детаљ слике: КРК Арт дизајн

Књига ПЕРЈАСИЦА МАЛА ДРЖАВИЦА - Раде Павић, историографија и монографија Перјасице, у овом прилогу доносимо трећи наставак поглавља Перјасица у другом свјетском рату. Сваког четвртка слиједи нови наставак док не завршимо са комплетним садржајем. 

ПАРТИЗАНСКИ ОДРЕД „ПЕРЈАСИЦА“

И ЊЕГОВЕ АКЦИЈЕ 1941. ГОДИНЕ

 Славко Маркон

Послије диверзије на аутоматску телефонску централу у Главној пошти у Загребу (14. 9. 1941) у којој сам учествовао, моја се група по партијском задатку пребацила у Петрову гору, у партизане. Већ 16. рујна нашли смо се у логору партизанског одреда „Дебела коса“, изнад села Џодани. Кад се завршило савјетовање команданата и партизанских рејона Баније и Кордуна, које се ту у близини управо одржавало, добио сам распоред (приближно 22. рујна) у партизански одред „Перјасица“. Он је формиран након ослобођења Перјасице Горње 31. коловоза односно након разоружавања оружника у том селу. Већ сутрадан сам се уз помоћ водича нашао у том одреду који је у оно вријеме бројао 25–30 бораца.

Командир одреда био је Милутин Карас, а комесар Љубо Вујичић, учитељ из Перјасице. Од чланова Партије ту сам, осим Караса и Вујичића, затекао још старог Јову Лаврњу, Миладина и Милу Цимешу, Милу Врањеша и још неколицину другова. Мало касније у одред је распоређен шпански борац Изидор Штрок, звани Мркић, и то у листопаду, а одмах за њим дошао је још један „Шпанац“ – Адолф Штајнбергер (илегално име: Драго Домјанић). Штрок је одмах замијенио Вујичића на дужности комесара, јер је овај био нешто неодлучан и недосљедан у провођењу партијске линије.

Мој долазак у одред и перјасички крај – Хрват и онај који је дизао у Загребу у зрак телефонску централу – изазвао је праву сензацију. Долазио је народ да ме види. Једни су се радовали, а било је и оних који су ме гледали са подозрењем. Међутим, то је трајало само до прве борбе. А онда су све резерве према мени нестале. Постао сам за њих „Загрепчанин Славо“. Иначе, стање у одреду било је изванредно. Владао је велики полет и воља за борбу. Народ је коначно нашао рјешење свог опстанка путем оружане борбе.

Обзиром да на перјасичком терену, тј. између ријека Коране и Мрежнице, од хрватских села Брест и Сича до Примишља, није било непријатељских посада, нити се цестом Карловац–Примишље–Слуњ одвијао било какав промет, наш је одред одлучио да његови објекти напада буду жељезничка пруга Загреб–Карловац–Ријека и жељезничке станице са војним посадама које су се налазиле с друге стране Мрежнице.

Прва самостална акција, коју смо испланирали, била је напад на домобране у жељезничкој станици Доње Дубраве. У акцију смо пошли из села Точак. Избјегли смо село Сударе и сишли к Мрежници, низ Колбчајско брдо, до једног млина гдје нас је млинар својим чамцем по групама пребацио на другу обалу. Колико се сјећам, већ је био сумрак кад се и задња група нашла на другој обали.

Изгарали смо сви до једног од жеље да се у борби сукобимо с непријатељем, да га разоружамо и покажемо му да је бораца против фашизма и за слободу све више и више.

Кроз шуму Машник приближавали смо се сеоским путем Доњим Дубравама. Тада се одвојила десетина, са Карасом и Штроком, која је требала с југа напасти станицу. Док смо се приближавали кућама, осјетили су нас сеоски пси који су ноћну тишину испунили својим лавежом. Помислио сам да од изненађења неће бити ништа. Домобрани ће нас спремно дочекати. Послао сам напријед десетину која је требала блокирати домобране са западне стране, да нам не би случајно побјегли кроз врата, остао сам са десетином која је добила задатак да напада са сјевера. Десетак минута послије тога кренули смо и ми. Неопажено смо пришли станици јер смо имали добар заклон иза високо сложених цјепаница. Међутим, иза тих дрва био је станични заход и стражарско мјесто, па нас је домобран на стражи ипак примијетио и почео пуцати. Тражили смо да се преда, али он је помахнитало пуцао и даље.

Одредио сам Раду Велимировића Костерца да претрчи до зида оближњег бунара и одатле савлада тог домобрана. Ту су се њих двојица варакали, измијенивши по 5–6 метака један према другом, док коначно Раде није први погодио. У међувремену Карасова десетина пуцала је по прозорима станичне зграде и позивала домобране на предају. Некако истовремено кад је био ликвидиран стражар на нашој страни, потрчале су обје десетине према станичној згради. Неко од бораца је провалио врата. Борци су улетјели у зграду и домобрани су се почели предавати. Излазили су из зграде, предавали оружје. Одмах смо их постројавали пред зградом. Наредили смо им да скину војну униформу и да се изују. Борци су покупили одјећу и обућу. Онако постројеним, босим, у кошуљама и гаћама одржао сам говор.

Рекао сам им отприлике да се не боје, јер смо ми народна војска – партизани, који се боре против окупатора, усташа и свих оних који им помажу, да смо ми дио снага које се са Црвеном армијом боре против фашизма, да ми не спадамо ни у какве комунистичко-четничке банде, како нас усташе и окупатори називају, да се у нашим редовима поред Срба налазе и Хрвати, као што сам ја, да сам дизао у Загребу телефонску централу у зрак, да се они против нас не треба да боре, јер онај који буде на нас пуцао, проћи ће као њихов друг који сад лежи мртав. Показао сам прстом у правцу домобрана на земљи и сви су у том правцу окренули главу.

Позвао сам оне који хоће да нам се прикључе да то учине. Није се јавио нитко.

За све вријеме док сам говорио, у станици је звонио телефон. Кад сам завршио с говором, рекао сам једном борцу да телефон разбије што је он и учинио. Затим смо се почели повлачити истим оним путем којим смо и дошли. У зору смо се распоредили на спавање и одмор по кућама (мислим да је то било у селу Судари, или Својич).

Били смо поносни и испуњени радошћу што смо успјешно извршили прву ратну акцију. Заробили смо 23 карабина, око 1000 пушчаних метака, 15 ручних бомби и домобранску одјећу и обућу. За наш мали одред био је то солидан ратни плијен. У то вријеме још је већина бораца имала цивилно оружје и готово сви су још били у цивилним одијелима.

Мало је тко од бораца успио заспати јер се коментирало о детаљима борбе. А скупило се и подоста народа који је хтио чути што се и како збило. Већ око 10 сати дотрчали су неки сељаци из оближњег села и јавили да према нама долази нека војска. Одмах смо одлучили да не прихватимо борбу код села, већ да се повучемо на руб шуме Таванац и да ту, што је за нас било повољније, прихватимо борбу. Нисмо дуго чекали. Угледали смо стрељачки строј како се приближава управо нашем положају. Почело је обострано пушкарање.

Стрељачки строј се зауставио и домобрани су залегли. Сви њихови покушаји да фронталним нападом нешто направе нису дали резултате. Покушали су затим да нам својим десним крилом зађу за леђа. Али ми смо и тај њихов маневар осујетили. Настављено је обострано пушкарање без икаквих покрета и с једне и с друге стране. Ни ми се нисмо усудили прећи на јуриш, јер смо били бројно далеко слабији, а очекивали смо и то да ће се они пред ноћ морати сами повући.

Средином поподнева, са нашег узвишеног положаја, примијетили смо да се према нама и лијевом крилу непријатеља брзо приближава, као у стрељачком строју – у бијелим дугим гаћама и кошуљама – око стотину сељака-рогуљаша. Како смо касније сазнали, били су то сељаци из Коранског Села и Коранске Стране. Када су се већ довољно приближили нама и непријатељу, ми смо се спонтано дигли иза својих заклона и уз поклик „Хура! Јуриш!“ кренули у заједнички јуриш на домобране. Они су нам окренули леђа и почели бјежати. Подно бријега, на нашем десном крилу, са групицом бораца налетио сам на једног рањеног домобрана са пушкомитраљезом, „чешком збројовком“ и пуним ранцем метака. Наишао сам баш у тренутку кад су двојица рогуљаша подигла рогуље да га убију. Викнуо сам: „Не, не убијајте га!“. Зауставили су се.

Објаснио сам им да ми домобране, који се нама предају, не убијамо. Домобран је лежао на земљи, рањен у ножни бут. Молио је да му поштедимо живот јер да на нас није ни пуцао, што можемо и сами видјети будући је сва муниција од пушкомитраљеза поред њега. И, збиља, тако је и било. Пушкомитраљезу је оштећено лежиште метка. Објаснио сам окупљеним рогуљашима и борцима да морамо правити разлику између домобрана и усташа. Послушали су ме.

Дао сам најближем борцу да понесе пушкомитраљез, а другом ранац са мецима, па смо наставили трчати за домобранима који су убрзо нестали са видика. Испред првог хрватског села, Матешког Села, одлучили смо да прекинемо гоњење домобрана. Бојали смо се да ће разљућена маса упасти у хрватско село и почети да се свети за паљевине кућа, за пљачку имовине и друга недјела која су по српским селима радили усташе. Штрок, Карас и ја почели смо заустављати наше борце и рогуљаше. Неки су нас гледали и питали: „Зашто?“ а други су, пак, говорили: „Идемо спалити све до Карловца!“. Били су то тешки и пријеломни тренуци. Како одједном да схвате да сви Хрвати нису њихови непријатељи? А управо то смо им говорили: да Хрвати нису исто што и усташе.

Наша борба неће имати изгледа на успјех. На крају, разум је побиједио. Сви смо кренули натраг. Заорила се побједничка пјесма. Због нове побједе одушевљењу није било краја. На нашој страни није било чак ни рањених, а заробили смо један пушкомитраљез. Рањеног домобрана дали смо отпремити једним сељачким колима у непријатељски гарнизон Генералски Стол. Тај наш гест прочуо се по свим околним српским и хрватским селима. Разоружавање домобрана у Дубравама, те наша побједа, уз помоћ готово голоруких сељака, над сатнијом пуковника Ивана Томашевића из Карловца, широко се прочуло по српским селима перјасичког краја и селима с друге стране Мрежнице. И партизани и народ осјетили су снагу којом се једино може супротставити дивљању усташа над српским становништвом. Већина је схватила да је оружана борба једини пут који води циљу.

Негдје почетком октобра 1941. дошла је у наш логор група другова из сусједних српских села, која су се налазила између ријека Мрежнице и Добре. Били су то: Симо Карапанџа, Раде Јањанин, Ђуро Затезало Јуд и Симо Затезало Шкерић и још неки. Било је међу њима студената, чланова и симпатизера Партије. Рекли су нам да је послије нашег напада на жељезничку станицу у народу тога краја створено расположење да и они формирају свој партизански одред. Изразили су жељу да им и ми у томе помогнемо. Штрок им је потанко објаснио, прије свега, циљеве наше борбе, затим однос према народу, потребу политичког рада са народом, начин дјеловања одреда, потребу да се, након оснивања одреда, повежу са партизанским штабом у Петровој гори, да у почетку приликом планирања и извођења акција сарађују с нама итд.

Другови су се одушевили упутама и за кратко вријеме формирали одред „Дубраве“ у коме се окупило 10–20 бораца. Дошли су к нама и ту положили партизанску заклетву. Ја сам им читао њезин текст. Потом смо заједно пошли у акцију преко Мрежнице, на жељезничку пругу између Доњих и Горњих Дубрава. Ту смо напали влак. Заједнички смо извели још неколико сличних акција. Њихов одред је на свом терену почео да дјелује врло активно. Испланирали су поставити једну нагазну мину под војни транспортни влак. Али, тада је дошло до тешке несреће. Кад су је већ поставили под шлипер, нетко ју је хтио крампом мало боље намјестити. Тада је дошло до експлозије од које је погинуло 8 бораца, међу којима и командир одреда Ђуро Затезало Јуд. Свим борцима једног и другог одреда, а и народу, тешко је пао тај удес. Ослањајући се на наш народ и уз нашу дјелимичну помоћ, а више уз властито савладавање посљедица губитка другова, одред је преболио кризу, попунио се новим смјелим борцима и наставио својим дјеловањем.

То учестало извођење акција на жељезничкој прузи приморало је талијанску војну команду у Карловцу да покуша савладати наш и Дубравски партизански одред. Јер, пруга Ријека–Карловац била им је главна комуникација за снабдијевање. Јаче талијанске снаге, уз употребу коњице, кренуле су 6. студеног из два правца – од Карловца и од Примишља – и заузеле фронту од Коране до Мрежнице, односно од Коране до Полојске косе.

Наш одред се налазио истурен према хрватским селима у која смо намјеравали поћи у политички рад и ловити домобране који су знали долазити кућама на краћи одмор. Преспавали смо у селу Кестенку. Око 10 сати били смо на доручку код школе гдје су нас сељаци частили међом. У тај час дотрчао је један пионир и рекао: „Бјежите, другови! Од Сиче наилази талијанска коњица“. Нисмо одмах повјеровали, али дотрчали су и неки сељаци рекавши нам то исто. Некако једновремено из тог правца се огласио пушкомитраљез. Карас, Штрок и ја брзо смо донијели одлуку. Процијенили смо да непријатељ сигурно наступа јачим снагама, да нам овај терен не пружа добре изгледе за борбу и да ће нас брзо опколити, а да је и мала могућност да бисмо се могли дохватити шуме у Полојској коси, која је од нас удаљена десетак километара. Стога је одлучено да се што прије дохватимо ријеке Коране, која је удаљена око 1 километар, да се крећемо уз обалу Коране у правцу села Полоја те да се затим дохватимо шуме Ралетине. Тиме бисмо, ако би и дошло до борбе, имали заштићена леђа и веће изгледе да се борбом одржимо до ноћи, а затим да се евентуално по ноћи пробијемо из обруча. Тако смо и поступили. У колони по један, спремни сваки час прихватити борбу, кренули смо брзим ходом према Корани. Нисмо се још ни дохватили обале кад смо иза себе запазили талијанску претходницу на коњима.

Они су, нема сумње, примијетили нас, јер нису били даље од 300–400 метара. Не смањујући растојање пратили су нас око сат времена. Нису пуцали на нас, а ни ми на њих. Ми смо велике наде полагали у наш пушкомитраљез којег је носио најбољи борац – добровољац, на зачељу колоне. Ипак смо, без борбе и неких проблема, предвече стигли у село Нови Дол, покрај Полоја. Талијанске снаге од Примишља спојиле су се у Перјасици Горњој са онима од Карловца, а ми смо избјегли опкољавање.

Преноћили смо у Новом Долу и раном зором дохватили се шуме и горе Ралетине. Ту смо притајени провели цијели дан. За то вријеме Талијани су прочешљали половицу Полојске косе. О томе су нас обавијестили мјештани села Мрежнице, гдје смо дошли на вечеру и спавање. Зато смо се други дан пребацили у дио шуме коју су Талијани били већ прошли, негдје око Градине. Тога дана Талијани су проходали другу половицу Полојске косе, спустили се поподне на цесту код Полоја Горњег и почели формирати колону за одлазак. Проматрали смо Талијане са падине Градине и одлучили да пушкомитраљезом оспемо по формираној колони. Унапријед смо се радовали како ће се Талијани успаничити кад осјете да смо ту. Пушкомитраљезац је поставио пушкомитраљез и повукао окидач. Међутим, опалио је само један метак и пушкомитраљез се заглавио. Згледали смо се и остали једно вријеме запрепаштени. Пушкомитраљез је у квару, а ми полагали толике наде у њега. И од ових пар метака, које смо упутили на Талијане, њихова колона се растурила, а они разбјежали. Скупили су се тек кад је пала ноћ и онда отишли.

Сутрадан смо поправили пушкомитраљез. Нашли смо да је нетко од домобрана, вјероватно још у магацину, сјекачем засјекао улаз на цијеви тако да чаура метка није могла након испаљивања да искочи из лежишта. Послије запљене пушкомитраљез нисмо испробали па нисмо ни знали за грешку.

Већ идућег дана дошли су оружници из Примишља и запалили неколико партизанских кућа, међу којима и кућу нашег командира Караса, и почели с пљачком, углавном хране. Интересантно је да су знали да сам ја у Перјасичком одреду, јер су другог дана разгласили како ће престати са репресалијама према народу уколико им „партизани“ изруче Славу. Кад смо ово од сељака чули, сви смо се углас насмијали. И ова талијанска офанзива, како смо тај њихов поход назвали, није довела до уништења нашег одреда. За одмазду Талијани су ухватили око 20 сељака и одвели их у Карловац. О њиховој судбини никад се ништа није сазнало.

У почецима наше борбе, и то тамо гдје није било довољног утјецаја Партије, било је мјестимично и проблема, тј. одступања од партијске линије. Партија је нарочито инсистирала на правилном и коректном односу одреда и бораца према народу, моралном и народном лику бораца.

Зато су се понекад морале примијенити и драстичне мјере да се то постигне. Такав смо случај имали са кажњавањем неколико бораца партизанског одреда „Кузма“.

Тај се одред формирао крајем рујна 1941. из састава бораца одреда „Перјасица“, и то оних из Полоја и околних села. Бивши жандар Драгић Дејановић Царевић био је командир. Задатак одреда био је да брани српска села од учесталих пљачкашких продора усташа-мајара из Хрватског Благаја. Одред је имао око петнаест бораца, наоружаних понеким карабином, ловачким пушкама и штуцевима. Међутим, они нису одлазили у акције против непријатеља, већ су се кретали по околним српским селима и добро хранили. До нас су повремено стизали гласови да неки припадници тог одреда, са командиром Царевићем на челу, пљачкају српске куће и да су неки сељаци приликом тражења оружја претучени. Управо су ти сељаци и дошли у наш одред да се потуже и затраже заштиту.

Прво смо намјеравали да нетко од нас оде у тај одред за политичког комесара и да стање среди. Међутим, убрзо смо сазнали и за два убиства. Одлучили смо стога цијели одред разоружати, кривце казнити, а остале припојити нашем одреду. Како не би дошло до отпора и могућих жртава, смислили смо да их позовемо, тобоже, на полагање партизанске заклетве. С тим образложењем позвали смо их у село Зинајевац и предложили им да се пред одредом „Перјасица“ построје (и то без оружја) и тако положе заклетву. Било је опирања и нећкања да на тај начин полажу заклетву, али су на крају ипак пристали.

Оружје су сложили на куп (шошке) покрај свог строја. И кад је требало почети читање заклетве, пала је команда: „Предај се и одступи од оружја!“. Према већ договореном поступку борци нашег одреда уперили су пушке на ове. Петорицу смо одмах ухапсили, заједно са командиром Царевићем, а осталима објаснили зашто то чинимо и позвали их да приступе нашем одреду. Они су то и учинили. Од сељака, који су нам се дошли жалити, сазнали смо точна имена оних који су учествовали у оба убиства, пљачкама и премлаћивању људи.

Образован је народни суд који је сву петорицу осудио на смрт. Послије ове драстичне казне никад се више ништа ружно није са стране бораца направило народу. Народ, који се том приликом био окупио, одобрио је такву казну, али су послије неки појединци сматрали да је казна била престрога. Но, требало је имати у виду ондашњу политичку ситуацију и револуционарне прилике, те чињеницу да ми нисмо имали затвора да бисмо такве преступнике могли судити на временске казне. А само разоружавање не би била адекватна казна за два убиства, отимачине и физичко малтретирање оних који те хране, чувају и колико могу потпомажу нашу борбу.

Мислим да смо по редослиједу догађаја након овога водили борбу са Талијанима код села Крњака, у коју нас је позвао командант II кордунашког рејона – Роберт Домани. Наиме, једна јака талијанска војна колона, подржана тенковима, покушала се преко већ ослобођеног територија пробити до Војнића.

Наши партизански одреди су је напали и зауставили. Талијани су имали приличне губитке и морали су се вратити у Карловац.

Између појединих војних акција одред је формирао и слао већи број војних патрола у поједина села перјасичког краја да се свуда осјети наша присутност, да се разговара с народом и испита његово расположење, те да се прикупе потребне информације. Дали смо директиву да се по селима формирају народноослободилачки одбори за пружање, прије свега, материјалне помоћи народноослободилачкој борби.

Укључивањем бораца одреда „Кузма“ у наш одред постали смо превелики и нисмо могли бранити цијели перјасички крај. Стога смо опет одлучили формирати два одреда – 1. и 2. перјасички одред. Први партизански одред „Перјасица“ требао се лоцирати око Перјасице Горње, ослањати се на сјеверни дио Полојске косе, а 2. партизански одред „Перјасица“око села Полоја и ослоном на јужни дио Полојске косе. Први је имао задатак да брани села од упада непријатеља са сјевера, тј. од Карловца и да напада на пругу Карловац–Ријека, а Други одред да брани села од напада непријатеља са југа, тј. од Примишља и Хрватског Благаја. За командира одреда изабран је мјештанин тог краја, угледан и храбар борац Мишан Томаш, заправо Милован Лежајић, а за комесара Славко Маркон. Међутим, 2. перјасички одред није се дуго самостално одржао.

У Примишљу се још задржала јача жандармеријска посада са командиром – зликовцем Божом Хоџоманом. Од жандара био је по злу познат тзв. Јарак. Јача група жандара те посаде, под заповједништвом водника, злочинца Мирка Марушића, поставила је засједу нашем одреду кад је овај напуштао Ново Село.

Настао је оштар сукоб у ком је, бранећи одступање другим борцима, са још петорицом бораца, командир Томаш погинуо, а један рањени друг заробљен.

У то вријеме нисам био са одредом, јер сам се неколико дана задржао са Јожом Бенићем одлазећи на редовни састанак са нашим активистом из хрватских села Марком Половићем. Вративши се у одред, сазнао сам за ту страшну трагедију. Био је то огроман губитак за једну партизанску јединицу. Сељачки пјесник из тога краја Ђуро Вулетић Шкуљало, драг, паметан и изузетно поштен човјек, опјевао је ову погибију седморице храбрих бораца мог одреда. Оба одреда опет смо спојили у један.

Перјасички крај дао је максималан допринос НОБ-у. У одреду је било, колико се сјећам, 7 Хрвата: Штрок, Штајнбергер, два брата Бенић, Херман Фурлан, ја и Антон Пучко. Остали су били Срби.

Наша присутност 1941. године, кад су усташе почеле са страховитим звјерствима и геноцидом над српским народом, имала је велики морално-политички учинак на борце и народ овог краја. Ништа јаче и није могло дјеловати у спознаји истине коју смо тумачили – да већина Хрвата не стоји уз нови усташки режим – и на процес стварања братства и јединства између два народа. Из Перјасичког одреда прекомандиран сам у Перну, управо на Нову 1942. годину.

Дуга Реса. Радови из даље прошлости, НОБ-е и

социјалистичке изградње, Карловац 1986, стр. 758‒765.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: