детаљ слике: КРК Арт дизајн

ТРЕНУТАК  КАД  ЈЕ  МЕНИ  ПОЧЕО  РАТ 

Април  у Сарајеву.  Деведесет друга година . Као све  раније, замирисала на бехар моје трешње коју сам посматрала кроз прозор собе, и махала јој ситним ручицама кад сам била мала и усамљена. Огуљено стабло на једном мјесту свједочило је нашој  дјечијој, нешкодљивој пакости кад смо је, као покушали сасјећи ножем, који смо крадом из кухиње изнијели. Имали смо око девет  година када је тај рез добила од нас. Свеједно и тако оштећена, стрпљиво је давала свој род нама дјеци сваке године. Бехар се  сарајевским  пољем размирисао те давне деведесет друге, будећи дамаре   дјевојачких  срца, разбуђујући плочнике женским кокетним  звуком штикли, смијехом из љетњих башти, писком јутарњих трамваја, мирисом Пина Силвестре са лица  младића који су тек почели да се брију и миришу на априлско прољеће, четинар и цитрус, из зелене бочице који је био симбол преласка дјечака у мушкарце .Разбуђено  Сарајево мирише на покоји прољетни пљусак и на живот! Све је мирисало на живот.  Пропупало  Сарајево а са њим и ја. У души утиснут дрхтав  призрак младалачке  љубави. У вечерњој сјени разабиру се приљубљене главе оних који се наивно заклињу на вјечну љубав и радосно у шетњи  преплићу прсте док им се низ трепавице спушта  лаган  дашак  прве, оне најчистије  љубави. Та деведесет друга је  требала  да  буде упамћена по жудњи  и тајнама,  смијеху и упису на факултет. Како је мирис барута и сланих суза замјенио  мирис трешњиног  цвијета и  чиста јутра побојио црн облак  дима,  ни сад не знам да објасним.  Свадбу и музику пресјече метак и смрт Николе Гардовића. Тако је све кренуло...

 Немар  према љепоти раног  прољећа од стране униформисаних младића и мушкараца  и хладноћа злих погледа, разапела  је бол у души. Исти они, готово голобради младићи  који су разносили мирис  четинара и цитруса из зелене бочице, сада су разносили дах смрти и чахуре метака. Како се и то десило ни сада не знам да објасним. А  једно од тих прољетних  јутара  донесе снажан удар гранате. Парчад  прозорских стакала се расу по ћилиму. Пред очима ми слика сломљеног калеидоскопа  који сам као мала покушала саставити, скупљајући шарена стакалца и гурајући их натраг  у цијев. Плакала сам и тад, као што сам плакала и тог прољећа деведесет друге. Погледам кроз полупано стакло а моја трешња  расцјепљена на пола, покушава да остане усправна као да јој ништа није. Зна колико црвених, сочних плодова нам је давала и како је била покорна и кад смо се пењали на њу, и чупали је за гране и ломили јој њежне листове газећи по  стаблу. Једнако одана и ћутљива, никад  нас дјецу није одала. Рађала је и рађала као и те године што је требала да роди. Прекинута у цвијету. Убијена! Као нека  кнегиња  ружичасте ,коврџаве косе, лијепа и тако преломљена .Наново је ћутала. Ни тад никог није одала. Само се срушила поред  њеног расутог цвијета. Однио је ратни пуцањ у том прољетном јутру. Тај неко кога није одала, пуцао је у све дане мог дјетињства које сам дијелила са њом. Кроз расут прозор на коме су остали отисци мале, усамљене дјевојчице, простирала се бол и смрт трешњиног  дрвета. Тренутак кад смо се растале моја трешња и ја, почео је  рат за мене, а њој, њој се  рат дубоко урезао у стабло! Чула сам је многих ноћи како је плакала  расутог, црвеног цвијета. Знате ли ми рећи у  ком граду могу да нађем моју трешњу ружичастог, плишаног цвијета?  Потребна је оној малој, усамљеној дјевојчици.  

БОГОЈАВЉЕНСКА НОЋ

Слабашна свјетлост се у дотрајалом патрљку догорјеле свијеће отимала завршним тактовима свог последњег плеса, након кога ће клонути и унијети потпуни мрак у малу дјечију собу. Сићушна силуета дијетета једва се назирала у полумраку. Тек, подигнуте ручице ка стропу назирале су се у тој игри сјенки, умирућег пламичка воштане свијеће. Уснице су се помицале течно изговарајући молбу која је текла са извора његовог малог срца. Ноге савијене у кољенима, дотицале су дрвени под, док је очију упртих  у небо чекао. Сваке године тако. У поноћ ,отворе се небеса, и  на облаку опточеном звијездама, угледа свог тату, како на  црном, пламеном вранцу јаше, и  као да га хитро  подиже у наручје ,њих двојица јуре и замичу звјезданим  путем. Сјеверац  брише све минуле страхове ,док у седлу слуша најљепше приче, које му уз осмијех прича. Ноћ мирише на снагу и јунаштво  свих , у вјечности, успаваних очева. Прст на окидачу исписује историју и мирис слободе . У дјечијим  молитвама лаган дашак снаге небеског опроста , уз сјај упаљених свијећа, којим  оживљава и небо и свијет. Тамјан замирисао  небеским  пољем , док из даљине допире  звук црквених звона, која  некад бију слабије  а некад јаче. Небеске лађе плове са свим синовима и очевима. Са врха небеског свода одрањају се уздаси низ које капљу дјечије сузе. Вјетри цвиле у шупљини  распуклих  граната и на тренутак распршују тишину. Прошарано небо шареним марамицама, којима су махале сестре, мајке , супруге ,испраћајући војнике у рат. Мирис свјежег орања са небеских њива и волови који чекају, упрегнути у рало. Ратовима  опустјела срца и колијевке празне се клате. Кандила попаљена освјетљавају  Архангеле са мачевима. Чују се анђеоског хора ,пјесме. Из срца дјечака у звјездани свод се уплиће  молитва,  за покајање и мир у цијелом свијету.  Прстићи склопљени у десет упаљених свјећица којима се попалише звијезде и отворише небеса. Чувај Боже све тате,  и нацртај осмијехе свим мамама овог свијета. Док  се небеским вранцем, уз пригушено свјетло звјезда, у загрљају тате, спушта у своју собу, Бог се јави.   Нека је слава на висини ,Теби Боже, на земљи мир ,међу људима добра воља. Испуни нам срца  дивном кротошћу и добротом  нечујног ,а Теби тако знаног дјечака.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: