детаљ слике: КРК Арт дизајн - ilijasaula@art

Укwесаба

Иза сваког одраслог човјека стоје године и године погрешног усмјеравања живота, препуштања свакој врсти слабости, прекомјерног спавања, незнања, претварања, недостатка труда, бесциљности, затварања очију пред проблемом, окретања главе у страну од сурове стварности, све с циљем да се избјегну неугодне чињенице, сталног лагања самог себе, злостављања и окривљавања других, тражења грешке у другима, самооправдавања, унутрашње празнине грешног живота.

Прије неки дан сретнем се и поразговарам са пријатељем Мирославом Кабићем. Он је слијеп. Једном приликом сам га питао дали има  каквих могућности да му се вид врати, а он ми каже:

- Еее, мој Илија, ако сам о нечему размишљао, то је онда била та прилика коју нисам ниоткуд могао наслутити. Не мислим више о томе. Чини ми се кад би неко дошао и донио ми вид, добро бих размислио да ли бих прихватио, јер ово што сада могу да видим, то у бунилу живота не могу ни да сањам. 

У разговору смо се посебно задржали код стања свијести које се осјећа кад надолази наметнута опасност, чак смо је и именовали, укwесаба, тај назив нам се свидио, смијали смо се, али смјело смо закључили да је човјек на путу да спозна опасност која је пред њим и да ће моћи открити замку путем своје свијести, прије него што упадне у њу. Зар је битно да те неко разумије, ако ти је најбитније да живиш сам са собом на овом свијету? Ко мари за псе који лају док каравани пролазе? Укwесаба!

Добар човјек живи у свом добром свијету. Поред тог свијета постоји још много свијетова који нас могу или не могу прихватити и разумјети. Држимо се себе, да се комотно осјећамо у своме чамцу, јер када испаднемо из чамца или останемо без њега, пливамо ка обали, пркосимо бујици, а ако се уморимо, предамо се укwесаба да нас носи.

- Зато ја, драги мој Илија, и ако не видим свијет око себе, држим очи отвореним! - закључи Мирослав и насмија се. Као да му срце утихну и посегну негдје дубоко у трезор душе са жељом да ми још нешто каже.

- Љубав живи у свим људима, само је треба знати исказати! Мислим да сваког човјека негдје чека оно што му лежи на души, само треба мало воље и труда да пронађе то чему тежи. На путу до раја морамо проћи кроз живот, а пакао је засједа на том путу.

- Волимо сами да се обмањујемо, то нам је врлина која сакупља бол и са њим проширује територију. Вјероватно се лажемо због властитог незнања и то не у очи, већ у срце, и након тога тражимо праштање. - надовезао сам се на његове мудре ријечи.

- Од кога? - запитао ме и наставио.

- Од вукова који нам поједу џигерицу прије него што се родимо. Живимо у подруму планете сперматозоида и радујемо се путу, а рађања се плашимо јер не вјерујемо да послије рађања постоји живот. Не бисмо се ни родили да нас на планети рађања не припремају за љубав, изазов за многе непознат. И тако жапци остају да живе у бунарима, а срећу доживе тек кад их рода узме у кљун и са њима полети пут неба. Крај је једина прилика да се сазна да постоји други свијет и живот у њему.

Моја форма размишљања заснива се на хаосу из којег је све настало, али настанком добра није нестао хаос. Кад човјек изађе из подрума не воли више да се враћа, а управо у том простору је оно што нисмо   довољно спознали. Лако је са оним што знамо и што волимо, треба гледати у очи непознатом и пронаћи начина да се оно заволи.

Да ли је свијет баш онакав каквог га видимо сопственим очима? Можда овај наш свијет неко други види сасвим другачије? Ко би могао да буде тај други? Можда ми сами? Да ли постоје људи који исту ствар виде различито? Да ли постоје животиње које другачије виде него човјек? Да ли је СвеМир баш такав како нам га стручњаци објашњавају, или онакав каквим га ми замишљамо? Шта ако је наше Сунце одбљесак неке далеке свјетлости, на чијем смо путу и ми? Шта ако се и КоСмо(с) осликава у нашим очима као илузија?

У мени су се гомилала питања док сам слушао Мирослава, а он је настављао да одговара као да их је чуо и надовезао се одговором.

- Бог је ту иза свега, ми му се дешавамо у сну, а снови могу бити и оно што не може да буде. Нама не преостаје ништа друго него да се молимо да се Он не пробуди, и да вјерујемо! Вјерујмо да смо заједно слободнији и спашенији!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: