позорници били су: Нинко Новаковић, Мојсије Дмитровић, Петар Милетић, Милутин Грубјешић и Ђуро Вулетић звани Шкуљало.Међу том петорицом Мојсије Дмитровић био је највише година начелник опћине. Послије распада Аустро-Угарске државе 1918. цијела опћина нашла се у новоформираној Држави Срба, Хрвата и Словенаца. Перјасички сељаци, и Хрвати и Срби, коначно су се обрадовали што имају своју државу. Али ускоро ће се и једни и други подједнако разочарати. Хрвати и Срби очекивали су много више помоћи од нове државе, јер је бивша Аустро-Угарска са доминацијом Беча и Будимпеште више помагала друге народе него Хрвате и Србе у Хрватској. Очекивања се нису остварила у новој Држави Срба, Хрвата и Словенаца, нити у Краљевини Југославији. И даље ће сељаци бити запостављени и одбацивани на све могуће начине и све грубље експлоатирани путем система цијена индустријске робе и роба које они производе, као што су жито, стока, перад, те цијеном надница сезонских и пољопривредних радника. Код сељака се долазило једино онда када је од њих требало наплаћивати „штибру“ (порез) и када је требало изаћи на државне или опћинске изборе, ићи на одслужење војног рока, на издржавање казне због шумске штете или због недозвољеног држања оружја и сл.Тек много година послије Првог свјетског рата осјетила су се политичка збивања и превирања и у селима Перјасице.О многим догађајима сељаци нису ни чули. Они нису имали радио-апарате, нити су имали прилике да читају новине, јер их нису имали чиме нити гдје купити, а и 80% их је било неписмено. Радили су своје послове и живјели без информација што се дешава у њиховој земљи и у свијету.Људи из опћине били су у Првом свјетском рату већином на руском и талијанском фронту као аустроугарски војници и ратовали на Буковини, у Галицији и на Карпатима, а неки и на талијанском фронту – у долини Соче. На руском фронту било их је преко 150. Неки су на руском фронту и погинули, а многи су се вратили кућама као ратни војни инвалиди. На жалост, није било могуће истражити поименце који су били на којем фронту. О том нема сачуваних докумената. Неки су били од стране Руса заробљени, а неки су добровољно прешли на руску страну. Како је било на талијанској фронти, мање је познато.Ти људи, учесници на руском фронту, а понеки и добровољци у октобарској револуцији у Русији, били су први неуморни тумачи велике октобарске револуције по селима Перјасице.Грађанске политичке странке биле су са закашњењем запажене по селима опћине. Међу сељацима пронашле су само покојег симпатизера или агитатора. За вријеме државних избора неки људи су запазили да се спомињу странке, као на примјер: Самостална демократска странка, Радикална, Демократска, Комунистичка, Хрватско пучко сељаштво, Ванстраначка, Сељачки савез, Хрватска странка права, Хрватска заједница, Југославенска национална, Југославенска радикална, Хрватско-сељачка странка итд. Сељаци нису разумјели ни циљеве ни програме тих и толиких странака.Послије петомајских избора 1935. године Удружена опозиција је крајем љета одржала у Перјасици политички збор својих присташа ради ширења свог утјецаја на друге људе. За вријеме тог збора не зна се тко је био бучнији и гласнији: да ли они сељаци који су навијали за Удружену опозицију, или група око Петра Милетића који је као ЈРЗ-овац покушао да омете збор бучним лупањем по некаквим кантама. Био је то посебан спектакл у Перјасици о којем се дуго причало. Идући државни избори, одржани 1938. године, били су у Перјасици изузетно врући, јер су се многи сељаци већ опаметили и увјерили да су их сви до тада варали. Више нису примали и прихватали којекаква обећавања политичких кандидата, јер су знали да су она свирала на врби. Ипак, иако више неписмени него писмени, окупљали су се око програма Самосталне демократске странке, која је дјеловала на листи Удружене опозиције. За државне изборе 1938. године већина је гласала за Удружену опозицију. Таквој политичкој ситуацији много су допринијели најврједнији сељаци-пољопривредници, који су имали најбоље успјехе у обради земље и у подизању крупне и ситне стоке, међу којима су били: Глишо Грубјешић из Кестенка, Мишић Карас из Коранске Стране, Милован Држајић из Оријевца, Гојко Креч из Буковца, Стево Вулетић из Кузме, Сава Михајловић из Милошевца, Душан Станоје Паић из Точка, Ђуро Вулетић Шкуљало из Горњег Полоја, Душан Врањеш из Потпланинског Села, Пајо Мишљеновић из Зинајевца, Раде Сипић из Гаћешког Села, те Милић Чика, Милутин Гаћеша и Тоде Зирић из Својича. Слиједили су их сиромашни трговци у опћини, осим трговца Ђуре Цимеше и Станка Косијера, зета попа Гаје Лончара. За њима кренули су остали сељаци без обзира да ли су били Хрвати или Срби.Од 1935. до 1941. године најинтензивније се обрађивала земља и узгајала крупна и ситна стока, а жељезне обртаче су потискивале дрвене плугове. Куће су кречене најмање једанпут годишње, здјеле за јело замјењују тањури, а умјесто дрвених жлица употребљавају се металне. Сељаци из Перјасице продавали су своје вишкове жита, крупну и ситну стоку, свиње и перад по сајмовима у Огулину, Слуњу и Карловцу. За добивени новац куповали су индустријску одјећу и обућу за своје потребе. Напредак је био спор и тежак, али ишло се ка бољем и лакшем животу.Међу значајнијим политичким збивањима у опћини била је дјелатност учитеља Миленка Ивановића у основној школи у Полоју и Миле Мартиновића у основној школи у Перјасици. Миленко Ивановић[6] активирао се у Полоју од 1932. до 1935. године. Учио је дјецу читати и писати, а сељаке окупљао и тумачио им како се требају борити окупљањем у организацији „Сељачког кола“. Миле Мартиновић[7] службовао је у Перјасици од 1932. до 1934. године. Водио је дјецу трећег и четвртог разреда. Истакао се као изразито напредан одгајатељ младог нараштаја. Мартиновић се радије дружио са младим сељацима Перјасице, него са опћинским чиновницима. Мартиновић и Ивановић често су се састајали и међусобно сурађивали. Они су упућивали сељаке да се окупљају на програму опозиције на државним и опћинским изборима. На државним изборима 11. децембра 1938. године сељаци Перјасице су већином гласали за листу Удружене опозиције.Партијско руководство КПЈ извршило је 1939. године запажен продор у села широм Баније, Кордуна и Лике. У јесен 1939. године организоване су двије партијске ћелије у опћини: једна у Перјасици, а друга у Средњем Полоју.Међу значајним политичким збивањима били су и опћински избори 19. маја 1940. године у Перјасици. На тим изборима за начелника опћине, на листи Југославенске радикалне заједнице није побиједио стари Мојсије Дмитровић, већ Ђуро Вулетић Шкуљало,[8] сеоски пјесник и угледни пољопривредник из Горњег Полоја, на листи Самосталне демократске странке.Узнемиреност због долазећег рата захватила је већ 1938. године сва перјасичка села, и шире. То се посебно осјетило када је фашистичка Њемачка окупирала Аустрију (13. 3. 1938) и Чехословачку, а сљедеће,1939. године извршила инвазију и на Пољску чиме је почео Други свјетски рат. По селима се осјећао страх од рата. Људи су морали ићи у војну резерву по мјесец дана, а касније и по два мјесеца.Људи који су долазили из војне резерве причали су по селима све више о рату. Сељаци који су одлазили на сајмове – сриједом у Огулин, четвртком у Слуњ и петком у Карловац – доносили су разне информације у села Перјасице и причали како Хитлер и његова војска муњевитим ратом „обарају“ суверене државе, уводећи терор и геноцид над народима. Пета колона, састављена од Хитлерових симпатизера у Југославији, била је све активнија и према нашим сељацима. Многи у Перјасици ће се у чуду запитати: Каква пета колона, или какви квислинзи у Перјасици? Тако се и могло догодити да су поједини сељаци несвјесно и ненамјерно постали велики ширитељи и разних гласина припадника пете колоне, све из страха за своје сутра. А приче, што су колале по сајмовима, управо су и темпиране да уплаше и деморализирају народ. Зар је више требало рећи након пада Париза (13. 6. 1940. године) него је речено – да ће „њемачки војник доручковати у Марибору, ручати у Београду, а вечерати у Скопљу“.
Перјасица, 1939. године. Жетелице
Људи на власти, од опћинске управе до југославенске владе и краљевског двора, ћутали су на све то. Нису подузимали мјере да припреме народ за одбрану од фашизма. Једино је оно мало радничке и партијске штампе упозорило народ на опасност од фашизма из Њемачке и Италије.Сиромашни и неписмени сељаци Перјасице су на све те информације и дезинформације о рату одговарали: Борит ћемо се, ако буде требало!И одржали су своју ријеч. Борили су се сви, мушко и женско, од 1941. до 1943. године. Ту на нашем простору као и широм Југославије комунисти су одлучно заступали став да се земља мора бранити. Јасно, земља Југославија и сви њени народи, а не монархија и протународни режим. Све је то утјецало да су се на опћу мобилизацију из опћине Перјасице, 3. априла 1941. године, одазвала 162 војна обвезника-резервиста. Кренули су да оружјем пруже отпор фашистима Њемачке и Италије и сваком трећем ко би се усудио угрожавати животе људи и интегритет наше земље.И оно што се са стрепњом очекивало догодило се 6. априла 1941. године. Оружане снаге Њемачке и Италије започеле су рат против Југославије. Све се одвијало невјеројатном брзином, системом убијања, бомбардовања, паљења и окупирања наших крајева. Брже су Нијемци и Талијани освајали поједине крајеве по Југославији него што су стизале вијести о току Априлског рата до сиромашне Перјасице. Нијемци и Талијани доиста брзо окупираше и подијелише Југославију између себе и својих квислинга – Мађара, Бугара и Албанаца – а у исто вријеме, још прије капитулације Југославије, прогласише 10. априла 1941. године и фашистичку творевину, такозвану Независну Државу Хрватску, са поглавником Антом Павелићем на челу.За свега 12 дана нестаде режима Краљевине Југославије са генералитетом, официрима, среским начелницима, полицијом, жандармеријом и буржоаским политичарима. Неки су побјегли заједно са краљем у иноземство, а други, као Влатко Мачек, потпредсједник владе генерала Симовића, јавно су се ставили у службу окупатора те радничку класу и сељаке оставили на милост и немилост окупатору.Сељаци Перјасице, који су се тих несретних априлских дана затекли у војним јединицама бивше Југославенске војске, чувши од краљевских официра да се морају предати окупатору и положити му оружје, махом су побјегли својим кућама не положивши оружје. Од њих 162, колико их је затечено у Априлском рату, вратило се кућама 102, пјешачећи већином по ноћи, избјегавајући цесте, пруге и градове, понижени од оног што су доживјели, чули и видјели за тих неколико дана рата. Осталих 60 пало је у ратно заробљеништво из којег се 55 вратило својим породицама тек крајем мјесеца маја 1945. године, након многих дана патњи и понижења. Четворица су убијена у заробљеничким логорима, а један – Милован Паић Мишо из села Мале Косе – погинуо је првог дана рата, 6. априла 1941. године, у Копривници. Сваки сељанин Перјасице, који је успио избјећи ратно заробљавање од Нијемаца и Талијана, понио је у себи тешко сјећање на те дане априлског рата, пуног понижавања и издаје. Многи су тешко доживјели суров поступак тзв. Мачекове заштите с којом су се суочили враћајући се свому дому. Разоружавали су их, физички малтретирали и скидали им војну одјећу, па се један број појавио на прагу родне куће само у гаћама.Вијест о проглашењу НДХ брзо је стигла до сваког села у опћини. Мачекова заштита ширила је вијест да је рат завршен. Старији сељаци, који су служили војску за вријеме Првог свјетског рата, коментирали су: „Добро је то да је рат завршен... Па, ми знамо Нијемце као вриједне људе. Не можемо ми са њима ратовати. Они имају технику. Превозе војску и оружје камионима, а наши то превозе воловским колима“. Давали су савјете другим људима како да дођу до својих волова и коња који су били мобилизирани.Међу припадницима жандармеријске станице у Перјасици настало је велико комешање када су чули да је основана фашистичка НДХ. Командир жандармеријске станице Шиме Асић и жандари Илија Јарак, Никола Микулић Мика и Ившић „промијенили су лист“ и одмах успоставили оружничку постају у Перјасици. Жандари који нису били за НДХ напустили су истог дана Перјасицу и отишли у свој завичај. Тих дана стигло је из Загреба у Перјасицу и појачање – 8 оружника са поднаредником Фрањом Жупанићем. Истовремено усташе су по кратком поступку најурили из опћине Ђуру Вулетића Шкуљала, начелника опћине, а за таборника опћине поставили Пепића Штефанца[9] из Перјасице. Штефанац је задржао у опћини свих осам чиновника: Симу Маћешића (биљежника) родом из Крњака, Дану Грубјешића (благајника) из Кестенка, Матију Маринковића (шефа писарнице) из Коранског Села; писаре: Цвијана Бјелопетровића из Горњег Полоја, Раду Новаковића из Перјасице, Милу Душана Паића из Мале Косе и стражаре: Николу Мргића из Горњег Полоја и Милу Вулетића (званог Павић) из Потпланинског Села.Пепић Штефанац је знао да су сви опћински чиновници Срби, али их није прогонио нити шиканирао. Међутим, они су сами напустили службу у опћини 1941. године. И Пепић Штефанац је напустио Перјасицу поткрај 1941. или почетком 1942. године и отишао у Карловац.Након проглашења НДХ оружници у Перјасици су тједан-два били пристојни према сељацима. Прва акција услиједила је тек након петнаест дана. Оружници су путем опћине јавно објавили оглас да сви људи морају у року од 8 дана предати војну одјећу, обућу и оружје као и цивилно оружје. Они који су имали дозволе за држање и ношење ловачког оружја предали су га, а неки и нису. Након истека рока о добровољном предавању оружја, одјеће и обуће оружницима од 102, колико их се вратило из разбијене Југославенске војске, само су тројица донијели војне карабине. Некима је Мачекова заштита одузела оружје прије него што су стигли до куће. Оружници су сваком од њих тражили да им преда војну опрему. Одговор је свакога био да није донио из војске оружје ни муницију. Оружници су се тада дали на посао. Почели су тући једног сељака у његовој кући, присиљавајући га да преда оружје. То је изазвало немир међу свим онима што су се вратили из Југославенске војске. Били су то први злочини НДХ према мирним сељацима, Србима у Опћини Перјасица. Према Хрватима такве мјере нису подузимане у истој опћини. Сељаци који су прошли муке и батине оружника били су спремни и одлучни да им више никада не падну живи у руке, па макар у бјежању и погинули.Немогуће је описати све детаље мука и патњи сељака Перјасице тих дана када су жандарми изнуђивали од њих оружје, одјећу и обућу.Само 25 дана након проглашења НДХ на сцену су ступили и усташки кољачи. Први њихов злочин био је убијање 25 невиних Срба, сељака из сусједне опћине Вељун и полојских села опћине Перјасица, које су похватали у уторак, 6. маја 1941. године, на Светог Ђурђа. Тог лијепог сунчаног дана око 15 до 20 усташа и жандара, наоружаних војничким пушкама дошли су преко ријеке Коране из сусједног села Хрватски Благај у полојска села: Кланац, Кузму, Доњи Полој и Буковац. Чим су прешли ријеку Корану, развили су се у стрељачки строј у размаку 5 до 10 метара један од другог и тако су ушли у село Кланац. Било је око 9 сати прије подне. Тог дана, као и у свим селима Опћине Перјасица и Вељун, владао је ред и мир. Још се до тада нитко није бунио против фашистичке творевине НДХ. Јадни људи нису ни знали да их усташе одводе на Вељун ради клања у Благају. Довевши их у Вељун тукли су их и премлаћивали два дана, као што су то чинили и с њиховим сусједима Вељунчанима, да би их 8. маја 1941. године одвели у село Хрватски Благај, гдје су за њих дан раније ископане велике јаме, и ту их поклали или поубијали батовима и крамповима.Међу покланима у Благају била су и 24 човјека из села: Кланац, Кузма, Доњи Полој и Буковац. Једино је успио испод ножа и бата побјећи Душан Никшић из Доњег Полоја.Међутим, њему нитко жив није хтио вјеровати о злочину над невиним људима у Благају.Данима се није знало за свирепи злочин у Хрватском Благају, као ни за злочин убиства хрватске породице млинара Мравунца на ријеци Корани.Усташки злочинци су након покоља у Хрватском Благају објавили алармантну новинску вијест у дневнику „Хрватски народ“, од 9. маја 1941. године, у којој је наведено: да су српски разбојници на звјерски начин уморили 5. маја 1941. године млинара Јосу Мравунца, Хрвата и четири члана његове породице: жену Кату, мајку Анку, 15-годишњег сина Ивана и 4-годишњег сина Николу; да су мртва тијела побацали у Корану, те да су бацили у ријеку и његову кћерку Милку, која је још била жива, па се спасила пливањем. Навели су и то да су ти исти српски разбојници украли 3000 динара из куће Мравунца и да су усташке власти повеле свестрану истрагу. Али, у лажи су кратке ноге. Истина је изашла на свјетло дана. Млинара Јосу Мравунца (Хрвата) и његову жену, мајку и два сина убили су заиста усташки злочинци-кољачи у његовом млину на ријеци Корани. Нечувени злочин догодио се ноћу 5. маја 1941. године. Усташе су то учиниле ради тога што тај угледни сељак није прихватио усташку политику, те да би одговорност за уморство породице Мравунац пребацили на Србе и злочин искористили као повод за хапшење Срба по селима опћине Вељун и Перјасица и за извршење злочина у Благају, 8. маја 1941. године.Истину о злочиначком убиству породице Хрвата Мравунца и Срба из Опћине Вељун и Перјасица у Хрватском Благају објаснио је Иван Шајфар,[10] учитељ из Благаја, усташки таборник Опћине Вељун. Он је био један од организатора покоља у Благају. Заробио га је одред „Цвијановић Брдо“, 5. августа 1941. године, у школи у Цвијановић Брду.У Перјасици се тих дана налазило више оружника него што је некад било жандара. Мобилизирали су још и 13 сељака Хрвата из перјасичких села тако да је у жандармеријској станици било 25 наоружаних људи. Српске сељаке захватио је страх и неизвјесност. Нарочито због тога што нису знали куда су усташе одвеле људе из полојских села и села из опћине Вељун. Сељаци су изгубили свако повјерење у грађанске странке и прваке опћине. Настало је стање велике неизвјесности. Стрепили су од тога што ће донијети сљедећа ноћ или сутрашњи дан. Зато су људи дању боравили на својим њивама, најчешће по брежуљцима и грмовима, да их оружници, усташе или домобрани не би изненадили и похватали. Више се нису усудили да спавају у својим кућама. Наставили су да се скривају по пољима и грмовима. То им је загорчавало живот, па су се договорили да се организирају у мање групе и осматрају кретање оружника како их не би ови изненадили и похватали.Од проглашења НДХ до дана народног устанка у Перјасици прошло је четири и по мјесеца. То су били дани тешке неизвјесности и стрепње. Када се прочуо глас да се цијела Србија дигла на устанак против окупатора, да се сељаци у Босни боре против усташа, оружника и домобрана у НДХ и да су сељаци око Петрове горе отели усташама и оружницима пушке и побили их, па се дигли на устанак, настало је неко олакшање и вјера у будућност.Већина сељака била је спремна да крене у борбу против окупатора и његових слугу иако нису још знали да је Комунистичка партија Југославије главни организатор устанка и вођења борбе око Петрове горе и у другим крајевима Југославије, као ни то да и у Перјасици постоје двије партијске ћелије, које су се исто тако спремале да их позову на оружани устанак и борбу против окупатора и свих оних што су на страни окупатора.
Оснивање и рад ћелија КПЈ у Опћини Перјасица
Милутин Кошарић Чико и Станко Опачић Ћаница[11] описали су стварање и развитак организација КПЈ у котару Војнић до 1941. године, а ти њихови записи заснивају се на конзултацијама, за Опћину Перјасицу, са Ћаном Богдановићем из Кестенка, покојним Милутином Гаћешом из Својича, покојним Јовом Лаврњом из Перјасице те покојним Мојсијом Опачићем Мојом из Кузме. Записи о дјелатности КПЈ до априла 1941. године на подручју Карловца, Кордуна, Лике и Покупља објављени су у Зборнику 1 Хисторијског архива Карловац. На страни 209, 210 и 221 тог Зборника описана је партијска ћелија у Перјасици и у селу Средњи Полој овако:Партијска ћелија у Перјасици. У Перјасици је радио као учитељ Љубо Вујчић, родом из Вељуна, из познате комунистичке породице. Брат му Радош имао је велики утјецај не само у Вељуну, него и далеко ван њега, а обилато су га помагали Ђуро Велимировић и из сусједног села Шљивњака Ђуро Крајачић. Уз његову помоћ учитељ Љубо, заједно са Јовом Лаврњом, који се вратио са рада из Француске и постао најоданији активиста у ширењу напредних идеја, извршили су припреме за оснивање ћелије у Перјасици и она јеформирана у јесен 1939. године. На дан оснивања имала је четири члана и неколико кандидата, а у априлу 1941. године њен састав је слиједећи:Љубо Вујчић, учитељ, секретар ћелије, првоборац, стријељан 1944. године због непријатељског рада, Јово Лаврња, радник, носилац Партизанске споменице 1941. године, Миле Цимеша, сељак, првоборац, носилац Партизанске споменице 1941. године, Душан Врањеш, сељак, погинуо 1941. године, Миле Цимеша Фуштар, кројач, погинуо у НОР-у 1943. године, Миле Карас, пекар, првоборац, погинуо у НОР-у 1944. године и Миле Шарац, сељак у позадини. У овој ћелији осјећала се појава секташтва. Је ли на то утјецао њен социјални састав, нисмо могли утврдити. Међутим, познато је да све до 1940. године ова ћелија није учланила у кандидате никога, као и да су руководства КПХ из Карловца и Вељуна дјеловала у правцу сламања секташких појава послије чега је у групу кандидата за чланове КПЈ примљено осам другова. Да секташке појаве нису потпуно ликвидиране потврђује чињеница да од кандидата до априла 1941. године ни један није био примљен у КПЈ, па чак им није саопћено ни то да су кандидати, иако се у том смислу с њима радило, а учлањени су у КПЈ у измјењеним околностима у почетку оружаног устанка. Установили смо да је ова ћелија до априла 1941. године имала сљедеће кандидате: Милутин Карас, трговац, првоборац, погинуо 1945. године као мајор НОВ и начелник Штаба 34. дивизије, Милутин Гаћеша, сељак, носилац Партизанске споменице 1941. године, Перо Грубјешић, сељак, погинуо у НОР-у 1943. године, Јово Зирић, сељак, несретним случајем погинуо 1947. године, Никола Гајић, сељак, погинуо 1942. године, Бранко Карас, месарски приправник, првоборац, Миле Ј. Опачић, сељак, првоборац, погинуо као капетан НОВ 1944. године, Ђуро Вулетић Шкуљало, сељак, из Горњег Полоја, погинуо у НОР-у.Партијска ћелија села Средњи Полој.У сурадњи с Радошем и Љубом Вујчићем ћелију је основао тамошњи учитељ Миленко Ивановић 1939. године. У прикупљању података за ову ћелију имали смо доста тешкоћа јер се њена дјелатност испреплетала с дјелатношћу оне у Перјасици, а и чланови су се међусобно мијењали. Како су оба секретара погинула, то до краја нису рашчишћени односи ове двије ћелије. У својим сјећањима Јово Лаврња не помиње Ивановића као члана ћелије у Перјасици, а присутност Ивановића на Окружној партијској конференцији 1940. године у Карловцу у својству делегата требало би да буде поуздан доказ да је он у Средњем Полоју имао самосталну партијску ћелију. Иначе и чланови КПЈ из Полоја поуздано тврде да је њихову ћелију основао Ивановић, и да је био врло активан и темељит у раду. Према ономе што се могло с највише сигурности закључити, састав ћелије изгледао је овако: Миленко Ивановић, учитељ, секретар ћелије, убијен од усташа 1941. године, Тодор Ћика, сељак, убијен од усташа у Благају 8. маја 1941. године, Мојсије Паић, сељак, учесник октобарске револуције, носилац Партизанске споменице 1941. године и Мојо Опачић, сељак, носилац Партизанске споменице 1941. године. Као кандидати за чланове КПЈ преживјели помињу: Николу Вулетића, Николу Паића, Милица Вулетића, Павла Мишљеновића, Мичу Павића – све сељаци. У овоме селу дјеловање огранка Сељачког кола било је врло развијено. Долазили су многи активисти из Средишње управе Сељачког кола из Загреба, међу којима већином комунисти и држали предавања у селу. С њима или самостално долазили су у село и представници Дома народног здравља из Загреба, у коме су радили др Пајо Грегорић, др Драго Хлоупек и други, који су у ове крајеве слали активисте с кино пројекторима да приказују филмове из здравственог и опћег образовања народа. Те везе је одржавао учитељ Ивановић. Посјета студената из Загреба овом селу било је више и били су врло активни у држању предавања која су увијек била масовно посјећена. Међутим, културно-умјетничка и просвјетна дјелатност огранка Сељачког кола била је знатно скромнија.У политичкој борби ћелија је успјешно организирала отпор насилној наплати пореза од сиротиње. Из низа таквих акција овдје наводимо примјер сукоба сељака с тамошњим свећеником Милом Пеурачом, иначе истакнутим присталицом ЈРЗ. Сељаци, под утјецајем комуниста, отказали су убирање такса попу поводом крштења и вјенчања. Како је поп на то одговорио дрскошћу, сељаци су се скупили, затворили цркву и одстранили попа. За органе власти је то био опасан сигнал, па су оштро реагирали. Котарско начелство у Војнићу позвало је велики број људи на одговорност. У одбрани сељака у том, за органе власти, чувеном скандалу, истакао се сеоски пјесник Ђуро Вулетић Шкуљало. По његовом наговору дошло је доста сељака у Војнић као свједоци, а били су преобучени у поцијепана одијела да би били увјерљивији у тврдњи зашто не могу платити таксе. На питање котарског начелника зашто су насјели безбожним комунистима и спријечили свећеника да врши службу божју, оптужени су се чудили, крстили и претварали се у најпобожније кршћане, одговарали да никад нису ни чули ништа о комунистима нити да тога код њих може бити. Међутим, сељаци нису заборавили да у кору оптуже попа за претјерано убирање дажбина. Нашло се неколико сељака који су чак цитирали неке пасусе из Светог писма у којима Исус говори о помагању сиротиње, тврдећи да је црква народна, а не попова, и ако поп гријеши да је они морају и од њега бранити.Немоћни да изађу на крај с великим бројем позваних сељака на одговорност, и начелник и поп били су присиљени да обуставе истражни поступак. Ово је дјеловало и на попа да се у својим захтјевима све више повлачио.Чланови и кандидати партијске ћелије Перјасица приступили су у одред „Перјасица“ на дан народног устанка у Перјасици, 31. августа 1941. године. Нису приступила само двојица – Никола Ђуре Гајић, сељак из Перјасице и Ђуро Вулетић Шкуљало, предсједник опћине до проглашења НДХ. Умјесто Николе Гајића, тог дана у одред је ступио његов син Милан, стар 18 година. Из те партијске организације формирало се и руководство одреда „Перјасица“. За команданта је изабран Милутин Карас, трговац из села Штирковца, а за политкомесара Љубо Вујчић, учитељ, до тада секретар партијске организације у Перјасици. Партијска организација Перјасица постала је преко ноћи партијска организација партизанског одреда „Перјасица“.Партијска организација Средњи Полој реорганизирана је у јесен 1941. године у партијску ћелију село Кузма. Реорганизацију је извршио покојни Јово Лаврња, један од руководилаца партизанског одреда „Перјасица“.Партијска ћелија Кузма. Ову партијску ћелију, у октобру 1941. године, сачињавали су: Мојсија Опачић Мојо, сељак из Кузме, секретар ћелије, Милутин Вулетић, сељак из Кузме, Миле Ловрић, сељак из Кузме, Милован Опачић, сељак из Кузме, Милутин Чика (старији), сељак из Кузме, Јово Никшић Брко, сељак из Кланца, Никола Дерета, сељак из Буковице и Милева Леца Чика, сељанка из Кланца.Партијска ћелија Кестенак. Ова партијска ћелија основана је у октобру 1941. године. Сачињавали су је: Јово Гиге Грубјешић, Никола Вукобрат, шустер (постолар) из Понорца, Никола Мијаковић, сељак из Понорца, Мићко Милић Мијаковић, сељак из Понорца, а од 1942. године били су чланови ћелије и Мишан Милован Грубјешић, сељак из Кестенка, Павао Грубјешић Пајкан, сељак из Кестенка, и Драгић Грубјешић, сељак из Понорца.Партијска ћелија у селу Мрежница. Партијску ћелију у селу Мрежници основао је 15. 10. 1941. године покојни Јово Лаврња из партизанског одреда „Перјасица“. Формирана је у кући покојног Раде Врањеша у селу Мрежници. Партијску ћелију су сачињавали: Перо Врањеш, сељак из Мрежнице, секретар, Ђуро Врањеш, сељак из Мрежнице и Милутин Јована Паић, сељак из Мале Косе.Партијска ћелија села Оријeвац. Ова партијска ћелија основана је у октобру 1941. године. Сачињавали су је: Мишо Путниковић Микић, ковач, секретар ћелије, Цвијан Цвијо Судар, сељак, Драгић Држајић Цвока, сељак и Миле Држајић Николин, сељак – сви из Оријевца.Партијска ћелија Коранско Село.Ова партијска ћелија основана је почетком августа 1941. године у саставу: Миле Опачић Дугоја, финанц, секретар ћелије,[12] из Зинајевца, Миливој Уча Мишљенчевић сељак из Зинајевца, Мирко Маринковић, бивши полицајац, из Коранског Села, Милутин Карас, сељак из Коранске Стране, примљен у чланство Партије 10. 10. 1941. године, касније један од секретара КК КПХ Вељун.Партијска ћелија села Точак. Ову партијску ћелију организирао је концем октобра 1941. покојни Милутин Карас, командант партизанског одреда „Перјасица“. У ћелију су ушли: Душан Паић, сељак из Точка, Јово Лаврња, радник, партизан, из Перјасице, Милутин Гаћеша, сељак, партизан, из Својича, Милић Ћика, сељак из Својича. За секретара партијске ћелије био је изабран Душан Паић.[13]Партијска ћелија партизанског одреда „Полој“.Ову партијску ћелију формирали су Славко Маркон, Милутин Карас, командант, и Изидор Штрок Мркић, политкомесар партизанског одреда „Перјасица“, 20. октобра 1941. године. Ту партијску ћелију су сачињавали: Славко Маркон, радник из Загреба, секретар ћелије и политкомесар партизанског одреда „Полој“, Никола Шекета, радник, партизан из Дуге Ресе, и Тоне Антуна Грдешић, партизан дрводјелски радник из Карловца. Неколико дана након формирања партијске ћелије (26. 11. 1941. године) Полојски партизански одред ишао је у акцију са једном групом бораца, коју је предводио командир Болић Лежајић Мишан. Том приликом наишли су на усташку засједу у Новом Селу код Полоја. У борби су погинули: командир Полојског одреда Болић Лежајић Мишан, Божо Милинковић, партизан (водник) из Штирковца, Миле Вукмировић Бјелеш, партизан из Кузме и Раде Гаје Маринковић, партизан из Коранског Села. Тешко је рањен Антун Пучко, партизан, радник из Дуге Ресе, који је извршио самоубиство да не би жив пао у руке непријатељу, а заробљен је Цвијан Бјелопетровић, партизан из Горњег Полоја. Њега су усташе одвели најприје у Примишље, одакле је отпремљен у логор Јасеновац гдје је и убијен. Партијска ћелија партизанског одреда „Полој“ закључила[14] је да се на сљедећем партизанском састанку прими у чланство Партије неколико бораца који су то својим радом и понашањем заслуживали. Партијски закључак се није могао примијенити на погинуле другове.Почетком 1942. године у селима опћине Перјасица дјеловала је 21 партијска ћелија[15] са 80 чланова Партије. Према оцјени Котарског комитета КПХ Вељун, од 19. 4. 1942. године, у Опћини Перјасица била је најбоља политичка ситуација и најбоље расположење народа за борбу. Међутим, непријатељска офанзива што је изведена у прољеће 1942. године много је утјецала на држање Перјасичана, нарочито оних који су за вријеме офанзиве одведени у село Бријест, а потом пуштени својим кућама од надпоручника Мотике.Котарски комитет КПХ Вељун расформирао је 7. 6. 1942. године све партијске ћелије у Опћини Перјасица, а потом је формирао пет партијских одјељења[16] чији је рад објединио опћинском партијском ћелијом Перјасица. Секретар те ћелије био је Петар Врањеш,[17] члан Котарског комитета КПХ Вељун. У тих пет одјељења била су 24 партијца.Комитет је донио одлуку о расформирању партијских ћелија и формирању партијских одјељења у једну опћинску ћелију (са 24 партијца) највише због тога што се приликом оснивања партијских ћелија по селима није водило довољно рачуна тко може, а тко не може бити члан Партије у то вријеме. У томе је највише гријешио Јово Лаврња који је примио у чланство Партије и неке људе који са Партијом нису имали никакве везе. О томе је говорио Милутин Карас,[18] командант партизанског батаљона у Перјасици и члан КК КПХ Вељун, на састанку Котарског комитета у првој половини фебруара 1942. године. Карас је изнио и примјер партијске ћелије у Кузми, која је имала 7 чланова. Он је с њоме одржавао састанак у селу Кланцу. На састанак су дошла тројица од седам чланова. Међу оном четворицом који нису дошли на састанак, тројица су била познати крадљивци. Своје оцјене о неким партијским ћелијама у селима Перјасица изнио је и друг Миле Велимировић, секретар КК КПХ Вељун, који је био на састанку тих партијских ћелија и констатирао да су појединци примљени у партијско чланство погрешно и да треба у партијским ћелијама извршити чишћење оних који немају везе са Партијом. Оцјењујући такве пропусте КК КПХ Вељун донио је одлуку о искључењу из чланства Партије Јове Лаврње, ради погрешног одабирања појединаца у оснивању партијских ћелија.Распоред ћелијских одјељења опћинске ћелије Перјасица[19] био је овакав: опћинска ћелија Перјасица – секретар Петар Врањеш, I ћелијско одјељење – секретар Мојо Опачић, II ћелијско одјељење – секретар Игњатије Путниковић, III ћелијско одјељење – секретар Милутин Карас,[20]IV ћелијско одјељење – секретар Никола Вукобрат и V ћелијско одјељење – секретар Душан Паић.Опћинском ћелијом Перјасица руководио је секретаријат којег су сачињавали секретари одјељења и секретар опћинске ћелије. У ратним увјетима био је то у ствари Опћински комитет КПХ Перјасица. Котарски комитет КПХ Вељун том великом реорганизацијом није ништа мијењао партијску организацију у партизанском батаљону којим је командовао Милутин Карас.Након реорганизације опћинска ћелија Перјасица почела је у прољеће 1942. године све изнова. Са 24 члана Партије кренула је у борбу за остваривање програма Партије, за братство и јединство хрватског и српског народа, за изградњу и учвршћење народноослободилачких одбора, за јачање Антифашистичког фронта жена и омладине у организацији Савеза младе генерације и СКОЈ-а, под паролом: „Све за партизане – сви у партизане!“
Дуга Реса. Радови из даље прошлости, НОБ-е и социјалистичке изградње, Карловац 1986, стр. 717‒738
[1] Кордун је назив за географско подручје што се простире између ријека: Глине, Купе и Мрежнице. Назив потјече од француске ријечи cordon којом се означавао низ утврђених објеката што су изграђени након 15. вијека на граничном обрамбеном појасу у Хрватској за заштиту од најезде Турака, преко Босне и Херцеговине, у сјеверозападне крајеве и земље тадашње Хабзбуршке монархије — од 1867. Аустро-Угарске монархије — Крањску, Штајерску, Корушку (Словенија), те Истру и даље према Италији. Због тога је простор Кордуна узет у састав Војне крајине и организиран за обрану од Турака. [2] Манојло Грбић: Карловачко владичанство. [3] Податак о досељавању Срба у Перјасицу узет је из књиге Манојла Грбића „Карловачко владичанство“, Карловац 1893. године, књига 3, стр. 278. [4] Подаци о попису становништва узети су из књиге „Насеља и становништва СР Хрватске 1857. до 1971.“ дра Мирка Коренчића, Загреб 1979. године, а за 1981. годину у Републичком заводу за статистику СР Хрватске у Загребу. [5] Према Закону о уређењу сеоских опћина и трговишта („Народне новине“, СаборХрватске, бр. 278 од 6. 12. 1870. године). [6] Миленко Ивановић био је учитељ у Полоју од 1932. до 1935. године. Већ тада био је члан КПЈ. Убијен је од усташа 1941. године. [7] Миле Мартиновић био је учитељ у Перјасици од 1932. до 1934. године. За вријеме НОБ-а био је први политкомесар IV кордунашке бригаде, а несретним случајем погинуо је као предсједник Окружног НОО-а Кордуна 1944. године у својој родној Крстињи. [8] Ђуро Вулетић Шкуљало написао је неколико пјесама. Пјесма о октобарској револуцијиобјављена је у Зборнику 1, ХАК, 1969. године, на стр. 218. и 219. Усташка власт одузела му је у априлу 1941. године право да врши дужност предсједника опћине. Убили су га талијански војници 17. 10. 1942. године као одборника Котарског НОО-а у његовом родном Горњем Полоју у 46. години живота. [9] Пепић Штефанац због сурадње са окупатором 1943/1944. године осуђен је од војно-партизанског суда 1944. године и стријељан. [10] Подаци о Ивану Шајфару, усташком злочинцу, узети су из књиге „VIII кордунашка дивизија“, стр. 112. и 113. [11] Наводи Кошарица и Опачића одговарају каснијим истраживањима. [12]Миле Опачић Дугоја био је секретар партијске организације у Коранском Селу до30. августа 1941. године, када је ступио у партизански одред „Перјасица“, а послије њега је секретар постао Миливој Уча Мишљенчевић, који се пасивизирао у јесен 1941. године па је Мирко Маринковић тада изабран за секретара партијске ћелије. [13]Партијска ћелија Точак, поред опћих партијских задатака, имала је и специјални задатак: да се у строгој илегалности брине о изградњи војних земуница за потребе партизанског одреда „Перјасица“, у шуми Перјасичка коса. Из тих разлога састав партијске ћелије био је од људи из три села од којих су двојица били оперативни борци партизанског одреда „Перјасица“. [14]Закључак партијске ћелије партизанског одреда „Полој“ налази се у Институту за хисторију радничког покрета Хрватске у Загребу, документ КП 186/21. Славко Маркон, бивши комесар партизанског одреда „Полој“, изјавио је 21. 2. 1984. у Загребу да је полојски одред 27. 11. 1941. године реорганизиран у партизански вод партизанског одреда „Перјасица“. [16]АИХРПХ, КП 187/195. Извјештај КК КПХ Вељун од 7. 6. 1942. године, упућен Окружном комитету КПХ Карловац, о распуштању свих партијских ћелија у Перјасици и формирању пет партијских одјељења обједињених у једну опћинску ћелију. [17]Врањеш Петар исто је што и Врањеш Перо. [19]Оригинални докуменат КК КПХ Вељун (бр. 163 од 12. 4. 1942.) о формирању ћелијских одјељења опћинске ћелије Перјасица предао сам на трајно чување Хисторијском архиву у Карловцу након личног чувања 42 године. [20] Милутин Карас, секретар III ћелијског одјељења је из Коранске Стране; каснији секретар КК КПХ Вељун.
|
