детаљ слике: КРК Арт дизајн

Књига ПЕРЈАСИЦА МАЛА ДРЖАВИЦА - Раде Павић, историографија и монографија Перјасице, у овом прилогу доносимо четврти наставак поглавља Перјасица у другом свјетском рату. Сваког четвртка слиједи нови наставак док не завршимо са комплетним садржајем. 

Перо Врањеш

НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКИ ОДБОРИ

У ОПЋИНИ ПЕРЈАСИЦА

Почетком октобра 1941. године по селима Опћине Перјасица одржавани су састанци свих сељака и на демократски начин бирани привремени народноослободилачки одбори као нови органи демократске народне власти. Први избори за сеоске НОО-е проведени су октобра и новембра 1941. по свим селима опћине Перјасица.

У сеоске народноослободилачке одборе бирало се 3 до 5 одборника. Опћински НОО биран је посредно из редова сеоских одборника. У њега је биран, по правилу, по један одборник из сваког села, након што су били проведени избори у селима. На сеоске изборе позвани су у сваком селу сви сељаци старији од 18 година, без обзира колико је било у којој кући мушких и женских. Жене су за вријеме ових избора први пут биле равноправне с мушкарцима у праву гласања, тиме што су имале право да буду и биране за одборнике. Ако се догодило да нису сви дошли на збор бирача, изборни састанак се одгађао за који други дан када су сви могли доћи. Када би се сви скупили, састанак за избор одборника отворио би сазивач и образложио начин и поступак бирања одборника.

Затим се приступило предлагању кандидата за одборнике. Након утврђивања кандидата приступало се појединачном и поименичном гласању за сваког кандидата посебно, с тим да је предсједавајући збора бирача обавезно питао: 1. Тко је за предложеног? 2. Тко је против предложеног и 3. Има ли тко да се уздржао од гласања? Гласање се вршило јавним дизањем руке, акламацијом и бројањем. Они који су добили већину гласова постали су одборници. Онога који се усмено није изјаснио да хоће бити одборник, није се могло ни кандидирати нити бирати за одборника.

Дужност сваког одборника била је врло тешка и одговорна пред бирачима чији је био одборник. Јер задаци одборника били су пречи од свакодневних брига за животне потребе породице. Опћи задаци сеоских НОО-а од 1941. до ослобођења 1945. године били су:

1. Све за партизане и сви у партизане;

2. Смјештај и прехрана народа, бораца, рањеника, збјегова и стоке;

3. Брига за здравље људи у селу;

4. Стална контрола тко и зашто долази у село и код кога – борба против непријатеља – што је вршила одборничка стража (понегдје смо је звали и сеоска стража) а до оснивања НОО-а резервни одреди и

5. Рјешавање међуљудских спорова у селу.

Сеоски одбори били су првостепени органи власти, а опћински НОО био је другостепени орган власти на цијелом подручју опћине.

Иако су народноослободилачки одбори имали у свом саставу чак и неписмене људе и жене, они су у цијелости часно и поштено припремили све људе за децембарске изборе 1942. на којима су бирани сеоски и Опћински НОО у Перјасици. У најтежим ратним увјетима максимално су учинили све за НОБ – мобилизирали су преко 1.000 бораца за НОВ, изградили 600 колиба онима чије је куће и друге објекте непријатељ попалио, утврдили су 1944. године ратну штету и ратне злочине по свим селима Oпћине Перјасица итд. Све те задатке обавили су без икаквих награда и без било какве плаће у новцу.

С дужним поштовањем сјећамо се имена тих вриједних и пожртвованих људи. Били су то: у Буковцу Миле Дерета, Раде Шарац и Стево Шарац; у Доњој Перјасици Ђуро Богдановић, Богић Грубјешић и Јанко Сучевић; у Доњем Полоју Миле Шарац, Миле Вулетић и Ђуро Вулетић; у Доњој Височки Петар Петра Раусављевић, Душан Смрзлић, Вранић и Миле Раусављевић Ковачев; у Гаћешком Селу Раде Ердељ, Јанко Попратина и Петар Ердељ; у Горњој Височки Раде (Рафаила) Опачић, Станко (Миливоја) Никшић (а за трећег нема података); у Малој Коси Илија Паић, Милутин (Јована) Паић, Мојсија Паић, лугарев и Милица Паић, жена Петрова; у Марловцу Миливој Курија; у Мауровићу Јанко Перновић; у Милошевцу: Јован Бунчић и Мојсија Мргић; у Мрежници Перо Врањеш, Ђуро Перић, Ђуро Врањеш и Милан Врањеш Ђурђев; у Новом Долу Раде Паић; у Новом Селу Миле Милетић; у Средњој Перјасици (коју народ зове Орешко Село): Милован Орешчанин; у Горњој Перјасици (Перјасица) Никола Цимеша Зец, Миле (Павла) Сајчић и Тодор Карас; у Горњем Полоју Ђуро Вулетић Шкуљало, Душан Маринковић, Раде Мргић и Миле Секулић; у Кестенку Јово (Гиге) Грубјешић и Ћана Богдановић; у Кланцу Ђуро Ловрић, Илија Милића Попратина, Миле Ловрић, Душан Перић и Миливој Перић; у Коранској Страни Душан Карас и Милутин Карас; у Коранском Селу Никола Филиповић, Милош Вујчић Скупњак, Мирко Маринковић, Милутин (Танасије) Маринковић, и Јанко Судар; у Кузми Милутин Вулетић, Душан Ћика и Никола Вулетић; у Потпланинском Селу Марко Муљаић, Никола Бјелић Бела и Јандре Попратина; у Понорцу Јанко Грубјешић и Милић Мијаковић; у Средњем Полоју Никола Павић, Мићин и Петар Раде Павић, у Својичу Никола Бјелић, Милић Ћика, Петар Ђикановић, Никола Тепшић и Перо Витас, млинар; у Штирковцу Миле Милинковић, Милош Милинковић и Јанко Тодора Карас; у Точку Душан (Станоја) Паић, Петар (Јовице) Михајловић и у Оријевцу: Драгић Држаић и Игњатије Путниковић. За село Зинајевац нема података.

Опћински народноослободилачки одбор Перјасица је основан и конституиран 20. октобра 1941. године у селу Точак, у кући Душана Паића. На 1. сједници скупштине Народноослободилачког одбора опћине Перјасица присуствовали су слиједећи одборници: Петар Богдановић из Доње Перјасице, Милић Ћика из Својича, Миле Дерета из Буковца, Петар Ердељ из Гаћешког Села, Јово Грубјешић из Кестенка, Јово Лаврња из Партизанског одреда „Перјасица“, Мирко Маринковић из Коранског Села, Милутин Маринковић из Коранске Стране, Саво Михајловић из Милошевца, Миле Милетић из Новог Села, Никола Муљајић из Потпланинског села, Јован Никшић Брко из Кланца, Илија Орешчанин из Средње Перјасице (заселак Орешки), Милутин (Јована) Паић из Мале Косе, Јанко Перновић из Мавровић Села, Петар Витас из Својича, Петар Врањеш из Мрежнице, Ђуро Вулетић Шкуљало из Горњег Полој, а и Душан (Станоје) Паић из Точка.

За предсједника изабран је Душан Паић из Села Точак, за тајника Јово Лаврња, партизан из Перјасице, а за благајника Тодор Карас. У тим ратним увјетима за сједиште НОО-а опћине Перјасица одређено је село Точак – кућа Душана Паића, недалеко Градине (шуме на Перјасичкој коси). На сједници Опћинског НОО-а утврђена су основна питања значајна за живот народа и за вођење борбе против свих врста непријатеља. Подијељена су задужења сваком одборнику с тим да их у свом селу са осталим сеоским одборницима проведе у живот. Одређено је да се сједнице Скупштине НОО-а опћине одржавају према потреби, а сазват ће их предсједник путем курира. Тај ратни НОО опћине Перјасица имао је само једног професионалног сталног радника. Био је то Јово Лаврња, тајник НОО-а опћине. Имао је овлашћење да прима и прегледава пошту и обавезу да о свему обавјештава предсједника и одборнике те да прима грађане који се буду обраћали НОО-у опћине.

Душан Паић био је предсједник НОО-а опћине Перјасица од 20. 10. 1941. до 27. 7. 1942. године, када је изабран за предсједника НОО-а котара Вељун. За новог предсједника НОО-а опћине изабран је Јово Грубјешић из Кестенка.

Он је остао на тој дужности мјесец-два дана, па је након његовог одласка за предсједника изабран Милић Ћика из Својича, који је на дужности предсједника НОО-а опћине Перјасица за вријеме рата остао најдуже као најпогоднији човјек и организатор у раду НОО-а.

Сеоски НОО-и и Опћински НОО Перјасица за вријеме рата од 1941. до 1945. године учинили су радом и организацијом веома много за потребе НОБ-а. Све што је требало за Народноослободилачку војску на терену опћине, увијек је било на вријеме организирано и учињено.

Опћина Перјасица била је за вријеме рата врло значајан партизански простор који је прихватао све оне који су долазили у партизане из Дуге Ресе, Карловца, Загреба, Горског котара, Хрватског приморја и Словеније. Многи руководиоци НОБ-а не само да су слободно пролазили кроз Перјасицу већ су се и душевно одморили и ојачали за даљње напоре у борби.

Опћина Перјасица дала је помоћ и велико гостопримство избјеглицама источног дијела котара Вргинмост, поткрај 1941. године, који су голи и боси једва успјели побјећи са својих огњишта испред усташког ножа. Такву помоћ дала је Перјасица и народу из јужног дијела котара Слуњ, који је такођер успио побјећи испред усташког клања 1942. године.

Више од 2.000 особа примила су села опћине Перјасица. Њих су сеоски НОО-и, Опћински НОО Перјасица и сељаци смјестили на стан и храну. Многи од њих остали су у селима Перјасице и по неколико мјесеци.

Године 1984. на подручју бивше опћине Перјасица постоји пет мјесних заједница од којих се четири – Коранско Село, Перјасица, Перјасица Доња и Средњи Полој – налазе у саставу опћине Дуга Реса, а једна – Доњи Полој – у саставу опћине Слуњ. Све оне још и сада представљају сиромашна и неразвијена подручја на којима живи само око 1.500 становника што износи око 3.000 мање у односу на 1941. годину. И по овим се подацима види да су рат, сиромаштво и неразвијеност учинили своје.

Организирање и рад одбора АФЖ-а

Организирање жена у Антифашистички фронт жена (АФЖ) по селима опћине Перјасица почиње новембра 1941. године. У то вријеме партизанска борба учврстила је своје темеље по свим селима на простору Опћине Перјасица. Из дана у дан организирано и активно радило је преко 50 младих комуниста у десетак партијских ћелија, под руководством КК КПХ Вељун и Окружног комитета КПХ Карловац, који су давали директиве и о организирању жена у сеоске и опћинске одборе АФЖ-а.

За организацију сеоских и Опћинског одбора АФЖ-а у Опћини Перјасица нарочита заслуга припада другарицама: Јели Предовић из Дуге Ресе, Анки Вујчић из Вељуна и Смиљи Дојчиновић из Горњег Скрада. Оне су пожртвовано радиле на организирању жена унаточ што су непријатељске војне посаде биле у непосредној близини – у Перјасици, Сичи, Бријесту код Матешког Села, Примишљу, Тоуњском Тржићу, Каменици, Тоуњу, Доњим Дубравама, Генералском Столу и на Вељуну – које су постављене да похватају и униште партизане и све њихове сураднике, без обзира јесу ли били мушкарци или жене. Поменуте непријатељске посаде представљале су велику сметњу за бољу и бржу организацију сеоских, па и Опћинског одбора АФЖ-а. У касне јесенске дане 1941. године највише се радило на масовној политичкој припреми народа да се што више окупи уз партизане и НОО-е. Изграђивале су се земунице за скривање жита по грмљу и по шуми. Тражило се да сваки сељак што успјешније обави јесенску сјетву жита и да се припреми за прољетну сјетву, да ни зрно жита не дође непријатељу у руке, да нитко од сељака не одлази у непријатељске гарнизоне и да се води борба за братство и јединство Хрвата и Срба.

У тим врло тешким ратним увјетима борбе за развој народноослободилачке борбе јављају се и први одбори АФЖ-а на терену Опћине Перјасица у селима: Точку, Полоју, Својичу, Потпланинском Селу, Кестенку, Доњој Перјасици, Кузми, Кланцу и другим.

У организирању и активирању сеоских одбора АФЖ-а 1941. године међу првим активисткињама и организаторима одбора АФЖ-а истицале су се: Леца Милева Ћика из Кланца, Ћана Богдановић из Кестенка, Драгица Мијаковић из Понорца, Борка Мирић Поповић, учитељица, и Мица Милетић – обје из Перјасице, Ева Врањеш из Потпланинског Села, Ружа Врањеш из Својича и многе друге жене из перјасичких села.

Велику помоћ одборима АФЖ-а указивали су партизани Перјасице, искуснији чланови Партије, а нарочито из актива котара Вељун: Јела Предовић, Анка Вујчић и Смиља Дојчиновић, учитељица. Радило се на омасовљењу ове организације, на учвршћењу првих организираних одбора АФЖ-а и на политичкој изградњи жена антифашисткиња. Ти први сеоски одбори АФЖ-а били су ангажирани на задацима исхране партизана, прања веша, крпања рубља, плетења чарапа, рукавица, џемпера и веста (маја). Старање око стараца и других изнемоглих особа, прикупљање хране у циљу стварања резерви за исхрану партизана, прикупљање података о кретању непријатеља и сумњивих особа и учествовање у партизанским стражама села били су трајни задаци АФЖ-а током цијелог времена рата. Поред свега тога жене антифашисткиње вршиле су курирску службу и биле водичи партизанима по непознатим теренима. Према још необјављеном рукопису Десе Карас-Перић,[1] једне од познатих активисткиња у Перјасици 1942. године, први сеоски одбори АФЖ-а били су:

1. У сеоском одбору АФЖ-а Перјасица предсједница је била Мица Милетић, а тајница Борка Мирић, учитељица;

2. Сеоском одбору АФЖ-а Својич и Потпланинско Село предсједавала је Ружа Врањеш, а тајница је била Ева Врањеш;

3. Сеоским одбором АФЖ-а Горња Височка и Коранско Село руководила је предсједница Цвијета Филиповић у сурадњи с тајницом Анком Судар;

4. На челу сеоског одбора АФЖ-а Доњи Полој, Кланац, Кузма и Буковац била је предсједница Милева Ћика Леца, а тајница Милка Опачић;

5. Сеоски одбор АФЖ-а Средњи и Горњи Полој нема података;

6. Сеоским одбором АФЖ-а у селу Штирковац руководила је предсједница Цвијета Карас, а име тајнице није познато;

7. На челу сеоског одбора АФЖ-а у селу Точак била је предсједница Јека Мартиновић Пиљуга, а име тајнице није познато;

8. За рад сеоског одбора АФЖ-а у селима Доња Перјасица, Понорац и Кестенак бринула се предсједница Ћана Богдановић Павлина у сурадњи с тајницом Драгом Мијаковић.

Јединице 8. кордунашке ударне дивизије прелазе ријеку Мрежницу

између Перјасице и Доњих Дубрава у правцу Словеније

До конца 1941. године у сваком селу Перјасице били су основани одбори АФЖ-а. На великом котарском митингу у Вељуну, 14. марта 1941. године, говорила је Леца Милева Чика из Кланца. Она је тада била члан Котарског одбора АФЖ-а Вељун. Наступила је и врло популарно изнијела успјехе у раду котарске организације АФЖ-а. У току говора била је врло често прекидана пљескањем и одобравањем присутних жена, људи и омладине, учесника митинга.

У другој ратној години у Полоју је одржан тродневни курс за активисткиње АФЖ-а. Курсом је руководила Деса Карас-Перић. На курсу су биле млађе жене из опћине Перјасица и Примишље.

Организиране жене и омладина Опћине Перјасица учествовале су у жетви пшенице 1942. године у селима угроженим од непријатељских посада – на Коларићу, Војнићу, Широкој Ријеци, Маљевцу, Бувачи, те у селима код Цетинграда и Хрватског Благаја. У тим акцијама учествовало је више од 600 омладинки и жена организираних у радне десетине, водове, чете и батаљоне.

У АФЖ учланиле су се и дјевојке које су се такмичиле са женама у предењу вуне и плетењу рукавица, маја, џемпера и шалова за партизане.

У селима Перјасице одржао се обичај из давних времена да се у касне јесенске и зимске дане одржавају вечерња прела на којима се испредала овчија вуна и конопљино повјесмо. За вријеме НОБ-а сеоски одбори АФЖ-а користили су таква прела по свим селима Опћине Перјасица, гдје их није угрожавала непријатељска војска, за радне акције. За вријеме прела скупиле би се све младе жене и дјевојке села у једној кући. Насред собе био би постављен стол и на њему мала петролејска лампа. Око стола би посједале у два или три круга жене и дјевојке, једна до друге, са ручним радом у рукама. Иза њих би посједали мушкарци, момци за женидбу и понеки партизан. Није се знало који је од кога млађи, љепши или бољи пјевач. Старци и дјеца отишли би на спавање у другу просторију, или код сусједа, па би тек тада почело весеље и пјесма, смијех, приче, шале и вицеви. Трајало је то тако и по цијелу ноћ, до пред само свитање. Сваки разлаз кућама завршио би обавезним ноћним оброком хране, а затим игром и плесом „кукуњешћа“ или „ђрмеша“.

Мила Лончар из Доњег Полоја, која сада живи у Загребу, испричала је да је у кући пок. Стевана Дејановића Ловрића, у јануару 1942. године, током само једне ноћи 35 омладинки и жена од платна израдило бијеле пелерине за партизанску чету Милутина Караса како би се борци могли непримјетно кретати дању по снијегу.

Те исте пелерине добро су дошле партизанима у борби против усташких оружника 20. 1. 1942. године у Полоју. Тако се радило у свим селима Опћине Перјасица дан и ноћ под паролом: „Све за слободу!“. Омладина, жене, старци и пионири неуморно су радили за партизане – ништа им није било тешко и за све се нашло времена, материјала и радне снаге.

Тешко је описати све патње и страдања народа Опћине Перјасица у току четверогодишњег ослободилачког рата. Организација АФЖ-а и жене Перјасице својим су радом олакшале патње, како народу саме Перјасице, тако и избјеглицама које су на овом подручју нашле своје уточиште. У томе је њихов велики и непроцјењиви допринос побједоносном завршетку народноослободилачке борбе.

Дуга Реса. Радови из даље прошлости, НОБ-е и

социјалистичке изградње, Карловац 1986, стр. 766‒773.

Милан Велимировић

ОРГАНИЗАЦИЈА И РАД ОМЛАДИНЕ

Послије формирања партизанских одреда „Перјасица“ и „Полој“, почетком септембра 1941. године, требало је створити масовну базу за помоћ и подршку борцима. А та база могла је бити у првом реду омладина. Њу је требало организирати. И кренуло се на посао. Повод је била директива Окружног комитета КПХ за Карловац, од 12. новембра 1941. године, којом се тражило да се почне са организовањем омладине у скојевске активе и у васпитне групе.

У директиви је стајало: „Сву омладину, како мушку тако и женскутреба организирати у СКОЈ-евске активе и просвјетне групе. Ове групе и активи раде под непосредном контролом КПЈ и од ње примају упутства за рад.“

У овом упутству које смо примили са директивом били су и задаци за рад омладине као што су:

1. Систематски рад на политичком подизању омладине,

2. Упознавање омладине са линијом и задацима НОБ-е,

3. Упознавање омладине са политиком КПЈ и принципима марксизма-лењинизма.

4. Развијање дисциплине и храбрости у борби.

По селима су већ и раније почели да сазивају састанке народа и омладине, на којима су руководиоци из партизанских одреда и комитета говорили народу о политичкој ситуацији у свијету и борби Црвене армије против Хитлерове Њемачке. Говорило се о развитку устанка у свим крајевима наше земље, а нарочито о партизанским успјесима у Србији. На овим састанцима организовао се Савез младе генерације (СМГ), по принципу масовног окупљања омладине. Организациона тијела били су одбори, који су бирани на скупу омладине једног или више села, са предсједником и замјеником. У СМГ није се вршило учлањивање, него су ти одбори окупљали сву омладину антифашистички, револуционарно и борбено расположену укључујући дејства и акције. О томе како је почело са организовањем омладине по селима Перјасице живо се сјећа Мила Лончар Козлина.

„Добро се сјећам да смо нас око двадесет жетелица желе просо 1941. године код Вулетић Милића у Доњем Полоју. Већ пред вече примијетиле смо да нам се приближава колона партизана. У краћем разговору Милутин Карас нам рече: ,Вечерас ће се одржати масовни састанак цјелокупног народа и омладине за сва четири села: Кланац, Кузма, Доњи Полој и Буковац у кући Стевана Дејановића Ловрића, било би добро да све дођете’. Заиста, послије вечере све смо се договориле да идемо на тај први састанак у нашем селу, јер нас је занимало о чему ће се говорити. Када смо дошле нас двадесет дјевојака и жена, већ је била пуна кућа и двориште партизана и народа, јер је дошло све што је могло, старо и младо из четири села.

Састанак је отворио Мојсија Опачић звани Мојо из Кузме, предратни комуниста из овог краја и дао ријеч Милутину Карасу, који је народ упознао са тренутном политичком ситуацијом у свијету и код нас. Затим је говорила Анка Вујичић, која је говорила о потреби организовања народа и формирања НОО-а, те одбора за жене и омладину. Послије тога се приступило избору НОО-а за четири села, тако што је народ предложио из сваког села 1–2 одборника ради лакшег рада. За предсједника одбора омладине изабрана је Марија Дејановић Ловрић, а замјеника Мила Лончар. Изабран је и одбор АФЖ-а у који су ушле: Леца Милева Ћика као предсједник, а Опачић Милка замјеник. Сви ови одбори почели су одмах радити свако по свом задужењу, а састајали смо се по потреби“.

У почетку на састанке по селима није долазила сва омладина, нарочито женска. Ово је и разумљиво, ако се имају у виду застарјела схватања појединих родитеља и страх од непријатеља. Зато је било потребно велико политичко ангажирање чланова партије на објашњавању НОБ-е против окупатора и његових слугу. Имали смо примјера да су поједине омладинке потајно долазиле на састанке и тражиле од политичких радника да дођу код њихових родитеља и поразговарају са њима.

Ове разговоре су водили чланови партије и партијско-политички радници са терена, чија су дјеца била најактивнија у омладинским организацијама. Велико политичко ангажовање на објашњавању неопходности наше НОБ-е, показало је добре резултате у току 1941. године. Ово се нарочито види из извјештаја КК КПЈ Вељун од 8. јануара 1942. године у коме пише: „У опћини Перјасица организована су четири СКОЈ-евска актива са 25 чланова и 5 васпитаних група са 48 чланова“.

Рад са СКОЈ-евским активима и васпитним групама одвијао се одвојено, зависно од задатака који су се постављали пред СКОЈ-евску организацију. СКОЈ је представљао авангардни дио омладине. Он је био идејна и васпитна снага у СМГ. Организовао се у групе и активе на челу са прочелником и замјеником. У СКОЈ се вршио пријем уз сарадњу са члановима Партије. Задаци су дијељени према акцији која се спремала, а било је подјеле и по секторима.

Од више актива на територији опћине формирао се опћински актив СКОЈ-а, у почетку, а послије је то прерасло у опћински комитет СКОЈ-а, што је зависило од бројности. СКОЈ-евска организација у првом периоду дјеловала је илегално или полуилегално све до друге половине 1942. године, а послије се све више легализује. На митинзима се говорило у име омладине и СКОЈ-а, који добива своја легална руководства адекватно партијској организацији.

Неуједначени критеријуми, незнање и непознавање, које је условљавала и полуписменост, захтијевали су више рада и ангажирања од чланова Партија и партијско-политичких радника. Зато је Окружни Комитет СКОЈ-а Карловац организирао СКОЈ-евски курс у слободној Великој Кладуши почетком 1942. године. На овај курс КК КПЈ Вељун послао је пет другова, међу којима и аутора овог сјећања. По завршетку овог курса вратио сам се у Перјасицу са скромним знањем, али више сигурности и наставио организирање омладине по селима Перјасице, Дубрава и шире.

До марта 1942. године у СКОЈ је било обухваћено 160 чланова у пет СКОЈ-евских актива, или 20% читаве омладине у свим селима Перјасице. У то вријеме стигао нам је распис од ЦК КПХ у коме је указано на учињене грешке што се сва омладина организује у СКОЈ, по угледу на КОМСОМОЛ у СССР-у. Овим расписом дато је и упутство да се сва омладина организира у СМГ, а само најактивније, на приједлог чланова КП, примати у СКОЈ. Према томе, створене организације до овог времена остале су као СМГ, а СКОЈ-евске активе почели смо да организирамо од најбољих и најактивнијих омладинаца и омладинки, који су илегално радили као и партијске ћелије. Треба нагласити да је од примљених СКОЈ-еваца до краја 1941. године у партизане отишло 77 омладинаца и 5 омладинки.

Априла 1942. године формиран је КК СКОЈ-а Вељун у који су из Опћине Перјасица ушли: Милан Велимировић, Анка Милинковић, Милован Грубјешић Мишић и касније Јово Перић. Од тог времена почиње практично да се спроводи директива ЦК КПХ о организовању омладине. Усклађивање омладинске организације са примљеном директивом, тамо гдје се одступало, извршено је тако, што су организације добиле назив Савез младе генерације (СМГ), а од најистакнутијих у досадашњем раду организовани су СКОЈ-евски активи. Тако је СКОЈ постао кадровска организација из које су најзаслужнији примани у партију. Ово одабирање вршено је уз учешће чланова Партије, који су најбоље познавали рад и активност сваког појединца у селу и опћини. Тако су омладинске организације расле и окупљале све већи број омладине. O раду и активности омладине у Перјасици најбоље говори извјештај КК СКОЈ-а Вељун од 12. јула 1942. године у коме пише: „Рад са омладином рапидно напредује. Највећи успјех постигнут је у Oпћини Перјасица, гдје је у СМГ обухваћено 535 омладинки и омладинаца из 28 села од којих је 120 СКОЈ-еваца, не рачунајући оне који већ са пушком у руци воде борбу против окупатора. Омладина врши прикупљање хране за потребе шесте омладинске чете, која изводи војничку обуку у Коранском Селу, па нема потребе да се храна узима из земуница. Организовани су течајеви за неписмене, а омладина учествује и у осталим акцијама, прекопавању цеста и путева. Омладина се масовно јавља у резервне омладинске чете на обуку, па су већ формиране три омладинске чете од 156 омладинаца и омладинки. Обука са резервним омладинским четама спроводи се добро, а дисциплина је на завидној висини“. Ово је практично била само припрема за обуку у омладинским четама, које су касније формиране.

У другој половини 1942. године активност омладине и њено ангажирање је настављено. До краја године у селима Перјасице организирано је 5 СКОЈ-евских актива са 195 чланова, 80 омладинаца и 115 омладинки. Исте године у партизане је отишло још 150 омладинаца и 11 омладинки. Распоред СКОЈ-евских актива и организација Савеза младе генерације по селима Перјасице био је овакав:

- Прва организација: Кланац, Кузма, Доњи Полој, Буковац, Средњи Полој и Нови Дол,

- Друга организација: Коранско Село, Горња и Доња Височка, Зинајевац и Оријевац,

- Трећа организација: Штирковац, Коранска Страна, Кестенак, Понорац и Доња Перјасица,

- Четврта организација: Горњи Полој, Милошевац, Ново Село, Точак, Перјасица и Мар ловац, и

- Пета организација: Својич, Гаћешко, Орешко, Потпланинско, Мрежница и Мала Коса.

Овим СКОЈ-евским активима руководио је Опћински комитет СКОЈ-а Перјасица, у чијем су саставу били сви прочелници актива и васпитних група. Састав комитета био је променљив јер су једни одлазили, а други долазили, а што се види из табеларног прегледа.

Активност и ангажовање омладине Перјасице било је разноврсно и свеобухватно, као што је:

- израда топле одјеће, рукавица, чарапа, џемпера и бијелих пелерина за партизане,

- прекопавање цеста и рушење телефонских линија,

- обрада земље и жетва жита, не само у Перјасици него широм Кордуна,

- посјета рањеника у болницама Петровој гори, Кестеновој гори, Збјегу и Скраду,

- дочек и превоз рањеника Прве и Тринаесте бригаде из Жумберка од ријеке Мрежнице до болница у Петровој и Кестеновој гори, гдје је ангажовано око 125 запрежних кола,

- рад у НОО-има по селима гдје је било ангажирано, смјењујући се око 90 омладинаца и омладинки, који су радили по директивама предсједника НОО-а,

- организовање културно-забавног живота у чему су посебно ангажовани пионири, који су давали рецитације, скечеве итд.

Посебно треба истаћи организовање омладинских радних јединица, водова, чета и батаљона за котар Вељун. Први радни батаљон Опћине Перјасица обухватао је сљедећа села: Кестенак, Понорац, Доњу Перјасицу, Коранску Страну, Коранско Село, Штирковац, Доњи и Горњи Полој, Кузму, Кланац и Буковац. Командант батаљона била је Мила Лончар Козлина, а комесар Грубјешић Јованка, удана Белавић. Батаљон је имао три чете. Командир 1. чете била је Љуба Карас, а комесар Драга Мијаковић, командир 2. чете била је Милица Маринковић, а комесар Мила Мишљенчевић и командир 3. чете Софија Дејановић, а комесар Анка Судар.

Други радни батаљон Перјасица организирали су Анка Милинковић Судар и Јово Перић, чланови КК СКОЈ-а Вељун, који је обухватио сљедећа села: Перјасицу, Гаћешко Село, Својић, Потпланинско Село, Милошевац, Ново Село, Мрежница, Мала Коса и Орешко Село. Батаљон је имао три чете. Командир 1. чете била је Вида Орешчанин, а комесар Мила Ћика. Командир 2. чете Јека Мргић Тумара, а комесар Јека Михајловић. Командир 3. чете била је Цвијета Милетић, а комесар Мица Цимеша.

Прије поласка на зборно мјесто у Перјасици омладинкама и женама је објашњен значај ове, по живот и борбу пресудне акције. Ово су објаснили чланови КК СКОЈ-а и котарског одбора АФЖ-а. Свака жетелица понијела је са собом суху храну. Била је то суха храна за неколико дана тешког и напорног рада на ватреним положајима између партизана и усташких упоришта. У колонама, по узору на партизане, са српом преко рамена и пјесмом, прешле су ријеку Корану, а потом наставиле пут преко Загорја, кроз шуму Дебела коса и за седам сати пјешице стигле из Перјасице до Коларића код Војнића. Премда уморне од путовања, одмах су се дале на посао, такмичећи се која ће више пожети пшенице, а омладинци повезати снопова и пренести у хрпе. Желе су од зоре до мрака, па и по мјесечини без одмора на Коларићу, Војнићу, Широкој Ријеци и Маљевцу, све док се посао није завршио. Оваквих радних акција било је сваке године, када се за њима указала потреба.

Већ сам напоменуо да је омладина узела великог учешћа у стварању органа власти и помоћи фронту. Ангажовањем омладине у стварању и изградњи НОО-а и одбора Народно-ослободилачког фронта, огледало се у њеном пуном учешћу у тим одборима. У сваком НОО-у и одбору НОФ у селу, биран је по један омладинац или омладинка, као трећи члан по броју, али најчешће први по активности. Развој НОП захтијевао је све веће ангажовање омладине. Формирањем већих јединица, бригада, група одреда и дивизија, мијењао се и начин снабдијевања ових јединица. Ради све дужих покрета и веће оперативне способности, формиране су коморе јединица, које су их пратиле и снабдијевале са храном, а касније и опремом. Ове коморе су попуњаване из војних магацина-земуница, па је требало да се врши занављање и попуна истих са храном. Зато се пришло прикупљању добровољних прилога по селима. Омладина, а посебно Скојевци били су ангажовани на прикупљању и превозу хране до одређених мјеста.

Посјета партизанским болницама била је стална брига омладине, али и велики догађај и весеље за рањене борце. Само у једној посјети болница у Збјегу, Петровој гори, Скраду и Кестеновој шуми учествовало је око 130 омладинки из Перјасице. Само из Кланца, Кузме, Доњег Полоја и Буковца 30 омладинки извршило је посјету рањеника у болници Збјег.

Борба против заразних болести и епидемија, био је задатак свих организација народноослободилачког фронта, па и омладине. Вашке су биле непријатељ број два, без оружја, али исто тако опасан због пријеноса пјегавог тифуса. Парење одјеће по селима вршиле су посебне екипе, које су за то биле оспособљене, а омладина је била један од организатора ради што већег успјеха. У том погледу пружана је помоћ и партизанским јединицама, у пролазу, које су омладинке обезбјеђивале са чистим рубљем и прале нечисто.

Ако се има у виду да је велики број омладине, првенствено женске био неписмен, онда је јасно колико је требало да се уложи напора у подизању тог основног предуслова за даљњи рад и напредак. Тамо гдје нијесу постојали услови за организовање основног школовања по селима, стварани су кружоци за описмењавање одраслих и пионира. Велика жеља младих да очима више виде, дала је велике резултате. У том погледу Скојевци су били најактивнији и служили су примјером осталој омладини. Сви они који су били активни и редовно долазили на часове, постигли су запажене резултате. Много је лакше ишло са пионирима, јер су се старији често изговарали на заузетост осталим пословима. На кружоцима омладина је била врло дисциплинована и пажљива, што је обезбјеђивало коначан успјех. Поред тога, на овим кружоцима су читане вијести и разни материјали. „Млади комунист“, „Млади борац“ и други партијски листови. Омладина је учила да пјева партизанске и револуционарне пјесме као што су: „Устај сељо, устај роде; Буди се исток и запад; „Петрова ми гора мати“; „Билећанку“, а пјевало се о Матији Гупцу, Матији Иванићу и многе друге. Посебно су пјеване пјесме о партизанским јединицама, командантима и комесарима, Орешковић Марку, Ћаници Опачићу, Веци Хољевцу, Милутину Карасу и многим другим. Нарочито су биле актуелне пјесме које су потицале да омладинци одлазе у партизане, а пјевале су их омладинке: „Зелени се јоргован мој је драги партизан, имам и ја драгог партизана, у борби је од првог дана“. Рецитоване су пјесме које раскринкавају непријатеља нпр.: „Патак и жабе“ и друге. Са пјесмом се кретало, радило, одлазило и долазило на зборове, састанке, забаве и друге манифестације.

У јесен 7. новембра 1941. године, када се прослављала Октобарска револуција, скојевска организација организирала је прославу тога дана паљењем кресова на истакнутим висовима, око којих се играло и пјевало. Омладина из Перјасице, Полоја, Кланца и других села палила је ватре на Перјасичкој коси, Ралетини, Кестенку и другим висовима.

Прослава прве годишњице устанка народа у Хрватској 27. јула 1942. године у Дебелој коси била је један изузетан догађај за омладину. За ову прославу вршене су припреме омладине, како би из мјеста: Доњих и Горњих Дубрава, Поникава, и других дошло што више омладине. Организоване колоне омладине кренуле су у рано јутро из далеких села, да би стигли и придружили се омладини Перјасице и других села и тако увеличали прославу једне године успјешне борбе против окупатора и његових слугу. Пјесма се разлијегала цијелим путем од Дубрава преко Перјасице до Дебеле косе, а послије одржаних говора весељу није било краја све до касно поподне. Са ових манифестација омладина се враћала са још више полета за веће ангажовање и напор у борби која је трајала.

Борба против провокатора и колебљиваца била је стални задатак омладине, а нарочито скојеваца. За вријеме непријатељске офензиве и послије ње, обично су се појединци колебали и губили поуздање у коначну побједу. Било је случајева да су из Скоја искључивани омладинци или омладинке, који се нису добро понашали или су стварали панику код народа. Велики утицај и помоћ у раду СКОЈ-а и СМГ пружали су омладинци, борци, који су рањени долазили из болница кући на боловање – опоравак, па су се укључивали у рад скојевских активности у својим селима. Они су говорили омладини о борбеним дејствима партизана и успјесима у борбама које су водили. Тако се борбеност и храброст преносила на осталу омладину. За вријеме непријатељског упада или офанзиве на слободну територију, ови омладинци су охрабрујуће дјеловали да не долази до панике код народа приликом збјега испред непријатеља. Према томе, сваки непријатељски упад или офензива на слободну територију пружао је прилику за провјеру држања сваког појединца, а нарочито скојеваца и скојевки. Критика и самокритика била је најјаче оружје против колебљиваца, који су се појављивали на терену. Водила се борба и против ширења разних неистина и алармантних вијести, које су имале за циљ узнемиравање народа. За теже случајеве омладина се обраћала и пријављивала појединце народноослободилачким одборима или другим установама на терену, које су предузимале одговарајуће мјере.

Учешће пионира у народноослободилачком покрету имало је огроман значај. Организовање најмлађих није запостављено, јер су они то својом активношћу сами покренули. Појам пионир у рату свакако има посебно гледање и различито се може тумачити. Сматрало се да су пионири до 15 године, а у партизанима смо имали, који су носили пушку од 14 па и мање година. Зато је рад са овом најмлађом генерацијом у нири до 15. године, а у партизанима смо имали, који су носили пушку од најмлађе, јер они сами нијесу имали никаквог искуства. Њихова жеља да се докажу, како и они могу пуно тога да помогну, остварила се у току НОБ-е. Курирска служба им је највише одговарала, јер се на дјецу мање сумњало, него на старије. Зато су најчешће пионири коришћени као курири између установа и органа, нарочито на територији под контролом непријатеља. Извиђање, осматрање и јављање о појавама непријатеља, пионири су са успјехом обављали. Први пионирски одреди организовани су у прољеће 1942. године, са којима су руководили за то задужени скојевци. У Опћини Перјасица било је организирано пет пионирских одреда. Било је тешко убјеђивати пионире од 13, 14 и 15 година да су премлади за одлазак у борбу, јер су се они масовно јављали у резервне омладинске чете на обуку. Штета је што не располажем подацима колико је пионира страдало у рату, умрло у збјеговима од глади, зиме и разних болести. Пошто су најмлађи били и најпунији весеља, то смо међу њима формирали пјевачке хорове и дилетантске групе. Тако су пионири на разним зборовима и митинзима давали и културно-забавне програме. Пионири из Перјасице, села Кестенак давали су програм и у хрватском селу Лучица. Поред изнијетих активности најмлађих, потребно је истаћи и њихов допринос у скупљању шишарки и коре за партизанску кожару у Јарчевцу. Они су брали јагоде и носили у партизанске болнице рањеницима. Њихово учешће у радним јединицама имало је велики значај око обраде земље и спремања љетине.

Двадесет и седмог августа 1943. године Котарски одбор УСАОХ-а у свом извјештају Окружном комитету УСАОХ-а, Карловац пише и ово: „У свим селима Перјасице формирани су пионирски одреди, чији рад заслужује посебно признање. Они сакупљају шишке и гуле кору за нашу кожару у Јарчевцу, беру јагоде за рањенике, спремају позоришне комаде, а један су дали у хрватском селу Лучица, иду и као курири од опћине до котара“.

Захваљујући правилном идејном васпитању, првенствено чланова Скоја, а преко њега и остале омладине од стране чланова КПЈ-у, омладинска организација Опћине Перјасица постигла је велике успјехе. Зато су овако велики борбени и револуционарни задаци и могли да се успјешно остварују. Скојевска организација је била непресушна база и извор кадра различитих профила. Скојевски руководиоци и чланови Скоја израстали су у партијско-политичке и војне руководиоце од командира и комесара чета до команданата и комесара батаљона и даље. Ово је омогућила и масовност одласка омладине у НОБ-е са терена опћине Перјасица 1941. и 1942. године. Поред омладинаца и омладинки, који су завршили обуку у омладинским четама, у НОБ-е је отишло више од 160 омладинаца и омладинки без завршене обуке.

Омладина се доказала и афирмисала кроз свој рад и тешку борбу током рата. Зато није ништа необично, што су млади скојевци врло брзо примани у чланство КПЈ. Тај континуитет израстања у високе руководиоце, наставио се и послије рата, тако да је СКОЈ дао велики кадровски допринос. Школовање и залагање омогућило је израстање у друштвено политичке раднике, војне руководиоце, привреднике, просвјетне раднике и научнике уопште.

На крају желим да напоменем, да су ово моја сјећања, а односе се искључиво на опћину Перјасица. Сјећања на ситне детаље намјерно су избјегавана, јер су иста дјеломично већ заборављена. Колико је било могуће служио сам се и документима Окружног комитета СКОЈ-а Карловац, као и Котарског комитета КП и СКОЈ-а Вељун.

Горњи Будачки, 1944. чланови ОК СКОЈ-а за Кордун с полазницима омладинског курса. С лијева на десно: сједи Анка Милинковић из Перјасице, члан ОК СКОЈ-а.

Дуга Реса. Радови из даље прошлости, НОБ-е и

социјалистичке изградње, Карловац 1986, стр. 774‒782.

---

[1]Деса Карас-Перић написала је 1983. године рад о формирању и раду одбора АФЖ-а на ратном котару Вељун, па су из тога њеног необјављеног рукописа узети подаци који се односе на Опћину Перјасицу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: