детаљ слике: Коњи врани, Медић Зоран, уље на платну

 ЗАВИЧАЈНА ЗЕМЉА

Како је сладак, и непоновљив

мирис земље завичајне,

кад ти се у срце,

у грло попне

она болна њежност,

од које би у исти мах

и плакао, и бивао

срећан.

Дође ти на тренутак да стојиш

и само ћутиш,

дирнут и жалостан у исти час,

ослушкујући нијему тишину,

јер иза ње више ништа нема,

и то добро знаш.

Отишли су одавно

и брат и сестра,

и пријатељи завичајни,

отишли су и сви твоји звонки смијеси

који су се стапали са звуком

црквеног звона,

 и топлих завичајних киша.

Отишла је са њима и сва безбрижност живота,

и сви снови,

које си сањао приљубљеног носа

 уз прозорско стакло,

необјашњиво срећан.

И данас, док стојиш

на пропланку,

оном истом завичајном,

а опет тако другачијем,

питаш се, да ли те то туге зову,

или би опет само као некада,

да помилујеш  сиједу мајчину косу,

и стегнеш њене уздрхтале длане?

Питаш се, а не знаш

да те завичај већ њежно себи зове,

 и да ће туге твоје оздравити

 кад осјетиш слатку мекоту траве,

и поновни мирис узаврелог млијека.

Јер то је твој дом!

Ту се поново себи враћаш

и лијечиш своју израњавану душу,

од људи, који су другачији

од ових,

које си оставио на земљи

твојој завичајној!

   МАЛЕ ПРОСЈАЧКЕ РУЧИЦЕ

Сањала сам оног дјечака од јуче,

што просио је на путу

ручице испружене.

Изгледало је, као да се смијеши

гараво и умазано лице

босоногог дјечака,

чекајући да звекне новчић

којим ће купити топли хљеб

и тренутак задовољства.

Пришао ми је тихо и опрезно,

нијемо гледајући свој мали

длан

на коме се ипсружила

сва дјечија туга,

 и уздах ,

откинут из срца

у стид претворен.

Нисам имала новчић

да му дам.

Помиловала сам његову косу

малену и топлу.

Тада је управио поглед на мене

и клекнуо.

Крупна као комад стијене

суза клизну низ лице

гаравог дјечака.

Намјесто новчића ,

дуго је стискао

дах љубави,

плашећи се

да мали

дјечији длан

отвори!

РОЂЕЊЕ

Ријечи се расуле ко просути кликери

низ стрму калдрму града.

Јецају кораци неспокојних

и несрећних  усамљеника

лица доброте.

Јутрос, под маскама људског,

злоба извирује са искеженим зубима

ко матор пас.

Остављен на клупи чланак

"Убијена,претучена и згажена

Истина

смрвљена и непотребна,

непожељна и протјерана,

јер опомиње савјест

о лицу и наличју масе".

Упркос тишини,

јато врабаца

узноси химну

Творцу

док Сунце на истоку

цијепа облак

и обасјава располућена срца

злих,

као дама са финим манирима

која постиди простака.

У маси се издваја просјак

са лицем дјетета,

који више нуди од оних

који много имају.

Унижени и прогнани никог не мрзе,

па ипак се сматрају

опасним.

Господа нуде слатку ријеч

која упркос томе

простачки звучи.

Тек њиховом игром се опијају

духови таме

без слуха за умјетност

Живота.

Рађа се нада и вјера у

Љубав.

У мекоти драперије

најфинијег плиша

и плес опојног звука фруле,

чује се плач новорођеног

Чеда.

Клепет анђеоских крила

шири блаженство и њежност,

Мајка је јутро и то сивило града

обојила чаробном бојом.

На свијет је донијела

БОГОЛИКОГ ЧОВЈЕКА!

 РЕКВИЈЕМ ЗА  ВРАНЦЕ 

МЈЕСЕЦ ПРАХ  СИПА ПО ПОЉУ

И ВУЧЕ ГА, КО ВЕО, ТЕК ВЈЕНЧАНЕ МЛАДЕ,

ХИТАЈУЋ ГРИМИЗНОМ, МРШАВОМ КОЊУ.

ПРОВЛАЧИ СЕ ЖУРНО ДО РАСПУКЛЕ ШТАЛЕ.

ВЕЧЕРАС ЈЕ ВАЖНО ДА БУДЕ НА ВРИЈЕМЕ

И СПУСТИ ПРСТЕ НА ЊЕГОВА ПЛЕЋА

НИКАД  КО НОЋАС НЕ БЕШЕ МУ БРЕМЕ

ЖУРЕЋИ ВРАНЦУ, ШТО У ШТАЛИ ЈЕЦА.

МАЛАКСАЛА ДУША , МРШАВЕ САПИ

ЈЕДВА  НА НОГАМА ЊЕГОВИМ СТОЈИ

   ВРАНЧЕ МОЈ, О КАКО ТЕ ЖАЛИМ

    СРЕБРНИ  МЈЕСЕЦ   МУКЛО ЗАВАПИ .   

А ВРАНАЦ, ШТО НЕКАД СНАЖАН БЈЕШЕ

ПЛАЧЕ КО НЕКО СИРОТО  ДИЈЕТЕ

РИЂУ ГРИВУ У ОЧАЈАЊУ ТРЕСЕ

ОЧИ МУ ПУНЕ ГОЛЕМЕ СЈЕТЕ.

ВРАТИВШИ СЕ  СА   ОРАЊА И БРАЗДЕ

  ЧИТАВ ДАН УЗ  МАЛО ВОДЕ И ТРАВЕ

УЗМИЧУЋ  БИЧУ ЊЕГОВОГ ГАЗДЕ

СУМОРНИХ МИСЛИ, УМОРНЕ ГЛАВЕ.

У  ШТАЛИ МУ НЕМА  ЊЕГОВЕ ДРАГЕ

ЈУТРОС ГА БОЛНА ПОГЛЕДОМ ПРАТИ

"ПРОКЛЕТЕ МРЦИНЕ,ПРОКЛЕТЕ РАГЕ"

ГАЗДА СЕ ОХОЛО ЈАДАТИ ПОЧЕ.

ЗАШТО  ВАС ХРАНИМ ЛЕНЧУГЕ БИЈЕДНЕ,

 КАКО МИ ВРАЋАТЕ ДОБРОТУ МОЈУ?

КЉУСИНЕ НАЗАДНЕ, МАТОРЕ, СТАРЕ,

ПОКАЗАЋУ ВАМ, СВУ СНАГУ СВОЈУ.

УДАРА  БИЧЕМ, НЕ ЗНА СТАТИ

ДОК  ВРАНАЦ ГЛАСНО  УЗ БОЛИ РЖЕ

  ПОГЛЕДОМ ТРАЖЕЋ ДРАГАНУ СВОЈУ

КОЈА СЕ УЗ НАПОР ЈЕДВА ДИЖЕ.

 ПРИЂЕ  ДО ЊЕГА  ДРХТЕЋИ ТИЈЕЛОМ

ЊУШКОМ МУ ПОЉУБАЦ  ДАДЕ ВРЕО

НИЗ ДЛАКУ  ЈОЈ ,НЕКАД СЊЕЖНО БИЈЕЛОЈ

ЗЕЛЕН   ГНОЈ ЦУРИТИ ПОЧЕ.

СРУШИ СЕ  ПРЕД  ВРАНЦА, ПОГЛЕДА МИЛА

САЊАЈУЋ  ЖУДНО ЛИВАДЕ СОЧНЕ

ЈАУКНУ ВРАНАЦ ,КО ЧОВЈЕК БУЧНО

СУЗЕ ГА ГУШЕ ,ДУШИ ЈЕ  МУЧНО.

ВЕЧЕРАС МУ ДРАГУ ОДНОСЕ НЕГДЕ

НЕКОЛИКО ЗЛОКОБНИХ ЉУДИ

ДОК СЛУША ТУЖНЕ, НЕБЕСНЕ АКОРДЕ

БОЛ МУ ПРОБОДЕ ГРУДИ.

ПАДЕ НА ЗЕМЉУ  КЉУСИНА ГЛАДНА

НЕ МОГАВШИ ОДАГНАТИ ТУГУ

ОЧИ МУ УМОРНО УСНИШЕ СРЕЋУ

НОГУ УЗ НОГУ, УЗ СВОЈУ ДРУГУ.

ТАМО ЋЕ НЕГДЈЕ НА НЕБЕСКОЈ ЊИВИ

МИРИСНУ ТРАВУ СОЧНО ЈЕСТИ

НЕМА ГЛАДИ, НИ БИЧА, НИ КАЗНЕ

ТУГЕ, БОЛА НИ  БОЛЕСТИ ТЕШКЕ.

МЈЕСЕЦ СРЕБРНЕ КАПИ  СИПА

ПОЗИВА ЗВИЈЕЗДЕ НА ПОСЛЕДЊИ ПУТ

ВЕЧЕРАС  НА НЕБУ ГАЛОПОМ ЈУРЕ

ГРИМИЗНИ ВРАНАЦ И  АТ ИСПРЕГНУТ.

ЋУТИТЕ МАЛО ВИ ОХОЛИ ЉУДИ

ЗЛОГ СРЦА, ХЛАДНЕ, ОПАКЕ ЋУДИ

ВЕЧЕРАС МЈЕСЕЦ, ЗВЈЕЗДЕ И НЕБО

РЕКВИЈЕМ ЗА  ВРАНЦЕ, СЛУЖИ..

(Пјесма написана по узору на пјесму " Долап" - Милана Ракића)

ПРОЋИ ЋЕ

Пукле ноћас оне добро ушушкане сузе

располовиле се,ко зреле шљиве у воћњаку

па затрепери жеља ко лепет крила галеба

који криком разбија тишину напетог мора,

и пред олују, узнемореног.

Огледају се мисли,ко мјесец над водом,

и пожелим тако да раздијелимо оне наше тајне

заплетене у њежном дјевојачком срцу,

док Сунце скида рухо пред починак,

ах,пожелим те само

и призивам твоје  ријечи које си утиснуо

у моју косу

"Срно моја и лане моје".

Чујеш ли опет онај стари блуз

што стиже из усамљене улице окупане свјетлошћу времешних фењера?

Обгрли ме попут јутра,

 и отклони овај страх у мени

да ћу те изгубити у овој глувој ноћи

Кад све утихне и кад нова зора ноћ раскроји

по шавовима,

реци ми

хоћемо ли је скупа крпити и спајати

под истим овим покривачем мирисне липе,

обавијени бршљаном и ладолежом?

Бојим се да ћеш се ишуњати ако заспем

и зато те чврсто стежем и гледам

твој љупки осмијех,

док пјевушиш о лептиру који је слетио

на бијели јоргован и чекајући своју драгану

заувијек уснио вјечну љубав

која не пролази тек тако.

Ко је од нас тај леприp ноћас

Ти или ја

или смо обоје заувијек уснили ту вјечну љубав

која је отишла са оном ноћи

и нотама старог блуза

које су падале са удаљених

облачића?

Проћи ће...

Коњи врани, уље на платну - Медић Зоран

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: