детаљ слике: КРК Арт дизајн

Тражећи кључ губимо браву

Отворен сам за разлике, а док сам отворен могу да растем. Шта је разговор него духовна игра? Искуства и искушења су добра ма каква да су, нису гријех. Гријех је не бити. Разговор нас ослобађа устаљеног реда, не помножити два и два или збројити – то је изазов. Не волим крајност која даје резултат. Гдје је неизвјесност, гдје су промјене, гдје су средства да побиједимо досаду, гдје су занимљивости? Увијек се осјећам као да сам тек почео или дошао на идеју да збројим два и два. И не помишљам на резултат, јер резултат не може да буде ништа друго него крај. Због тога треба да се духовно играмо, да разговарамо, да проналазимо начин и могућности, не одмах да збројимо сума сумарум. Кратак поступак није рјешење него пресуда без размишљања.

На шта би Босна личила да у њој влада мир, слога, благостање, трпељивост, толеранција, политички плурализам, мирољубива коегзистенција? На суставну творевину мултиетничког карактера са јаким економским факторима. Коме треба таква Босна? То није печат Босне. Откад постоји, увијек је неком требала. Њена судбина је судбина три вука, степског, динарског и анадолског. Да завија сваки на својој планини и да се њуше, боре и мире и да завијају један са другим и један на другог свако у својој забити, али под истим вуковилајетом. Тражећи кључ, губимо браву!

У моменту кад се успостави комуникација са властитим тијелом и кад научимо и схватимо тај чаробни језик, живот постаје једна сасвим друга стварност.

Како да пређемо на виши ниво ако немамо потпуну спознају о оном у чему се налазимо? Не трчимо уз степенице које нам нису дозвољене. Не куцајмо на погрешна врата. Застанимо, окренимо се око себе, ослушкујмо околину и упитајмо се да ли смо спремни да примимо поруку с вишег нивоа. Ако нам још увијек зуји у ушима и ако ништа не разумијемо, сачекајмо. Погледајмо у Сунце и пустимо свјетлу да нас испуни. Видјећемо пут истине! 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: