О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


РЕКВИЈЕМ ЗА ВРАНЦЕ

Александра Гајић - Алекс Сашка
детаљ слике: Коњи врани, Медић Зоран, уље на платну


 ЗАВИЧАЈНА ЗЕМЉА


Како је сладак, и непоновљив
мирис земље завичајне,
кад ти се у срце,
у грло попне
она болна њежност,
од које би у исти мах
и плакао, и бивао
срећан.
Дође ти на тренутак да стојиш
и само ћутиш,
дирнут и жалостан у исти час,
ослушкујући нијему тишину,
јер иза ње више ништа нема,
и то добро знаш.
Отишли су одавно
и брат и сестра,
и пријатељи завичајни,
отишли су и сви твоји звонки смијеси
који су се стапали са звуком
црквеног звона,
 и топлих завичајних киша.
Отишла је са њима и сва безбрижност живота,
и сви снови,
које си сањао приљубљеног носа
 уз прозорско стакло,
необјашњиво срећан.
И данас, док стојиш
на пропланку,
оном истом завичајном,
а опет тако другачијем,
питаш се, да ли те то туге зову,
или би опет само као некада,
да помилујеш  сиједу мајчину косу,
и стегнеш њене уздрхтале длане?
Питаш се, а не знаш
да те завичај већ њежно себи зове,
 и да ће туге твоје оздравити
 кад осјетиш слатку мекоту траве,
и поновни мирис узаврелог млијека.
Јер то је твој дом!
Ту се поново себи враћаш
и лијечиш своју израњавану душу,
од људи, који су другачији
од ових,
које си оставио на земљи
твојој завичајној!



   МАЛЕ ПРОСЈАЧКЕ РУЧИЦЕ


Сањала сам оног дјечака од јуче,
што просио је на путу
ручице испружене.
Изгледало је, као да се смијеши
гараво и умазано лице
босоногог дјечака,
чекајући да звекне новчић
којим ће купити топли хљеб
и тренутак задовољства.
Пришао ми је тихо и опрезно,
нијемо гледајући свој мали
длан
на коме се ипсружила
сва дјечија туга,
 и уздах ,
откинут из срца
у стид претворен.
Нисам имала новчић
да му дам.
Помиловала сам његову косу
малену и топлу.
Тада је управио поглед на мене
и клекнуо.
Крупна као комад стијене
суза клизну низ лице
гаравог дјечака.
Намјесто новчића ,
дуго је стискао
дах љубави,
плашећи се
да мали
дјечији длан
отвори!
 



РОЂЕЊЕ


Ријечи се расуле ко просути кликери
низ стрму калдрму града.
Јецају кораци неспокојних
и несрећних  усамљеника
лица доброте.
Јутрос, под маскама људског,
злоба извирује са искеженим зубима
ко матор пас.
Остављен на клупи чланак
"Убијена,претучена и згажена
Истина
смрвљена и непотребна,
непожељна и протјерана,
јер опомиње савјест
о лицу и наличју масе".
Упркос тишини,
јато врабаца
узноси химну
Творцу
док Сунце на истоку
цијепа облак
и обасјава располућена срца
злих,
као дама са финим манирима
која постиди простака.
У маси се издваја просјак
са лицем дјетета,
који више нуди од оних
који много имају.
Унижени и прогнани никог не мрзе,
па ипак се сматрају
опасним.
Господа нуде слатку ријеч
која упркос томе
простачки звучи.
Тек њиховом игром се опијају
духови таме
без слуха за умјетност
Живота.
Рађа се нада и вјера у
Љубав.
У мекоти драперије
најфинијег плиша
и плес опојног звука фруле,
чује се плач новорођеног
Чеда.
Клепет анђеоских крила
шири блаженство и њежност,
Мајка је јутро и то сивило града
обојила чаробном бојом.
На свијет је донијела
БОГОЛИКОГ ЧОВЈЕКА!



 

 РЕКВИЈЕМ ЗА  ВРАНЦЕ 


МЈЕСЕЦ ПРАХ  СИПА ПО ПОЉУ
И ВУЧЕ ГА, КО ВЕО, ТЕК ВЈЕНЧАНЕ МЛАДЕ,
ХИТАЈУЋ ГРИМИЗНОМ, МРШАВОМ КОЊУ.
ПРОВЛАЧИ СЕ ЖУРНО ДО РАСПУКЛЕ ШТАЛЕ.
 
ВЕЧЕРАС ЈЕ ВАЖНО ДА БУДЕ НА ВРИЈЕМЕ
И СПУСТИ ПРСТЕ НА ЊЕГОВА ПЛЕЋА
НИКАД  КО НОЋАС НЕ БЕШЕ МУ БРЕМЕ
ЖУРЕЋИ ВРАНЦУ, ШТО У ШТАЛИ ЈЕЦА.
 
МАЛАКСАЛА ДУША , МРШАВЕ САПИ
ЈЕДВА  НА НОГАМА ЊЕГОВИМ СТОЈИ
   ВРАНЧЕ МОЈ, О КАКО ТЕ ЖАЛИМ
    СРЕБРНИ  МЈЕСЕЦ   МУКЛО ЗАВАПИ .   
 
А ВРАНАЦ, ШТО НЕКАД СНАЖАН БЈЕШЕ
ПЛАЧЕ КО НЕКО СИРОТО  ДИЈЕТЕ
РИЂУ ГРИВУ У ОЧАЈАЊУ ТРЕСЕ
ОЧИ МУ ПУНЕ ГОЛЕМЕ СЈЕТЕ.
 
ВРАТИВШИ СЕ  СА   ОРАЊА И БРАЗДЕ
  ЧИТАВ ДАН УЗ  МАЛО ВОДЕ И ТРАВЕ
УЗМИЧУЋ  БИЧУ ЊЕГОВОГ ГАЗДЕ
СУМОРНИХ МИСЛИ, УМОРНЕ ГЛАВЕ.
 
У  ШТАЛИ МУ НЕМА  ЊЕГОВЕ ДРАГЕ
ЈУТРОС ГА БОЛНА ПОГЛЕДОМ ПРАТИ
"ПРОКЛЕТЕ МРЦИНЕ,ПРОКЛЕТЕ РАГЕ"
ГАЗДА СЕ ОХОЛО ЈАДАТИ ПОЧЕ.
 
ЗАШТО  ВАС ХРАНИМ ЛЕНЧУГЕ БИЈЕДНЕ,
 КАКО МИ ВРАЋАТЕ ДОБРОТУ МОЈУ?
КЉУСИНЕ НАЗАДНЕ, МАТОРЕ, СТАРЕ,
ПОКАЗАЋУ ВАМ, СВУ СНАГУ СВОЈУ.
 
УДАРА  БИЧЕМ, НЕ ЗНА СТАТИ
ДОК  ВРАНАЦ ГЛАСНО  УЗ БОЛИ РЖЕ
  ПОГЛЕДОМ ТРАЖЕЋ ДРАГАНУ СВОЈУ
КОЈА СЕ УЗ НАПОР ЈЕДВА ДИЖЕ.
 
 ПРИЂЕ  ДО ЊЕГА  ДРХТЕЋИ ТИЈЕЛОМ
ЊУШКОМ МУ ПОЉУБАЦ  ДАДЕ ВРЕО
НИЗ ДЛАКУ  ЈОЈ ,НЕКАД СЊЕЖНО БИЈЕЛОЈ
ЗЕЛЕН   ГНОЈ ЦУРИТИ ПОЧЕ.
 
СРУШИ СЕ  ПРЕД  ВРАНЦА, ПОГЛЕДА МИЛА
САЊАЈУЋ  ЖУДНО ЛИВАДЕ СОЧНЕ
ЈАУКНУ ВРАНАЦ ,КО ЧОВЈЕК БУЧНО
СУЗЕ ГА ГУШЕ ,ДУШИ ЈЕ  МУЧНО.
 
ВЕЧЕРАС МУ ДРАГУ ОДНОСЕ НЕГДЕ
НЕКОЛИКО ЗЛОКОБНИХ ЉУДИ
ДОК СЛУША ТУЖНЕ, НЕБЕСНЕ АКОРДЕ
БОЛ МУ ПРОБОДЕ ГРУДИ.
 
ПАДЕ НА ЗЕМЉУ  КЉУСИНА ГЛАДНА
НЕ МОГАВШИ ОДАГНАТИ ТУГУ
ОЧИ МУ УМОРНО УСНИШЕ СРЕЋУ
НОГУ УЗ НОГУ, УЗ СВОЈУ ДРУГУ.
 
ТАМО ЋЕ НЕГДЈЕ НА НЕБЕСКОЈ ЊИВИ
МИРИСНУ ТРАВУ СОЧНО ЈЕСТИ
НЕМА ГЛАДИ, НИ БИЧА, НИ КАЗНЕ
ТУГЕ, БОЛА НИ  БОЛЕСТИ ТЕШКЕ.
 
МЈЕСЕЦ СРЕБРНЕ КАПИ  СИПА
ПОЗИВА ЗВИЈЕЗДЕ НА ПОСЛЕДЊИ ПУТ
ВЕЧЕРАС  НА НЕБУ ГАЛОПОМ ЈУРЕ
ГРИМИЗНИ ВРАНАЦ И  АТ ИСПРЕГНУТ.
 
ЋУТИТЕ МАЛО ВИ ОХОЛИ ЉУДИ
ЗЛОГ СРЦА, ХЛАДНЕ, ОПАКЕ ЋУДИ
ВЕЧЕРАС МЈЕСЕЦ, ЗВЈЕЗДЕ И НЕБО
РЕКВИЈЕМ ЗА  ВРАНЦЕ, СЛУЖИ..

(Пјесма написана по узору на пјесму " Долап" - Милана Ракића)




ПРОЋИ ЋЕ


Пукле ноћас оне добро ушушкане сузе
располовиле се,ко зреле шљиве у воћњаку
па затрепери жеља ко лепет крила галеба
који криком разбија тишину напетог мора,
и пред олују, узнемореног.
Огледају се мисли,ко мјесец над водом,
и пожелим тако да раздијелимо оне наше тајне
заплетене у њежном дјевојачком срцу,
док Сунце скида рухо пред починак,
ах,пожелим те само
и призивам твоје  ријечи које си утиснуо
у моју косу
"Срно моја и лане моје".
Чујеш ли опет онај стари блуз
што стиже из усамљене улице окупане свјетлошћу времешних фењера?
Обгрли ме попут јутра,
 и отклони овај страх у мени
да ћу те изгубити у овој глувој ноћи
Кад све утихне и кад нова зора ноћ раскроји
по шавовима,
реци ми
хоћемо ли је скупа крпити и спајати
под истим овим покривачем мирисне липе,
обавијени бршљаном и ладолежом?
Бојим се да ћеш се ишуњати ако заспем
и зато те чврсто стежем и гледам
твој љупки осмијех,
док пјевушиш о лептиру који је слетио
на бијели јоргован и чекајући своју драгану
заувијек уснио вјечну љубав
која не пролази тек тако.
Ко је од нас тај леприp ноћас
Ти или ја
или смо обоје заувијек уснили ту вјечну љубав
која је отишла са оном ноћи
и нотама старог блуза
које су падале са удаљених
облачића?
Проћи ће...



Коњи врани, уље на платну - Медић Зоран






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"