детаљ слике: КРК Арт дизајн

Књига ПЕРЈАСИЦА МАЛА ДРЖАВИЦА - Раде Павић, историографија и монографија Перјасице, у овом прилогу доносимо пети наставак поглавља Перјасица у другом свјетском рату. Сваког четвртка слиједи нови наставак док не завршимо са комплетним садржајем. 

Никола Д. Цимеша

НА ПРОСТОРУ ПРЕМА ХРВАТСКОМ БЛАГАЈУ И ПАВЛОВЦУ

Наш одред „Перјасица“ стигао је 15. октобра 1941. на простор Хрватског Благаја и Павловца. Ситуација је наметала да се што прије као партизани представимо у правом свјетлу пред сељацима тих села, који су живјели под непосредним утјецајем усташке посаде и њихове пропаганде. Требало је опоменути оне који крију издајника Царевића и онемогућити приче како су нам Хрвати намјестили овај „међусобни обрачун“. И коначно, требало је показати усташама у Благају и Павловцу да је наш партизански одред ту на домаку њихових бусија.

Већ те ноћи (15/16. октобра 1941) група од преко двадесет бораца одреда, одјевена у домобранске униформе, кренула је из Кузме преко ријеке Коране према овом за народ до тада страшном усташком Павловцу. На челу групе налазио се Милош Вулетић Гојак,[1] којега су ови сељаци добро познавали као комшију из Буковца. Задатак групе је био да заобиђе село Павловац, избије на цесту према Слуњу те сачека и потуче усташе који су сваког четвртка одлазили на сајам у Слуњ. Догодило се да су усташе и те вечери отишле у Слуњ. За то вријеме „домобрани“, односно партизани, покупили су им по кућама карабине са муницијом.

Овом акцијом одреда у Павловцу ситуација се из темеља промијенила. Од тада па надаље ови наши сељаци нису могли казати нашим активистима у својим селима: „Ево вам ваших партизана! Пребише ми ћаћу и отеше сестри дукате које је чувала“. За већину њих иза тога убрзо ће нестати ријечи – „ваши партизани!“

Одмах након акције у Павловцу, из које је донесено 11 карабина са муницијом, формиран је у Кузми 2. ПО „Перјасица“ са командиром Мишаном Томашем и комесаром Славком Марконом на челу. У одреду су били и Срби и Хрвати. У њему је био и Антун Пучко[2] из Дуге Ресе, који је избјегао хапшење од усташа и преко везе стигао у наш одред пред само полагање заклетве.У састав одреда убрзо се укључило десетак младића из ових наших јужних села. Истицали су се као добри борци. Неки су и погинули у борбама. Све је то доприносило јачању устанка, учинило политичку ситуацију стабилнијом те ојачало задовољство народа и његову вјеру у могућност развијања братских веза и провођење политике братства и јединства.

Први заробљени талијански официр

Враћајући се натраг са простора према Благају и Павловцу (19. октобра) одред су изненадила двојица Талијана на мотоциклу и пројурила према Буковцу.Међутим, након неколико минута чули смо само један испаљени метак и дозивање сељака са једног брда – да су она двојица заустављени. На њих је пуцао Душан Кларић[3] пресјекавши им ланац на мотору.

Након ових догађаја дошло је до реорганизације партизанских одреда у водове, чете и батаљоне. У Доњој Перјасици формирана је 2. новембра 1941. године 1. чета 2. батаљона. У строју су стајала дотадања три ПО-а (два перјасичка и горноскрадски). Након прочитане Наредбе Штаба 2. батаљона о формирању чете и постављању командира и комесара, прочитана је и Наредба команде чете о постављању командира водова, односно именовање водова. Иако у Наредби Штаба 2. батаљона није стајало да у водовима постоје комесари, команда 1. чете је и у водовима оставила дотадање комесаре ПО-а: Славка Маркона и Симу Карапанџу. Тако ће се и након ове реорганизације доста дуго одржати (како код бораца, тако и у народу) пријашњи називи „одред“, а не вод. Отуда понекад и нејасноћа око положаја другова Караса и Штрока (пошто су перјасички одреди имали своје командире и комесаре). Тако ће бити све до почетка фебруара 1942. године када је од дотадашња четири вода формиран батаљон.

Новембарска офанзива талијанске војске

Ујутро 6. новембра 1941. године упала је на слободну територију Перјасице из два правца талијанска коњица и моторизирана пјешадија. Намјера им је била да ликвидирају устанике и ојачају премоћ Павелићевих снага на овом простору.

Команда 1. чете, са 1. и 2. водом, нашла се тога јутра код школе у Доњој Перјасици. Пошто је Славко Маркон у својим сјећањима споменуо ову офанзиву, задржаћу се само на оном што је њему, по мом сјећању промакло.

Првобитни план нашег повлачења био је да се што прије повучемо у Перјасичку дубраву, а потом у правцу Оријевца, Горње Височке, Средњег Полоја, Новог Села и Полојске косе. Пред самим улазом у Перјасичку дубраву срели смо двојицу припадника резервног одреда из Коранског Села, које је упутио командир да нам јаве како из правца Буковца у стрељачком покрету долази талијанска коњица и пјешадија. Наступали су од Полојске косе до обронака ријеке Коране. Тада је донесена одлука да се водови са командом чете пребаце преко Коране у Скрад. И већ смо кренули према Корани. Међутим, отуда су сељаци бјежали у перјасичка села, јер су усташе и оружници стигли на двије доминирајуће коте. Ситуација је била сложенија него што се очекивало. И док се тражио излаз, поново су стигла друга двојица људи из Коранског Села и јавила да се онај строј Талијана помјерио према Полојској коси. Тако смо се ми за кратко вријеме забацили иза леђа овој групацији талијанске војске.

Идућег дана из Примишља, преко Мале Косе, Горњег Полоја и Милошевца, до села Штирковца, стигло је тридесетак оружника („јуришника“) којима је водич био Илија Јарак (нестао ноћу са још једним оружником 31. августа – приликом напада на оружнике у Перјасици). У Штирковцу су запалили куће породица Милутина и Игњатије Караса, те Мишана Томаша. Потом су отишли право у село Својич, гдје су код Тодора Зирића чак и псећу кућицу запалили, јер се у његовој кући (након бјежања оружника) одвијао цјелокупни наш политички живот, а и син му Јово[4] био међу првима у строју 31. августа 1941. У Својичу су тога дана оружници запалили још неколико кућа припадника наше устаничке чете.Ови су оружници, а не Талијани, на много мјеста питали сељаке, да ли познају Славка Маркона. Овом скупином јуришника заповиједао је наредник Мирко Марушић.[5]

Талијанска коњица (више него пјешадија) претресала је дио по дио Перјасичке косе. Једна је скупина коњаника 8. новембра стигла пред наша складишта и поред земуница, недалеко Малог Таванца. Застали су, проматрали, нешто разговарали и отишли, а да ништа нису дирали. Све су то проматрала двојица наших у жбуњу скривених „земуничара“. Да није било трагова коњских копита, тешко би им тко повјеровао. Међутим, тек тада су настале невоље. Јер, посумњало се да су Талијани минирали складишта или у њих убацили отров. Касније се испоставило да заиста нису ништа дирали.

Приликом повлачења из Перјасице талијанска војска одвела је са собом више од двадесет сељака из перјасичких села, које је нашла код куће. У Карловцу су их предали усташама, као „четнике“. Усташе су их побили.

Поновно непријатељско упориште у Перјасици

Другог дана, након што су Талијани „очистили“ перјасичка села од устаника, из правца Генералског Стола у Перјасицу је стигла група од четрдесет оружника на челу с наредником Шафариком као заповједником.

Смјестили су се у опћинску зграду. Иза њих је из истог правца стигла и домобранска сатнија у јачини од 80–100 војника. Заповједник ове сатније био је сатник Иван Мотика. Домобрани су се смјестили у школу. Дошли су да појачају жандарску посаду. Премда су за нас устанике и народ и једни и други били Павелићева војска и наши непријатељи, ипак су им улоге биле унеколико различите. Нови жандари, са новим заповједником, имали су и нову тактику у опхођењу с народом. Контактирали су са старима и младима. Са свима су се лијепо опходили. Посебно су их интересирали сељаци из села која су се налазила ближе перјасичким шумама. С њима су водили посебне и подуже разговоре. Много су се интересирали за наш одред (тада већ водове) и команду чете. Све их је о нама занимало, од бројног стања и наоружања до наших склоности, па и то који од нас воли да попије, а који је познат као женскарош. Све су нам то по повратку из Перјасице причали наши сељаци.

Наша команда је у поводу те нове тактике дала упутства неким старијим сељацима из села испод Перјасичке и Полојске косе: да оду у Перјасицу и да, у случају ако их неки оружник позове у опћинску зграду на разговор, испричају како има велики број устаника, како су добро наоружани и одјевени те да одлазе некамо и у друге крајеве у борбе.

Одмах иза подне 18. новембра 1941. стигао је у команду чете, која се налазила код куће испод Малог Таванца, један сељак из Потпланинског Села (од жижа) и саопћио како се један оружник мува око њихових кућа.

Одмах је наређено 1. воду да пође до тих кућа и ухвати оружника. За водом кренуше и командир и комесар чете. Све је то одозго (са бријега) проматрао оружник Иван Пушић. Прилегао је за један балван и чекао да му се челна патрола вода што више приближи. Испалио је само један метак који је, на жалост, био трагичан за нас. Смртно је погођен Душан Врањеш.[6]

Минуту-двије касније до нас је дотрчала једна жена и саопћила како се иза куће управо погинулог Душана Врањеша налази велика група оружника у засједи. Да нисмо дошли до обавјештења у прави час, ми бисмо били кренули у потјеру за тим убојицом, који је бјежао тетурајући као пијаница.

Све се брзо објаснило. Оружници су нам били припремили мајсторску клопку. Да смо којом несрећом стигли пред њихове пушке, слабо бисмо се били провели. Јер, испред куће, у нашем правцу, била је низбрдица и чистина. Одмах је нашој команди било јасно да су контакти оружника са сељацима из села испод шуме дали резултате. Засједа што су је поставили и погибија Душана Врањеша, рјечито су говорили о томе. То је уосталом и доказано. Утврђено је, наиме, да су двојица сељака из једног другог села прошли тога јутра поред кућа гдје је био наручен ручак за вод и чак нешто приупитали домаћина. Та два сељака су потом отишли у правцу својег села. Међутим, у наставку трагања установљено је да се они нису вратили у своје село. Од трговца из Перјасице (Божо Цимеша и Станко Косијер) обавијештени смо да су ова двојица око подне виђена код оружника у опћинској згради.

Непознато је што су они изјавили на саслушању у команди чете. Али је познато то да је истог дана формиран партизански суд и да су обојица сељака осуђени на најстрожу казну која је одмах и извршена.

Након погибије Душана Врањеша запажено је још упорније трагање оружника из перјасичке посаде за нашим одредом. Трагали су са јаким патролама и упоредо с тим ангажирали своје доушнике. Посебно агилна била су двојица: Мија Новосел, трговац у Доњој Перјасици, иначе родом из Сиче (гдје је припадао познатој групи Мачекове заштите) и Марко Брозинић из Мауровић Села, којега је Мија ангажирао на овом прљавом послу. Када је њихова опасна дјелатност утврђена, они су ухапшени и заслужено кажњени.

Погибија петорице другова из 2. вода 1. чете код Новог Села

У свануће 25. новембра стигао је 2. вод у село Доња Височка. Ту је обавијештен да је група од десетак оружника из Примишља упала у село Кланац и да тамо пљачка и товари свиње у кола. Не оклијевајући ни часа вод је трчећим кораком кренуо у правцу Ралетине, с намјером да пресретне оружнике и удари по њима. Међутим, закаснио је за десетак минута. Оружници су измакли, али не и сва запрежна кола са свињама. Борци су их вратили у село Кланац. Том приликом утврдили су и то да један сељак, поред опљачканих, има још дебелих свиња. Договорили су се с њиме да их откупе за нашу базу. Плаћали смо кунама.

У 9 сати 26. новембра 2. вод с командиром Мишаном стигао је цестом из Средњег Полоја надомак Новог Села. Уз командира, који је ишао неколико корака пред водом, било је још неколико бораца. У дјелићу секунде на њих се с чела и с бока сручила паљба из тридесетак карабина и пушкомитраљеза. На попришту борбе остало је пет погинулих другова. Међу њима били су командир вода и његов замјеник.

Засједу је поставио оружнички наредник Мирко Марушић са својим јуришницима. Јасно, уз добра обавјештења које је добио о правцу кретања 2. вода током 26. новембра 1941. године. Иначе, Марушић не би кренуо из Примишља.Око погинуле петорице наших другова[7] окупили су се Марушићеви јуришници и у њих мртве испалили подоста метака из карабина. У мртвога Раду Маринковића испаљен је цијели рафал из пушкомитраљеза.

Приликом повлачења кроз Горњи Полој оружници су наставили са злочинима. Убили су Симу Михајловића, рођеног 1875. године, а потом га мртвог убацили у кућу и запалили је. Симина снаха Мила (рођена 1906) покушала је угасити пожар, али и њу убише ови зликовци.

У том окршају жандари су ухватили живог друга Цвијана Бјелопетровића из Горњег Полоја, који је тек десет дана раније ступио у 2. вод. Усташе су га наводно одвеле у Јасеновац гдје је завршио свој живот. Док се све то догађало, команда чете са 1. водом налазила се испод Градине гдје се убрзано градио наш логор за зимовање. Ту се чула оштра пуцњава приликом напада на 2. вод. Међутим, због преламања одјека у тој планини добивао се дојам да се то догађа иза села Милошевац – према Перјасици. Зато смо и пошли у том правцу, хитајући низ страну изнад села Точак, гдје нас је и нашао један од другова из 2. вода. Да смо одмах пошли у правцу Новог Села, сигурно бисмо сустигли оружнике, ударили их с бока и нанијели им осјетне губитке. Пожалили смо због тога надајући се да ће они други пут добити своје. А то се и догодило јануара 1942. године.

Немогуће је описати осјећаје бораца и командира када смо се окупили око погинулих и масакрираних наших другова. Тај страшни призор опјевао је наш партизански поета Ђуро Вулетић Шкуљало. Велика је штета што се ти његови стихови нису сачували. Била је то потресна народна тужаљка о нашој трагедији у којој је проливена крв једног Хрвата и четири Србина у борби против окупатора, за братство и јединство, за правду и слободу свих наших народа.

Након погибије Душана Врањеша (само у осам дана размака) наша чета је изгубила шесторицу храбрих бораца и старјешина. Падоше на необјашњив начин. А нитко није био ни огребен у дотадање три наше запажене акције. Било је то за команду чете, и за нас борце, озбиљно упозорење. Била је то опомена и за наш народ у селима да схвати како опасност не вреба само од окупаторске и квислиншке војске већ и од доушника и проданих душа што дјелују подмукло изнутра, у његовим редовима.

Након овог трагичног догађаја команда чете је повукла 2. вод на сјеверни простор, послије чега више неће самостално дјеловати у јужним селима. Ишла су оба вода заједно с командом чете на челу. Обустављена је и градња нашег логора под Градином. Стало се на ономе што је дотада изграђено (двије бараке за спавање од облица, барака за кухињу и оставу, те барака за трпезарију). То нам је служило да само навратимо у пролазу, али не и да логорујемо.

Већ други дан након погибије другова команда чете, са 1, 2. и 3. водом, сачекала је мјешовити влак између Доњих и Горњих Дубрава. Али акција није успјела. Стројовођа је примијетио засједу и почео устављати композицију. Затим је дао нагли покрет напријед па се композиција преполовила. И тако су путнички вагони са војском пошли натраг према Доњим Дубравама, а предњи дио узбрдо према Горњим Дубравама.

Крајем децембра 1941. чета је боравила на простору Поникава. Једне вечери пошла је у акцију на Талијане у Северину на Купи.[8]

Али ту смо наишли на добро утврђене положаје и жестоку митраљеску ватру. Акција није успјела. Неколико наредних дана чета је крстарила тереном све до Вукове Горице прошавши кроз неколико хрватских села. Комесари (Штрок, Маркон и Карапанџа) користили су то за сусрете са што више сељака Хрвата. Једне вечери уставили смо се у селу Осојник, гдје је за чету припремљена вечера. Слиједећи дан били смо у Пониквама, гдје је по водовима анализиран сусрет са сељацима Хрватима. Дојмови о све већој наклоности хрватских сељака према НОП-у, у селима кроз која смо пролазили, охрабрујуће су дјеловали на нас. Особно сам у Осојнику доживио дирљив пријем у кући сељака Хрвата. За мене је то била прва вечера у кући Хрвата. Слично су доживјели многи другови из наше чете на вечери, крајем 1941. године, у хрватском селу Осојнику. О тим нашим вечерама причали смо свуда по српским селима. Разумљиво, тумачећи заједничке циљеве наше оружане револуције.

Дочек Нове 1942. године

Нову, 1942. годину, 1. чета 2. батаљона дочекала је у школи у Средњем Полоју. Пред школом је извршена смотра чете. Обезбјеђење на свим правцима обављали су те ноћи припадници резервних одреда. Чета је славила. На смотри у строју 1. и 2. вода (сви борци из перјасичких села) пред Милутином Карасом стајало је 107 бораца. У строју више није било бораца наоружаних жељезним рогуљама. Највећи број био је наоружан карабинима, а мањи ловачким пушкама. Ту је био и пушкомитраљез „Брно“ – наш понос и узданица.

Поред бораца који су већ били под оружјем у борбу се укључило, дјеловањем КП, СКОЈ-а, омладине, АФЖ-а и НОО-а, у раздобљу од 31. августа до 31. децембра 1941. године, још 40 другарица и другова. Из строја је у протекла четири мјесеца борбе избачено 18 бораца. Према томе, активних учесника НОР-а из Перјасице до 31. децембра 1941. било је 175.Сви они су, поред већих акција, извршили и низ мањих акција из којих је доношено оружје и муниција. Такав је био и напад на водоцрпну станицу на Мрежници.Вриједно је споменути да је у саставу чете те вечери било и око дванаест Хрвата. У гостима чети било их је преко десетак. Из тога се могло закључити да су на овом простору већ створени добри предувјети за убрзанији развој устанка с масовнијим учешћем бораца Хрвата. А то нас је охрабривало.

Дворана у школи, гдје је чета уведена, била је лијепо искићена. Ту је била хрватска и српска застава. Подоста исписаних парола. Све је то свечано дјеловало на присутне. Након краћег говора Изидора Штрока и Симе Карапанџе настало је свеопће весеље које је трајало до пола ноћи. Тада се морало прекинути, јер су наше водове чекали домаћини са вечером. Чекала су их и мала дјеца, јер су видјела да се нешто особено догађа. Трећи (дубравски вод) имао је посебан доживљај. Баш на Нову 1942. годину полагао је партизанску заклетву пред Јожом Бенићем, секретаром КК КПХ за котар Карловац.[9]

Сутрадан након доручка у команду чете стигао је курир из Штаба 2. батаљона са наређењем да се одмах затвори правац према Примишљу и онемогући продор непријатељу према Вељуну.

Наше јединице биле су блокирале то непријатељско упориште. На том правцу чета је остала преко три тједна и одбила неколико покушаја већих скупина усташа, оружника и домобрана, да се пробију до опкољених у Вељуну.

Видјевши да се овим правцем неће моћи пробити према Вељуну наредник Марушић, са својим јуришницима, кренуо је заобилазним правцем: Примишље–Тржић–Тоуњ–Генералски Стол–Перјасица–Буковац–Вељун. У сумрак 19. 1. 1942. стигао је у Перјасицу са скупином од шездесетак оружника. Команду чете обавијестио је о томе Иван Мотика.

Идућег јутра Марушићевој скупини прикључило се још тридесетак оружника из посаде у Перјасици. Кренули су према Вељуну. Команда чете је ријешила да им осујети план. Са два своја вода сачекала их је у засједи испред Буковца – на правцу Средњег Полоја. У засједу упада само претходница јачине 23 оружника. Главнина је чекала код Пејновић гувна, удаљеном од крижања у Буковцу око два километра. Када је то видио, Марушић је наредио главнини повлачење натраг према Перјасици.

На попришту борбе остала су двојица мртвих и тројица рањених. Заробљена су 23 оружника. Заплијењена су 23 карабина, доста муниције и 23 комплетна одијела. Видјевши како двојица оружника све више заостају иза колоне, која бјежи према Перјасици, сељак Миле Видовић[10] из Новог Села дохватио је колац и свом снагом потрчао успркос високом снијегу према Горњем Полоју да их пресретне. Искочио је иза једне живице са упереним колцем „на готовс“ вичући: „Руке у вис, одбаци оружје!“. Жандари покорно одбацише карабине и опасаче са фишеклијама, па мало одступише. Тек тада видјеше како Миле у рукама држи обични колац. Али било је касно. Након што је узео пушке и муницију Миле им је наредио да скину све са себе до чарапа и гаћа. Касније им сељаци дадоше некакве старе рите и гумене опанке па они одоше према Перјасици.

Неколико дана касније престала је потреба за обезбјеђењем из правца Примишља па су се сва три вода пребацила на блокаду непријатељске посаде у Перјасици. Опет се упорно и даноноћно маневрирало. Чак се прилазило посади доста близу, а потом се удаљавали. Било је то својеврсно изнуравање непријатеља. Као што се то чинило и раније, опет су покренути припадници резервних одреда. И опет су нас оружници и домобрани бројили, па о свему томе јављали у Карловац, односно Огулин. Иако нас је било 170, они су нас „набројали“ преко хиљаду. И, доиста, њихов морал је попустио, па су 5. фебруара 1942. године напустили Перјасицу и повукли се у Бријест. Отуда су се вратили тек 24. априла те године.

Формирање 1. батаљона

Као на осталим дијеловима Кордуна тако је и на простору Перјасице, Дубрава и Горњег Скрада почетком 1942. године убрзано растао број бораца под оружјем.

Створени су увјети да дотадањи штабови батаљона прерасту у штабове одреда, а команда чета у штабове батаљона, водови у чете. Тако је 6. фебруара 1942. формиран 1. батаљон, са сједиштем у Перјасици. У саставу тог батаљона ушла су дотадања два перјасичка вода (око 130 бораца) од којих су тада формирана четири вода. Три су ушла у састав нове, Прве (Перјасичке) чете, а четврти у састав Треће (Дубравске) чете јер дотадањи Трећи (Дубравски) вод није могао прерасти у чету. Овај ће вод остати у Трећој чети све до почетка маја 1942. Дотадањи 4. вод (Скрадски) – прерастао је у 2. чету 1. батаљона.

Штаб батаљона сачињавали су: Милутин Карас, командант, Изидор Штрок, политички комесар, Раде Добросављевић,[11] замјеник команданта, Миле Опачић,[12] оперативни официр и Милић Стојић,[13] обавјештајни официр батаљона. Након што су оружници и домобрани побјегли, поново смо имали слободну територију на којој се неометано могла развијати широка активност на плану јачања НОП-а. Преко овог простора поново су неометано пролазили курири, политички радници, преношени или превожени рањеници, превожен материјал. Народ се поново осјећао слободнијим. Тих су дана по нашим селима жене ужурбано правиле неке врсте пелерина за нас борце. Правиле су их од плахта или платна. У тим смо бијелим пелеринама пролазили ноћу надомак непријатељских бункера, а да нас посаде нису примјећивале.

Акција 1. батаљона у Горњим Дубравама

Након прикупљених података о кретању Павелићевих оружника из упоришта у Горњим Дубравама до жељезничке станице Горње Дубраве– по следовање – одлучено је да им се постави засједа. С тим у вези командант и комесар батаљона повели су 1. чету из Својича преко ријеке Мрежнице. Трећа чета је за то вријеме чекала у Доњим Дубравама. Затим су обје чете ноћу, 12/13. фебруара 1942. године стигле на простор Горњих Дубрава – до кућа Калуђеровића. Ту је постављена засједа. Око 10 сати наишла је колона од 17 оружника. Дан је био ведар и оштар. Снијег до кољена. Могло се кретати само пртином што је отежавало маневрирање.

Од првог плотуна тројица оружника су погинула, а тројица су рањена. Једанаест их је заробљено и убрзо пуштено да оду у упориште. С њима су на саоницама послани рањени и мртви. Заплијењено је 17 карабина, са доста муниције, одјећа и обућа. Био је то лијеп плијен. Овом се акцијом по први пут пружила озбиљнија помоћ борцима са простора Дубрава. Све што је до тада учињено, био је само пролаз нашег одреда преко овог терена.

Овом успјелом акцијом на оружнике појачан је дух борбености код припадника НОП-а на овом простору. Порастао је углед и вјера у борце из дубравских села и заселака. Већ тога дана је стигло у 3. (Дубравску) чету осам младића. Овом је акцијом демантована усташка и мачековска пропаганда како се на том простору не може појавити већа скупина партизана, због фреквенције на прузи и близине упоришта. Све у свему, уз отето оружје постигнут је и велики политички ефект.

Маскирани оним својим пелеринама остали смо и након акције на простору око упоришта у Горњим Дубравама. А навечер су се све три чете вратиле у Перјасицу.

Први батаљон у акцији на Примишље

Први батаљон, са штабом на челу, стигао је 21. фебруара у село Илиће, надомак Примишља. Био је укључен у акцију ширих размјера коју је припремио Штаб 2. кордунашког партизанског одреда. Једном четом нападао је Примишље, другу чету поставио је на брдо Курјевац, а трећу задржао у резерви. Други батаљон вршио је осигурање на правцу Слуња (код Зечев Вароша) а 3. батаљон (Миче Бараћа) са двије чете нападао је непријатељско упориште у Тоуњском Тржићу, а трећа чета постављена је на обезбјеђењу у правцу Оштарија и Тоуња.

У напад се кренуло 22. фебруара у 6 сати. Међутим, чете су налетјеле на „тврдо“. Оружници у Примишљу дочекали су нашу 1. чету у рововима. Унаточ свој силини напада чета није могла прићи рововима због чистине брисаног и тученог простора, који је требало савладати, и високог снијега. Командант батаљона Милутин Карас и командир чете Милић Пајић[14], који су повели чету у напад, учинили су све што су могли да отпор оружника савладају. Али, без успјеха. Када је свануло, од напада се морало одустати. Међутим, поновљен је идуће ноћи. Оружници су истјерани из ровова у зграду. Али, опет се морало стати. Као никада до тада, а ни касније, није употријебљено толико много ручних бомби колико су их те ноћи избацили Павелићеви оружници. Напросто су их „сипали“ око зграде. Тада је одлучено да их се строгом блокадом присили на предају. Бунар с водом био је ближе нама него њима. До снијега нису могли изићи.

И 3. батаљон водио је жестоку борбу при нападу на Тржић – од 6 сати све до 17 сати. Тек тада је савладан посљедњи отпор оружника. Његова чета одбила је са свог засједног мјеста неколико покушаја непријатеља да нападнутој посади притекне у помоћ.

И у идућа два дана двије чете истог батаљона успјеле су одбити све покушаје непријатеља да окруженој посади у Примишљу притекне у помоћ. У помоћ су кренули и Талијани. Они су ноћу 24/25. фебруара покушали да заобиђу засједу у широком луку с источне стране. Снијег су савлађивали помоћу крпљи. Други батаљон, који је био у засједи према Слуњу, сачекао је повећу групацију Талијана и првим плотуном нанио им озбиљне губитке. Касније је издржао и борбу са пристиглим појачањем. Талијани су најзад одустали од напада и вратили се у Слуњ. У овој борби дјеломично је узела учешћа и наша 3. чета па је код подјеле плијена добила тешки митраљез (без постоља) и пушкомитраљез.

У зору 25. фебруара 1942. блокаду оружника у Примишљу преузела је 3. чета, која се до тада налазила на Курјевцу. На цијелом простору спустила се густа магла. Баш у то вријеме, пред само свањивање, Примишље је у ширем луку опколила талијанска војска, савлађујући снијег на крпљама. Било је ту близу двије стотине војника. Насумице су отворили ватру из пушака и пушкомитраљеза. Изненадна ватра с леђа, са три стране, била је врло критична за 3. чету. Једини излаз био је да се покуша пробити према Илићима. Чета се одмах престројила и кренула у пробој. Заметнула се жестока борба прса у прса. Излаз чете из обруча био је све тежи. Катастрофу је спријечила 2. чета, која се тада нашла на Курјевцу. Командиру ове чете, чим је чуо пуцњаву на широком простору, било је јасно да се појавила већа непријатељска скупина и да се 3. чета нашла у тешкој ситуацији.

Трчећим је кораком с четом сјурио доље ка Примишљу и стигао у прави час. Ударио је по Талијанима и изненадио их. И док су се они престројили и средили, наша се 3. чета нашла ван окружења. Међутим, Талијана је било много и чете су се под борбом морале повлачити према Илићима. Трећа чета је имала тројицу рањених другова, међу којима је био тешко рањен Јура Дрводелић,[15] баш онда када је ситуација била најкритичнија. Другови су га унијели у први обор са овцама, покрили га кукурузовином и тако привремено заштитили од непријатеља.

Сјећајући се тог догађаја Јура Дрводелић је записао: „Привукли смо се врло близу непријатељу опколивши га. Али, на нашу несрећу, непријатељима је стигла помоћ из Тржића. Будући да сам ја држао најистакнутију тачку са својим водом, нисам био обавијештен да се повучем, тако да сам се нашао у обручу. Одлучио сам, да пробијемо обруч. Као одступница остао је добровољно Душан Кларић из Горњег Полоја, а ми смо се почели извлачити. Запалили смо стогове сијена да бисмо се извукли са што мање губитака. Заостао сам ја и Милош Јаснић који је био додијељен мени из Скрадског одреда. Био је погођен у кук. Он ме замолио да га не оставим јер, да је са борцима своје чете, ни они га такођер не би оставили.

Ја сам му одговорио: ’Ако је за остати, онда ћемо остати скупа’. У том моменту био сам и ја рањен. Метак ми је прошао кроз плућа. И тако рањен вукао сам га око 350 метара по снијегу, дубоком око 1 метар, док га нисам извукао до мртвог угла. Тада сам му савјетовао да се покуша пребацити преко бријега Курјевац, помажући се пушком, а ја ћу га штитити. Он је успио, али кад сам се ја почео пребацивати, више нисам могао. Тукли су ме митраљезом са торња и цесте. Кад ни по други пут нисам успио, онда сам очистио снијег како бих примијетио ако би ми нетко долазио иза леђа. Наједном сам угледао иза себе, на десет метара, једног младог оружника с упереном пушком. Ништа друго нисам могао учинити него бомбу откачити и бацити на њега. Истовремено је млади борац из Дубрава Милан Затезало Мацан опалио на њега. Пао је рањен и откотрљао се у долину зовући у помоћ. Његови, умјесто да су му притекли у помоћ, разбјежали су се“.

Док су Талијани по Примишљу ловили кокошке, међу овцама у обору у несвијести је лежао Јура Дрводелић. Али, и ми смо стигли у прави час. Уз помоћ домаћице, која је примијетила да и ми долазимо, један од нас се пребацио до њене куће, у којој су само неколико минута раније били Талијани, и на ћебету пртином довукао рањеника. Превијен је тек у Илићима. Био је рањен у грудни кош. Тек након превијања дошао је свијести. Референт санитета је са себе скинуо кошуљу и обукао га, јер је његова била сва од крви. Цијелог живота Јура је памтио овај гест суборца – Србина.

Другови, који су изнијели тешко рањенога Јуру Дрводелића, били су Срби и то је тада оцијењено као изразити гест учвршћења братства и јединства међу нама борцима и нашим народима. Убрзо иза тога ова тројица бораца примљена су у чланство КП. До устанка неписмени сељаци, а у року од само пет мјесеци припадници мале партизанске јединице, схватили су и прихватили мисао водиљу НОБ-а: братство и јединство међу нашим народима.

У првој половини марта 1942. године поново се Штаб 1. батаљона са својом 1. и 3. четом, нашао на простору Поникава. И опет смо крстарили из Поникава по сусједним селима, настањеним хрватским становништвом. Сумирали смо дојмове. Борцима су политички комесари одржавали предавања о томе како да се понашамо према житељима у хрватским селима, како да ширимо линију народноослободилачке борбе, братство и јединство, партизански морал.

И у тим крајевима примицали смо се непријатељским упориштима. Било је од великог значаја за ширење НОБ-а што је тим простором прошло око 150 партизана и што је непријатељ у упориштима, у својој непосредној близини, осјетио присуство партизана. Све је то доприносило већим симпатијама и опредјељењу сељака и радника с тог подручја за НОП. Убрзо су се јављали и добровољци у 3. чету. Била је то велика помоћ организаторима устанка на овом простору. Био је то наш и њихов заједнички допринос јачању народноослободилачке борбе.

Из тог времена остало је и сјећање на један сусрет у Трошмарији. Било је то почетком априла 1942. године. Политички комесари, Штрок и Карапанџа, повели су нас (десетак бораца) у хрватско село Трошмарију гдје је било припремљено окупљање сељака. На окупу је било њих педесетак. Окупљеним сељацима најприје се обратио Симо Карапанџа. Говорио је о тадашњој војно-политичкој ситуацији у свијету. Потом је говорио Изидор Штрок о усташким злодјелима над српским живљем и о развоју устанка широм земље. Након његовог излагања сељаци су почели постављати питања. Изидор Штрок је одговарао и објашњавао. За све вријеме разговора често се својим примједбама оглашавао један старији сељак. То је наљутило присутне па су почели напуштати скуп. Тада је Изидор Штрок реагирао и повео дијалог с тим старцем. Дијалог ми се увријежио у памћење:

Стари: „Ви причате: те усташе ово, те усташе оно. А ми чујемо да су то све радили четници и свалили на усташе.“

Штрок: „Па, ми нисмо четници, већ партизани – народна војска.“

Стари: „Ви? Па ја не тврдим да сте ви четници, али они тамо...“

Штрок: „Тамо нема ’оних’, већ су тамо партизани као и ми.“

Стари: „Можете ви мени овдје причати шта вас воља. Кордун је далеко. Боље је вјеровати него ићи провјеравати. За нас сељаке најбоље је ћутати. Ћутати и чекати да се разиђу облаци.“

Тада је оштро реагирао Мија Бенић.[16]

Рекао је том сељаку да он добро познаје такве као што је он. Има их и у његовим Мрежничким Новакима. Признао је старом да је паметан човјек, али – необавијештен. И да не би био у заблуди, обећао је да ће га, ако то он жели, повести на Кордун па нека му тамо хрватски народ каже тко је попалио српска села. Стари је тада ућутао, а потом се изгубио. Одласком овог старог човјеканастало је олакшање. Људи су постављали све више питања. Све их је занимало. На многа питања одговарао је Мија Бенић. Осјећали су га блиским себи и својем нагласку. Говорио је њиховим сељачким језиком, иако је Мија био радник. Политички одјек овог сусрета партизана и сељака из Трошмарије био је велик.

Разоружање посаде у Перјасици

Након 58 дана слободног дјеловања и активности у свим правцима народноослободилачке борбе, у Перјасицу се 24. априла 1942. године вратила побјегла непријатељска посада. Оружници су се поново смјестили у опћинску зграду, а домобрани у кућу Станке Косановић Белке, јер смо ми у међувремену порушили школу. Оружницима је замијењен наредник. Њих десетак, причало се, били су сви усташе. Код домобрана смијењен је само командир једног вода. Претпостављало се да је и он усташа.

О тим измјенама код оружника Штаб 1. батаљона дознао је 26.априла па је наредио 1. и 3. чети да изврше напад.

Чете су се приближиле опћини. Непосредне припреме изведене су ноћу. Напад је отпочео у свањивање 27. априла 1942. У њему су учествовале све три чете 1. батаљона. Обезбјеђење према Сичи и Генералском Столу (Матешком Селу) вршио је 2. батаљон, док је 3. батаљон био на обезбјеђењу из правца Примишља и Благаја.

Борба је била жестока. Трајала је до близу 10 сати. Изненадио је отпор домобранског вода, којим је командирао нови поднаредник. Најдуже је трајао отпор групе оружника (усташа) у рушевинама бивше жандармеријске касарне бочно и јужно од улаза у опћинску зграду. Овдје је Милош Вулетић Гојак докрајчио посљедњи отпор непријатеља у тој акцији. Тада се обистинило обећање које су дали домобрански сатник Иван Мотика и Јосип Шимац: да домобрански вод којим је заповиједао Јосип Шимац, неће пружити отпор. И није га пружио. Тога јутра, након борбе, утврђено је, доиста, да ни из једне пушке домобрана овога вода није испаљен метак. Све вријеме домобрани тога вода лежали су у штали Станке Косановић.

У акцији су заробљена око 22 оружника, заједно са Зупцем, и 50–55 домобрана. Двадесетак оружника и сви домобрани убрзо су пуштени својим кућама. Зупац и још један усташа су ухапшени. Саслушани су и осуђени као злочинци. Петнаестак их је погинуло, а десетак рањено.

У овој акцији заплијењен је један пушкомитраљез (налазио се у воду који је пружио отпор), око стотину карабина са муницијом и сва одјећа и обућа, постељина и извјесна количина намирница. Иван Мотика и Јосип Шимац, као припадници НОП-а, отишли су идућег дана уГШХ у Кореницу, односно Дрежницу, гдје су распоређени у приморско-горанске јединице.[17]

Ми смо изгубили двојицу бораца. Погинули су Милутин Вукобрад Шуца[18] и Симо Затезало Сајина.[19] Било је и десетак рањених, од којих двојица тешко: Никола Карас[20] и Никола Вулетић Геџа.

Људска драма и трагедија

Као и широм Југославије, гдје су Народноослободилачка војска и партизански одреди водили тешке борбе с окупаторима и квислинзима, тако су и на простору Перјасице доживљене многе људске драме и трагедије. Једна од њих одиграла се 27. априла 1942. године у Перјасици. Ево што о томе, након 42 године, каже Никола Цимеша, који је тада био референт санитета у 1. батаљону 2. кордунашког партизанског одреда:

„Могло је бити око девет сати, када се обрана оружника ограничила на опћинску зграду. Налазио сам се иза зидина бивше школе, гдје је било и командно мјесто Штаба батаљона. До нас је дотрчао један од другова из Прве чете (Перјасичке), вичући још издалека: „Другови, Геџо је тешко рањен, висе му цријева...

Тог момента поскочио је комесар батаљона Изидор Штрок и довикнуо ми: ,За мном!’. Потрчао сам за њим низ цесту док су меци фијукали изнад наших глава. Дотрчавши у ону долину, недалеко опћинске зграде, наишли смо на страшан призор. Наш омиљени пушкомитраљезац Никола Вулетић Геџо стајао је усправно. Његова блуза била је поцијепана (као да је пилом била резана) а из ње су висјела цријева. Чујемо како моли другове да му врате бомбу коју су му одузели, јер се покушао убити.

Угледавши Изидора Штрока молио га је да нареди друговима да му врате бомбу. Другови су га одмах полегли на тратину.

Клекнуо сам поред њега. Облио ме хладан зној. Волио сам Николу као рођеног брата.

Сви смо га вољели јер је био храбар борац. Пушкомитраљез у његовим рукама много је значио за нас. Почео сам да плачем. Би ме стид када сам у дјелићу секунде запазио како Геџо не плаче. У једном тренутку сам сам себе затекао како му гурам цријева у утробу. Видио сам како су искидана на неколико мјеста. Он је и даље молио да му се врати његова бомба. И сваким напором цријева су му поново бјежала напоље. У једном тренутку он се с обје руке машио за трбух, жустро истргнуо неколико комадића цријева и бацио их подаље себе. Тада су му двојица другова раширила руке и притиснула га на земљу. Као у неком магновењу поново сам себе затекао како му гурам цријева у трбух, иако ми је било јасно да му тиме само повећавам муке. Али ја напросто нисам тада могао расуђивати што би заправо требао да радим. Подигао сам главу да видим да ли још нетко стоји поред нас четворице. Видио сам Караса и Штрока како напросто плачу. То ме је дирнуло негдје у дубини свијести. Сјећам се да ме је нетко подигао и повео на страну, да су ми нешто говорили. Био сам ошамућен. Ипак, крајичком свијести регистровао сам ужасан, али у том часу једино могућ и логичан призор. Командант Карас дао је знак Ради Велимировићу Костерцу. Он је разумио што мора да учини. Кренуо је према вољеном суборцу, прислонио му цијев свог карабина на сљепоочницу, потегао обарач и у трену далеко од себе одбацио карабин, наричући из свега гласа: ,Јој, Геџо мој... јој, друже мој драги!’. У долини је настао тајац. Изнад наших глава још увијек су фијукали меци. Чули су се другови: Гојак, Цауз и остали. Био је то његов посљедњи јуриш за Симу Затезала Сајина. Тко зна, можда је пао погођен задњим испаљеним метком од стране тих усташа или жандара.“

Овом акцијом 1. батаљона у Перјасици постигнут је велики политички и војни успјех. На том простору усташе Анте Павелића неће више никада успјети да успоставе своје упориште. То ће постати територија несаломљиве воље и духа, велике привржености народноослободилачкој борби, Партији и Титу.

Формирање прихватне болнице

Болнице око Петрове горе биле су сувише далеко, транспортовање споро и отежано, а имали смо деветорицу рањених другова (без Николе Караса). Ради тога је Штаб 1. батаљона донио одлуку да се организира прихватна болница у селу Велика Црквина, на простору Горњег Скрада. И након неколико дана већ су тамо, у празном поповом стану, били смјештени рањени другови. Поред Штаба батаљона ангажирале су се на организирању болнице и команда „базе“: Опћински НОО-и Перјасица и Вељун, и сеоски НОО-и с једне и друге стране ријеке Коране. Већ другог дана након стизања рањеника прорадила је и властита кухиња, а десетак дана касније стављена је у погон и крушна пећ.

База је обезбјеђивала брашно, маст, сол, шећер, сирово говеђе и свињско месо и цигарете. Сеоски НОО-и организирали су прикупљање млијека, сира, јаја, кокошијег и пилећег меса, лука,граха и крумпира. Проблем нам је био вишак, а не мањак хране. Дешавало се да сељак закоље теле или одојка и донесе за рањене другове.

Храну су доносиле дјевојке које би тога дана остајале са рањеним друговима у разговору и пјесми. Из дана у дан овдје се орила пјесма дјевојака и рањених другова. Строго се водило рачуна да завоји буду што чистији. Крајем јуна 1942. болница је пресељена у школску зграду села Чатрња, гдје су били бољи услови за одржавање хигијене. Ту је болница остала све до ослобођења.

Предвојничка обука

Динамичан развој народноослободилачке борбе наметнуо је потребу организирања предвојничке обуке са омладином да би се она припремила за борбе за непријатељем које су постајале све чешће и оштрије, а за које су се морала изналазити нова тактичка и оперативно-тактичка рјешења, држећи се при томе и опробане партизанске ратне вјештине.

Организација предвојничке обуке повјерена је Штабу 1. батаљона. Обуком се почело већ у првој половини маја 1942. године. Организирана је у селу чатрња, на принципу четног устројства (водови и десетине). Поред упознавања са карабином и пушкомитраљезом (опис и руковање) на обуци су увјежбаване стројеве радње и тактички поступци приликом напада, у свим облицима и на све врсте објеката, привлачење непријатељу и одступање, убацивање бомби у бункере и у зграде, извиђање и осматрање, оријентација у простору помоћу звијезда и разних објеката, бусоле те кретање по азимуту.

Прве три класе чинили су младићи из дубравских, перјасичких и скрадских села. Међу њима није било дјевојака. У четвртој класи били су младићи и дјевојке са подручја Примишља. гдје је дјеловао 3. батаљон. Прва ударна омладинска чета завршила је обуку у селу Тобалићу, средином јуна 1942. године, у којој је из котара Вељун било 30 омладинаца.

Друга омладинска чета завршила је обуку у Горњем Будачком, а 3. у Горњем Скраду, па је од ове три чете формиран Омладински батаљон „Јожа Влаховић“, који је у августу 1942. године ушао у састав Прве кордунашке ударне бригаде. Предвојничком обуком наставило се и даље па је до краја 1942. године на подручју котара Вељун било формирано 6 омладинских чета с 311 омладинаца и омладинки.

Четврта омладинска чета завршила је обуку у Дуњаку и отишла у састав 4. црногорске пролетерске бригаде – на териториј код Дрвара. Истовремено, у школи Коранског Села формирана је 6. омладинска чета од 124 омладинца и омладинке, која је по завршеној обуци ушла у састав 4. кордунашке ударне бригаде.

Осма омладинска чета завршила је обуку у Дуњаку и ушла у састав 3. кордунашке бригаде. Поред наведених, формиране су још двије: једанаеста, која је завршила обуку у Загорју, и 14. у Вељуну. Подијељене су у три групе од којих је једна ушла у састав 4. ударне бригаде за попуну Омладинског батаљона „Јожа Влаховић“. Друга група ушла је у састав батаљона 1. и 2. кордунашког одреда, а трећа у састав 5. кордунашке бригаде.

Већина омладинаца, обучаваних у ове четири класе, а потом у одредима и бригадама, испољила је храброст и одлучност у борби; имали су тада свега 17, 18 или 19 година. Многи од њих су се развили у запажено добре командире водова, чета и команданте батаљона, односно делегате и комесаре чета и батаљона. Приличан број их је пао у борбама, а били су храбри борци и старјешине. Међу преживјелима има данас подоста умировљених виших официра ЈНА, којима је обука у Чатрњи и другим наведеним селима остала у пријатном сјећању, јер су од ње имали велику корист.

И даље на простору међуријечја Купе и Добре

Након побједе у Перјасици 1. батаљон је поново, почетком маја 1942. године, кренуо у међуријечје Купе и Добре. У Прилишћу су борци изненадили жандаре, који су се без иједног испаљеног метка предали. У Нетретићу жандари нису затечени у касарни и акција није доведена до краја. Међутим, поновни долазак веће партизанске јединице у Прилишће снажно је одјекнуо, нарочито када се батаљон кретао дању цестом од Нетретића преко Босанаца и Здихова, што је изненадило непријатеља у Виници и Босиљеву. То је снажно охрабрило присташе НОП-а и народ на цијелом овом простору. Тих је дана и група омладинаца из Прилишћа и Вукове Горице ступила у 3. чету овога батаљона.

Они ће касније, са онима који су прије ступили у ову чету, постати језгра приликом оснивања Хрватске чете.

Четничка пропаганда

У другој половини маја 1942. године 1. батаљон 2. КПО (перјасички) водио је жестоке борбе са четницима око Плашког и остао тамо више од два тједна. И док је он тамо, у заједници са осталим партизанским јединицама успјешно разбијао четнике, по перјасичким селима почеле су кружити приче да су 1. батаљон до темеља потукли четници, да су комесари, чланови КП и скојевци јавно повјешани, а осталим борцима, који су кренули за комунистима, да ће се судити. Протурале су се вијести да око Плашког постоје јаче четничке снаге којима Енглези по дану допремају огромне количине оружја и муниције, те војне опреме, да је тамо стигло много бивших југославенских официра, па и генерала.

Нашло се по перјасичким селима и таквих коментатора који нису, тобоже, прихватили то што се прича, али су онако „неутрално“ говорили: „Па могло би то и бити. Ето, Енглези су у 1. свјетском рату спасили српску војску. Они су тада побиједили Аустро-Угарску па ће сада и Хитлера.“

Све то уносило је немир и страх код сељака који су имали синове, браћу или мужеве у 1. батаљону, или некога видније ангажираног у организацијама и институцијама НОП-а.

Међутим, до краја маја 1942. године на овом простору већ је дјеловало десетак ћелија КП, око двадесетак скојевских група са најмање стотињак чланова, преко двадесет одбора Народне фронте, више од тога сеоских НОО-а, те преко двадесетак одбора АФЖ-а. Била је то позамашна бројка активираних у НОП-у. Требало је само покренути ову организирану снагу и четничка пропаганда ће нестати. Поготово онда када се 1. батаљон вратио натраг.

По оцјени КК КПХ Вељун ову пропаганду смишљено су убацивали четници преко шверцера против којих су се тих дана ангажирале наше политичке снаге.

Обрачун с непријатељском групом сатника Дане Продановића

Од 18. до 26. јуна 1942. године 1. батаљон ангажирао се у борбама око Примишља. О томе је подробно обавијештен и домобрански сатник у Бариловићу – Дане Продановић[21] који је оцијенио да му се пружила добра прилика да баш на перјасичком народу покаже своју приврженост Павелићу и његовим усташама.

Направио је план акције. Али окупљање усташа, оружника и домобрана у Сичи споро је текло. Тако се и догодило да су се они још окупљали када се 1. батаљон вратио од Примишља, што Продановић није знао.

Обавијештен о упаду скупине од око 200 усташа, оружника и домобрана из Сиче на слободну територију командант 1. батаљона је одмах покренуо чете из Г. Височке, Оријевца и Коранског Села у сусрет непријатељу. У тим часовима из Скрада се враћала и Хрватска чета па је брзо направљен заједнички план. Први батаљон је отишао у сусрет непријатељу, а Хрватска је чета кренула да га нападне с бока или с леђа.

До сукоба је дошло код заселка Периновићи. У том часу Хрватска се чета приближавала Понорцу. Непријатељ је био изненађен и одмах се почео извлачити. Односио је рањене, а остављао мртве. Први батаљон је вршио притисак. Код села Понорац Хрватска чета је ударила по боку прву скупину од преко четрдесетак што усташа, оружника и домобрана. Након плотуна по њима, одмах је кренула на јуриш. Убрзо је заробила 28 непријатељских војника – пет усташа, осам жандара и 15 домобрана. Међу заробљенима је био и домобрански сатник Дане Продановић. Заплијењена су три пушкомитраљеза „Брно“ и близу 60 карабина (само Хрватска чета око 30), већа количина муниције и одјеће. У Хрватску чету добровољно се јавило неколико домобрана. Другог дана група младића из Понорца, одушевљена јуришем и успјехом Хрватске чете, ступила је у њене редове.

Саслушањем сатника Продановића и заробљених усташа дошло се до корисних података о непријатељским упориштима у Сичи и Бариловићу. Продановић је открио и своје доушнике у Перјасици. Након саслушања сву шесторицу је стигла праведна народна казна као издајице и слуге окупатора.

Овом побједом над Павелићевом здруженом скупином усташа, жандара и домобрана на овом простору добијена је још једна битка с њима. Била је то и наша велика политичка побједа након које ће се још више учврстити самопоуздање и вјера у побједу.

Неколико дана након ове заједничке побједе 1. батаљона и Хрватске чете ове јединице кренуле су на простор око Дуге Ресе. Био је то први одлазак 1. батаљона на овај териториј. Сама акција није имала већих размјера на војничком плану, али је долазак партизанских јединица надомак Дуге Ресе и Карловца политички значио веома много. Био је то, након лекције Павелићевим здруженим снагама код Понорца, још један тежак ударац непријатељу. Јер, послије тога на простор перјасичких села никада више неће стизати Павелићеве снаге саме. Ако су и стизале, а стизале су, онда је то сваки пут било у заједници са војним формацијама окупатора.

Одмах иза овог „излета“ 1. батаљон и Хрватска чета опет су кренули на простор међуријечја Купе и Добре. Када су стигли у непосредну близину упоришта у Босиљеву, непријатељ је био увјерен да партизани припремају напад. Алармирали су Талијане. Идући дан стигла је њихова већа групација потпомогнута тенковима.

Након малих чарки 1. батаљон и Хрватска чета су под окриљем ноћи прешли преко ријеке Купе на териториј Словеније – у село Прелока. Идућих дана помјерили су се низ Купу, све до Адлешића. На простору Беле крајине остали су неколико дана. Ту су се борци из перјасичких села срели са борцима из Беле крајине – Словенцима. Тај их је сусрет одушевио. Расположење је било обострано. Једне вечери стигли су и до Мариндола, гдје су из тамошње ергеле заплијенили тридесетак коња – липицанера. Први батаљон је довео коње до Перјасице. Послије се причало да су неки од ових коња стигли чак и до Врховног штаба.

Формирање бригаде

Од 19. августа до 5. децембра 1942. године формиране су три кордунашке бригаде. У сваку од њих ушло је око 30–50 бораца из перјасичких села. До краја рата у редовима кордунашких бригада борило се више од пет стотина бораца и старјешина. За све нас, који смо ушли у бригаде, била је то част и понос. Бригадама се поносио и цијели наш народ. Посебно омладина која ће о бригадама испјевати многе пјесме. Биле су то пјесме потицаја и охрабрења које ће и младе и старе вући напријед и јачати борбени и морални дух.

У борбама што су их ове три бригаде водиле до краја рата из перјасичких села погинула су 133 борца и старјешине (око 25%). Рањене борце нитко није евидентирао, јер су се многи поново враћали у бригаде и гинули. У саставу других бригада, као и у 13. пролетерској НОВ бригади „Раде Кончар“ борило се око 90–95 бораца и старјешина стасалих у перјасичким селима. Погинуло их је 27, међу којима и Милутин Карас.

У саставу партизанских одреда борило се такође неколико стотина бораца из перјасичких села. Овдје биљежимо само оне који нису одлазили из одреда у бригаде. Таквих је било од 150–155 бораца и старјешина. Погинула су 32.

У саставу Команде подручја, односно мјеста, камо су припадале партизанске страже, војне радионице, млинови, пекаре, кухиње итд. налазило се 120–130 припадника, који нису били ни у одредима ни у бригадама. Погинула су тројица.

На дужностима у окружним, котарским и опћинским комитетима КП и СКОЈ-а било је 16 другарица и другова. Погинула су тројица. У окружном, котарском и опћинским одборима Народне фронте, НОО-има, одборима АФЖ-а и омладине радило је 47 другарица и другова. Погинула су четворица. У сеоским одборима НФ-е, АФЖ-а, омладине и НОО-а укључило се током НОР-а преко 300 другарица и другова. Погинула су четворица.

У сеоским партијским ћелијама и скојевским групама имали смо у току рата преко 400 чланова. Само у СКОЈ-у смо имали 141 омладинца и 228 омладинки. Ови показатељи упућују на закључак да је са овог простора узело учешћа у НОР-у преко 1.600 мушкараца и жена. Са подручја перјасичких села рат је преживјело 97 учесника НОР-а из 1941. године. Споменицу 1941. добило их је 94. Међу тројицом који је нису добили налази се Милић Паић, прослављени перјасички борац и старјешина, који је умро одмах након ослобођења од посљедица рањавања, баш када су се попуњавали упитници за додјелу Споменице.

Борци из перјасичких села борили су се широм наше земље. Највише их је погинуло у борбама које је водила 8. кордунашка ударна дивизија.

На простору Кордуна погинуло је 138 бораца:

- у перјасичким селима 43

- око Слуња - 25

- око Плашког - 21

- око Дуге Ресе - 21

- око Карловца - 4

- око Тоуња и Дубрава - 7

- на осталом дијелу Кордуна - 26

У осталим предјелима СР Хрватске погинула су 64 борца:

- у Лици - 34

- у Банији - 5

- у Покупљу - 7

- у Жумберку - 10

- у Горском котару - 3

- у Славонији - 2

- у Мославини - 3

На простору других република погинуло је 17 бораца:

- у Босни и Херцеговини - 14

- у Словенији- 2

- у Македонији - 1

На простору Босне и Херцеговине највише их је погинуло у Цазинској крајини и око Бихаћа.

У кањону Пиве четници су заклали два тешко рањена друга и двије болничарке. И у Дрвару је погинуо 25. маја 1944. године један борац с подручја Перјасице.

Ликвидација усташког упоришта у Хрватском Благају

Почетком септембра 1942. године ликвидирано је злогласно усташко упориште у Хрватском Благају. Иако у тој акцији нису учествовали борци из перјасичких села, па ни борци Кордуна, она је вриједна спомена због тога што је њоме постигнут изузетно велики политички успјех у корист народноослободилачке борбе као ни у једној акцији што је до тада изведена на овом простору.

Први, велики политички успјех постигнут је чињеницом што је ликвидирано једно тешко легло усташких злочинаца. Друго, велики политички успјех получен је тиме што је казну над овим злочинцима извршио сам хрватски народ преко својих синова из приморско-горанских батаљона.

Док је један приморско-горански батаљон нападао на Благај, други (исто тако приморско-горански батаљон) био је у засједи према Слуњу и побио око тридесетак усташа - кољача из Слуња. Истог дана након завршене успјешне акције оба су батаљона стигла на простор Перјасице. Вијест о томе да су борци Хрвати из Хрватског приморја и Горског котара ликвидирали усташке злочинце брзо се проширила устаничким селима.

Зато их је народ и дочекао као што добри домаћини дочекују своје најдраже госте. Изнио је на трпезу све што је бољега имао. Износила се шљивовица – стара неколико година и „жута као дукат“. Испијало се у част братимљења у заједничкој борби и побједи ових бораца над изродима хрватског народа у Благају. Око другова Примораца и Горана окупљала се младеж, претежно омладинке, и пјесмом стварала још боље расположење. Иако су политички комесари батаљона и чета били обавијештени да су перјасичка села устаничка, они су се много трудили да овим нашим сељацима објасне како се развија НОБ у Приморју и Горском котару и на какве све тешкоће наилазе они као устаници.

Формирање Команде мјеста у Перјасици

Након формирања бригада и дивизије наметнула се потреба организације војно-позадинске власти. Поготово на слободној територији, коју се морало контролирати и обезбјеђивати и на њој развити подоста објеката, као што су сервисне радионице, пролазне кухиње, болнице, складишта хране и других материјалних потреба. Војно-позадински органи имали су улогу и мобилних органа, за мобилизацију људства у оперативне јединице и народа за све видове помоћи на фронту. Такву улогу одиграла је и Команда мјеста у Перјасици.

Организирала је Центар за предвојничку обуку у прољеће 1943. у Коранском Селу, кроз који су прошле три класе младића и дјевојака из перјасичких села. При томе је задржано начело добровољности код 99% обвезника, без обзира на године старости. Тако се и могло догодити да од љета 1944. до ослобођења из ових села није било више од десетак младића који су навршили 17 година старости а да нису прошли војну обуку. Сви су они ступили у бригаде и партизанске одреде. Тако је Команда мјеста у Перјасици имала посла са мобилизацијом највише око 1% обвезника и то старих 50–55 година.

Многи борци и цивили, учесници НОР-а, на пролазу преко Перјасице нахранили су се у пролазној кухињи (која је радила све вријеме од почетка 1942. до ослобођења) крухом који се пекао у војној пекари у селу Коранска Страна, сазиданој у сјенику Мишића Караса Мериканца који је са два сина био тада у партизанима. Снабдијеване су и оперативне јединице што су биле на пролазу, као и болнице. Команда мјеста развила је многе дјелатности, обезбјеђивала транспортовање рањених бораца из правца Дубрава према болницама, прелазак курира истим правцем те пролазак група политичких радника. Штитила је простор од појединачних упада непријатељских шпијуна, спрјечавала криминал и шверц те пружала помоћ НОО-има у вршењу њихове улоге.

Како је териториј Перјасице био „суви мост“ између Мрежнице и Коране у правцу Дубрава, Горског котара и Словеније, односно Лике, Баније, Покупља и Босне, све партизанске јединице, политички радници, па и збјегови, у пролазу преко перјасичког територија снабдијевали су се храном код овог народа и оном прикупљеном и чуваном у земуницама. Како у организацији других, тако и ових послова видну улогу имала је Команда мјеста у Перјасици. Поред тога Команда је имала значајну улогу и у прихватању и транспорту помоћи која је дијелом долазила од савезника, а ишла је овим територијем и даље преко ријеке Мрежнице и Дубрава за Словенско приморје, у пратњи јединица 43. дивизије. За кухиње истарских бораца, у организацији НОО-а и Команде мјеста Перјасица, сакупљан је крух и друге живежне намирнице. У организацији народа за рат видну улогу, осим Команде мјеста у Перјасици, одиграо је и њен први командант Јово Релић Ћаћа.[22]

Обрачун личких и кордунашких бораца

са талијанском војском наПерјасичким косама

Шеснаестог октобра 1942. године на слободну територију Перјасице упала је талијанска војска. Био је то коњички пук „Александрија“ и 81. батаљон црнокошуљаша, ојачани са осам тенкова и четири пољска топа. Скупином је заповиједао генерал талијанске војске Маза, који је стигао са колоном из правца Сиче. Коњица се кретала с обје стране цесте, а црнокошуљаши цестом у камионима. На челу сваке колоне кретала су се по четири тенка. Према неким сазнањима циљ им је био да униште или заробе све припаднике Народноослободилачке војске, које нађу на овом простору, а потом да у повратку опљачкају и спале сва села те похватане сељаке одведу у Карловац и предају усташама. Док су мотоциклисти и тенкисти испитивали ситуацију пред собом, остали су стајали на цести. Коњаници су по успутним селима упадали у дворишта и ловили кокоши. Неки су их живе везали за седла. Тога дана стигли су пред село Перјасица. Крила су им стала у Потпланинском Селу и засеоку Сучевићи. Комора је била с њима и на тим мјестима су провели ноћ 16/17. октобра.

Истога дана на простору Вељуна, на маршу према Тушиловићу, уставила се Друга личка бригада. У ноћи 16/17. прешла је ријеку Корану и већ сутрадан се сукобила с овом групацијом талијанске војске. До судара је дошло на самом превоју званом Пејновић Гувно – између села Буковац и Средњи Полој.

Када су пред засједу Личана стигла три тенка (прије него што је отворена ватра) борци су на један од њих бацили шињел и ћебе. Заслијепљени тенкиста је сјурио тенк у оближњу удолиницу. Ту су на њега скочили борци, присиливши посаду на предају. Под друга два тенка бачене су запаљене флаше са бензином и оба су уништена. Осталихпет тенкова маневрирало је по широком простору спречавајући јурише наших бораца на коњицу и пјешадију. То је давало Талијанима изгледе да се извуку према Карловцу.

Борба је трајала од 13 до 16 сати. До тог времена Талијани су успјели да са попришта борбе извуку све камионе са рањеницима и сву пјешадију што су штитили тенкови. На простору пред Средњим Полојем остало је неколико ескадрона коњице у улози заштитнице, који су се такође успјели одлијепити од Друге личке бригаде. Међутим, из правца Тржића, усиљеним маршем, стигао је на простор Ново Село– Средњи Полој 1. батаљон 1. кордунашке бригаде. За неколико минута пред батаљон су стигла два ескадрона коњице и неколико камиона. Отворена је брза паљба након чега је 1. батаљон кренуо на јуриш. Талијанска коњица је десеткована. Мало их је ухваћено живих, а већина је била смртно погођена. Нешто их се разбјежало по шипражју. Сутрадан су их и жене ловиле.

Према талијанским изворима на попришту борбе остало је 159 погинулих, што војника што официра. Усташки извори говоре о 150–200 погинулих и око 300 рањених, међу којима је рањен и генерал Маза (наводно је подлегао ранама).Наши извори[23] такођер говоре о преко 150 погинулих Талијана и 74 коња. Рањени се не спомињу пошто су евакуирани. Говори се о 33 заробљена Талијана и ухваћена 34 коња. Заплијењен је један тенк, два пољска топа са 100 граната, шест тешких митраљеза, шест пушкомитраљеза, 135 пушака са 250.000 метака, 1.500 ручних бомби, 8 пиштоља, седам исправних камиона, седам мотоцикала, 1 особни аутомобил и двије мале радио-станице.У току ноћи 17/18. октобра Друга личка бригада и 1. батаљон 1. кордунашке бригаде напустили су простор Перјасице и отишли према Тушиловићу.

Дању 18. октобра 1942. цио простор око перјасичких села, а нарочито поприште борбе, извиђала су три талијанска извиђачка авиона. Припремао се нови злочиначки поход талијанске окупационе војске с намјером да села Перјасице сравни са земљом и опљачка све што је вриједно, да народ, напросто, оголи и натјера до лудила.

Из података о ратној штети види се с каквом су хистеријом пошли да остваре свој злочиначки план. Штета, коју су у та два дана починили Талијани, била је збиља голема. Међутим, нису перјасичка села, као ни друга широм Кордуна, само једном претворена у пепео. Палили су их у више махова Нијемци и усташе. Окупатори су вјеровали и очекивали да ће овим вандализмом довести народ до очајања и безизлазности, да ће га натјерати да окрене леђа партизанима и Народноослободилачко војсци, те да се одрекне циљева народноослободилачке борбе и да за све невоље окриви комунисте који су га повели на устанак. Очекивања им се нису обистинила. Наш се народ још више збијао око својих бораца и циљева народноослободилачке борбе.

Истина, народ се послије сваког пустошења нашао у грчу, али не и у очајању. Многи су се питали: откуда том народу снага да све то издржи и храбро поднесе. Снага се црпила из програмских циљева народноослободилачке борбе, коју је повела Комунистичка партија: ослобођење од окупатора и слобода. Извојевати истинску слободу и равноправност свих наших народа и народности, братство и јединство, били су први циљеви натчовјечанске борбе. Зато је народ перјасичког краја и био онако здушно за те циљеве.

Снагу су му давали његови синови, борци партизанских одреда, нарочито организатор устанка, узор и легенда – народни трибун Милутин Карас. Снагу перјасичком народу дало је његових 369 скојеваца и педесетак чланова Партије, његова омладина. Снага је била и у дјеци која су гола и боса газила по блату и снијегу и у својим могућностима помагала НОП све до ослобођења. Снагу је дала и Хрватска чета оним својим силовитим јуришем у селу Понорцу, па приморско-горански батаљони, синови хрватског народа, приликом јуриша на злогласно усташко упориште у Хрватском Благају. Снагу им је дала и наша Осма кордунашка ударна дивизија и све дивизије Титове војске широм Југославије.

Дуга Реса. Радови из даље прошлости, НОБ-е и

социјалистичке изградње, Карловац 1986, стр. 790‒817.

Перо Врањеш

ЉУДСКИ ГУБИЦИ И МАТЕРИЈАЛНА ШТЕТА

У НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОМ РАТУ 1941‒1945. ГОДИНЕ

Прве људске жртве усташких звјерстава ухапшене су на Ђурђевдан – 6. маја 1941. године. Тога дана су усташе похапсиле 25 људи у полојским селима (Буковцу, Доњем Полоју, Кланцу и Кузми) и затворили их заједно са још близу 500 људи похапшених по селима Опћине Вељун.

Усташе су око затвора по групама држали стражу. Стражари су улазили у затвор и тукли ухапшенике до изнемоглости. Сутрадан су их камионима одвели у Хрватски Благај на Кордуну, гдје су их поново затворили и мучили. Истовремено је друга група усташа копала јаме. Након звјерског мучења ухапшене су, у групама од по 10, доводили до јаме и тамо их убијали ножевима, крамповима и батовима.

У том усташком звјерском паклу изгубила су живот и 24 Полојца.[24] Једино им је успио побјећи Душан Никшић из Доњег Полоја. ОсимДушана Никшића успјели су још побјећи и ухапшеници са Вељуна: Драгић Велимировић, Милош Поповић, Никола Комадина, Миле Гојсовић, Раде Цмокрак и Драгић Поповић.

Други масакр недужних људи догодио се 4. новембра 1941. године. Тога дана је талијанска војска упала у сиромашна села Перјасице. Стигла је из три правца: од Примишља, од Бариловића и од Генералског Стола. Талијанском војском командовао је генерал Амброзио, а перјасичким партизанима легендарни командант Милутин Карас и политкомесар Изидор Штрок Мркић, шпански републикански борац. Заслугом њих двојице партизани Перјасице успјешно су се извукли из клопке талијанске војске – од Кестенка уз ријеку Корану до Полојске и Перјасичке косе.

Талијански војници и официри су том приликом ухватили 22 човјека,[25] стрпали их у своје камионе и под војном стражом насилно одвели у Карловац одакле се више никада нису повратили својим кућама.

Трећи људски губитак догодио се 8. маја 1942. године у селу Понорцу када су усташки злочинци похватали и под батинама (уз јаку оружану пратњу) одвели 33 Рома[26] у усташки логор Јасеновац, гдје су на звјерски начин убијени. Сви Роми презивали су се – Шајиновић.

Њихова имена су: Миле Антунов (1941), Бара Валина (1862), Бара Стевина (1939), Бара Милина (1942), Бука Милина (1920), Драган Никин (1933), Иван Мијин (1925), Иван Милин (1939), Јана Мијина (1928), Јана Јосина (1938), Јека Мијина (1931), Јека Јосина (1931), Јосо Јосин (1900), Јосо Барин (1907), Ката Имбрина (1900), Љуба Милина (1926), Љуба Стевина (1935), Бара Јањина (1896), Мара Лубина (1908), Мара Винкова (1922), Мара Стевина (1933), Мара Мијина (1934), Марија Павина (1941), Мијо Лулин (1896), Миро Барин (1901), Миле Барин (1893), Миле Јосин (1933), Невенка Стевина (1936), Миле Павин (1922), Петар Мијин (1936), Стево Лукин (1898), Винко Стевин (1932) и Винко Милин (1936).

Ови Роми су живјели у селу Понорцу још од прије Првог свјетског рата, у својим малим кућама које су подигнуте покрај цесте Бариловић–Перјасица. Куће су израђиване од прућа и земље те облагане кукурузовином или папрати. Биле су налик на стожац или на пластове сијена. Нису имале ни прозора, ни димњака. Са стране су имале мали отвор кроз који се улазило у њих. Укућани су спавали на земљи прекривеној сламом или на јастуцима напуњеним перјем. Мушкарци су се бавили ковачијом, а жене продајом њихових производа и прошњом по селима. Данас пролазник који путује цестом од Бариловића за Перјасицу – кроз село Понорац – не може примијетити да су на том кршу, међу боровицама, живјели људи можда и цијело једно стољеће и били увијек (до усташког геноцида) здрави и весели.

Четврти људски губитак догодио се у зору 28. септембра 1944. године када је усташки труп[27] по ноћи дошао преко слапа на ријеци Мрежници у село Мрежницу и похватао и поклао 6 људи. Усташки труп је дошао из усташке бојне из Огулина. Док су пролазиле кроз Тоуњски Тржић, Јеловце, Лисице, Диздаре и Клариће, усташе су се маскирале капама-партизанкама. Преко слапа на Мрежници превео их је стари Раде Кларић, вјерујући да су партизани. У Кларићима су заклали старог Симу Грковића Анђелина, изнад слапа Саставци, а да то није ни примијетио водич Раде Кларић.

Према причању сељака у селу Мрежници злочинци из усташког трупа похватали су још на спавању шест људи у четири куће. Ухватили су Ђуру Врањеша (46), члана Партије (који је био управо дошао из партизана на два дана допуста) и његова два сина тринаестогодишњег Милана и седамнаестогодишњег Перу, секретара СКОЈ-а у селу. Том приликом ухватили су и Бранка Драгиње Врањеша, (17), Петра Луке Перића (71) и Ђурђа Врањеша – старца Јуру. Ових шест људи усташе су одвели до Јошика (испод Павић стране) батинајући их. Ту су заклали Ђуру Врањеша и његове синове, Милана и Перу, те Петра Перића и Јуру Врањеша, а Бранка Врањеша присилили да их преведе преко Полојске косе према селу Горњи Полој до штерње, гдје су и њега заклали. Усмртили су и оне несрећнике на које су током овог похода нагазиле, и то: Милету Вулетића Павића (64), и Анђелију Павић (47) из Точка, Јелицу Седлар (28) и Милицу Мргић (26) из Милошевца и Стану Грубић (40) из Својича.

Због свега наведеног четвртак, 28. септембра 1941. године, био је најжалоснији дан у селу Мрежници.

Чини се да није било веће жалости ни 16. октобра 1942. године када су дијелови талијанског коњаничког пука „Александрија“ и 81. батаљона црнокошуљаша спалили 12 домаћинстава, а ни оних дана 1943. године када су закопавали у гробљу 17 људи умрлих од тифуса. Од деведесет људи у том селу сваки трећи је изгубио живот за вријеме рата, било да је погинуо као партизан у народноослободилачкој борби, било да је заклан као жртва усташког терора, или да је умро од тифуса.

Према подацима Савеза удружења бораца народноослободилачког рата Опћине Дуга Реса до завршетка Другог свјетског рата ратна Опћина Перјасица имала је сљедеће људске губитке:

- палих бораца и руководилаца – 219

- жртава фашистичког терора – 169

- умрлих од тифуса – 121

- жртава рата 2

- УКУПНО: 511

Ових 511 људских жртава представља големи губитак, поготово ако се узме у обзир да је некадашња ратна Опћина Перјасица на почетку рата 1941. године имала близу 4.500 становника. То значи да је у току рата сваки девети Перјасичанин изгубио живот.

Материјални губици

Од почетка устанка 1941. године – цијелим током народноослободилачког рата – све до друге половине 1944. године подручје Опћине Перјасица било је неколико пута изложено јаким непријатељским офанзивама од стране окупаторских и квислиншких снага, усташа и домобрана. Циљ сваке од офанзива био је уништење не само партизанских јединица већ и народа који је свестрано помагао НОБ, како материјално, тако и физички – сталним попуњавањем партизанских јединица новим борцима. Објекат напада била је и сва народна покретна и непокретна имовина. У својим походима непријатељ је уништавао и пљачкао све до чега је дошао: стоку, храну, одјећу, пољопривредни алат и др., те палио читава села.

Комисија за истраживање злочина Опћинског НОО-а Перјасица отпочела је с пописом ратне штете на овом подручју већ у другој половини 1944. године.

Прву велику материјалну штету[28] починили су усташе 6. маја 1941. године приликом похода у Полој, и то у селима: Буковац, Доњи Полој, Кланац и Кузма. Опљачкали су имовину у 18 домаћинстава, чија вриједност је процијењена на износ од 261.000 предратних динара.

Другу штету починиле су усташе, заједно с домобранима, 2. септембра 1941. године, у селима: Перјасица, Својич, Гаћешко, Потпланинско и Понорац. Једанаест домаћинстава су запалили са свим господарским зградама, а у четири домаћинства су опљачкали сву имовину у вриједности од 226.000 предратних динара. Када би се томе додала и вриједност попаљених кућа и господарских објеката, материјална штета прекорачила би суму од 2 милиона предратних динара.

Трећу штету починили су оружници из Примишља 29. октобра 1941. године. Тога дана оружници су палили куће и пљачкали храну и осталу имовину у Горњем Полоју, Штирковцу, Својичу и Новом Селу. При томе је страдало 13 домаћинстава. Попалили су 9 кућа и 33 господарска објекта, а опљачкали: 4 вола, 4 краве, 3 јунета, 1 теле, 25 оваца, 5 свиња, 70 комада живади, 240 мтц жита, 163 мтц друге људске хране, 980 мтц сточне хране, те уништили пољопривредни алат и покућство. Вриједност штете процијењена је на 1.387.000 предратних динара.

Четврту тешку штету починили су талијански фашисти у офанзиви на подручју Перјасице, у времену од 16. до 20. октобра 1942. године. У овој офанзиви Талијани су са врло јаким снагама прокрстарили скоро цијелим подручјем Опћине Перјасица и прошли кроз 24 села (укупно их је тада било у саставу опћине 29). Тада су спалили 389 кућа и 952 господарска објекта, а опљачкали: 50 коња, 609 волова, 663 краве, 481 јуне, 448 телади, 5.199 оваца, 2.512 коза, 679 свиња, 11.182 комада живади, 753 пчелиње кошнице, 11.239 мтц жита, 6.976 кг људске хране, 39.139 мтц сточне хране, те уништили сав пољопривредни и господарски алат, робу и покућство код 473 домаћинства. Вриједност штете процјењује се на 74.913.000 предратних динара.

Пету штету починили су њемачки фашисти 20. јануара 1943. године за вријеме извођења 4. непријатељске офанзиве – паљењем и пљачком 24 домаћинства у селима: Кузми, Доњем Полоју, Кланцу и Буковцу.

За вријеме те офанзиве спалили су 9 кућа и 50 господарских објеката, те опљачкали: 28 волова, 25 крава, 11 јунади, 160 оваца, 19 коза, 21 свињу, 360 комада живади, 510 мтц жита, 250 мтц хране и 800 мтц сточне хране, уништили покућство, робу и пољопривредни алат. Штета је процијењена на износ од 2.637.000 предратних динара.

Шесту штету починили су заједно њемачки фашистички војници и Павелићеве усташе, 27. јануара 1943. године, у Кестенку и Понорцу. Попалили су 32 куће и 91 господарски објекат, а опљачкали: 4 коња, 49 волова, 51 краву, 33 јунета, 23 телета, 519 оваца, 42 козе, 50 свиња, 925 живади, 350 мтц жита, 230 мтц људске хране и 3.700 мтц сточне хране, а уништили су покућство, пољопривредни алат и робу. Штета је процијењена на износ од 520.000 предратних динара.

Седму штету починили су, такође, у заједници њемачки фашистички војници и усташе, 26. маја 1944. године, у сљедећим селима: Буковцу, Кузми, Доњем Полоју, Кланцу, Средњем Полоју, Милошевцу, Оријевцу, Штирковцу, Коранској Страни, Доњој Перјасици, Коранском Селу, Понорцу, Кестенку, Перјасици, Својичу, Потпланинском Селу, Точку, у засеоку Орешчани, Гаћешком Селу и Марловцу. Штета је почињена у 22 насеља (од укупно 29 села у цијелој опћини). Палеж и пљачка су извршени у 286 домаћинстава. Спаљено је 176 кућа и бајти,[29] те 262 господарска објекта, а опљачкано: 14 коња, 22 вола, 246 свиња, 4.545 живади, 44 пчелиње кошнице меда, 1.400 мтц жита, 1.162 мтц људске хране, 1.774 мтц сточне хране, све покућство, роба, пољопривредни и господарски алат. Штета је процијењена на износ од 19.431.000 предратних динара.

Осму штету починили су усташе 28. септембра 1944. године у селима Средњи Полој, Милошевац, Горњи Полој, Ново Село, Мрежница, Мала Коса, Потпланинско Село и Својич. Страдало је 57 домаћинстава. Усташе су тога дана спалили 11 кућа и бајти, а опљачкали: 2 коња, 50 волова, 34 краве, 18 јунади, 198 оваца, 35 свиња, 588 комада живади, 253 мтц жита, 157 мтц људске хране и 310 мтц сточне хране, те уништили покућство, пољопривредни и господарски алат. Вриједност штете износила је 1.320.000 предратних динара.

На основу напријед описаних осам тешких штета почињених за вријеме рата на подручју опћине од стране окупатора, Талијана и Нијемаца, те усташа и домобрана да се закључити да од укупно 29 села са 700 домаћинстава – скоро ни једно није поштеђено. Спаљено је 637 домаћинстава с укупно 2.012 објеката (кућа и господарских зграда) и опљачкано: 70 коња, 758 волова, 1.019 крава, 702 јунета, 651 теле, 7.283 овце, 2.765 коза, 1.006 свиња, 17.560 кокошију, 797 пчелињих кошница, 137.600 кг жита, 8.775 кг људске хране и 45.000 мтц сточне хране, те код 637 домаћинстава тотално уништено покућство, пољопривредни и господарски алат и одјевни предмети. Свеукупна материјална штета износи 105.375.000 предратних динара.

Исељавање људи из бивше Опћине Перјасица

Послије успјешног завршетка НОБ-а и 2. свјетског рата 1945. године из села бивше Опћине Перјасица одселила је 291 породица са 1.499 особа у друга насеља и градове широм Југославије. Највећи број исељених породица нашао се у осам насеља у Војводини и Славонији (Кљајићево, Сента, Борово, Вуковар, Панчево, Сурчин, Рума и Путинци). Већим дијелом биле су то породице колониста, а мањим дијелом породице које су у послијератним годинама тражиле боље увјете живота од оних у Перјасици.

Подаци о исељавању људи обухваћају 26 села бивше опћине Перјасица. Из неких села одселило је више породица, него што их је остало у селу. Из Кланца иселило је 38 породица, из Перјасице 26, из Својича 23, из Горњег Полоја и Новог Села по 15, из Точка 14, из Гаћешиног Села и засеока Орешчани 13, из Мале Косе и Средњег Полоја по 12, из Штирковца, Потпланинског Села и Оријевца по 11, из Буковца и Мрежнице по 10, из Милошевца, Коранске Стране и Доњег Полоја по 9, из Горње Височке и Доње Височке по 8, из Новог Дола 7, из Доње Перјасице, Кестенка и Коранског Села по 5, из Зинајевца 3 и из Кузме и Понорца по 1 породица. За села Марловац и Мауровић нема података.

У Кљајићево (котар Сомбор) колонизирани су:

– из Перјасице: Никола Милића Бранисављевић са 6 чланова породице, Драган Милоша Богдановић са 3, Војин Цвије Цимеша са 6, Бојан Милована Грубјешић са 5, Раде Михајла Филиповић и Божо Павла Грубјешић са по 4, Јека Николе Гајић са 4, Тодор Мојсије Карас са 8, Мирко Михајла Михајловић са 7, Гојко Тодора Сучевић са 4, Душан Павла Сајчић са 5, Мила Милована Сајчић са 8, Миле Мојсије Шарац са 6, Никола Дмитра Тепшић са 8, Милица Марка Вулетић са 4, Мика Велимировић са 4, Мила Манојловић са 6, Мирко Николе Вулетић са 3 и Војин Цвијана Шолаја са 7 чланова породице;

– из Доње Перјасице: Душан Миће Грубјешић са 5, Глишо Милована Јелача са 12, Станко Богића Сучевић са 11 и Михајло Михајла Шолаја са 10 чланова породице;

– из Доње Височке: Петар Петра Бакић са 11, Миле Николе Вранић са 4, Миле Милоша Божић са 4, Раде Раде Вулетић са 9 и Станко Мојсије Тарбук са 5 чланова породице;

– из Својича: Никола Николе Бајић са 7, Милић Петра Чика са 12, Никола Милована Ђикандић са 6, Милутин Милића Ђикандић са 7, Марија Миле Карас са 8, Никола Радисављевић са 8, Никола Миле Рајковић са 8, Миле Тодора Судар са 5, Миле Милована Сајчић са 8, Марија Илије Тепшић са 6, Смиља Стеве Тепшић са 7, Бранко Симе Жижа са 4 и Никола Мојсија Жижа са 6 чланова;

– из Средњег Полоја: Ката Стевана Бакић са 4, Илија Марка Вулетић са 4, Никола Петра Завода са 8 и Илија Милића Секулић са 5 чланова;

– из Горњег Полоја: Бранко Николе Бјелопетровић са 3, Софија Ђурђа Мргић са 7, Ћане Драгића Вулетић са 3 и Јеја Јандре Никшић са 2 члана;

– из Милошевца: Петар Боже Бунчић са 8, Сава Петра Михајловић са 6, Милован Милића Михајловић са 3, Илија Милована Мргић са 4 и Павао Јована Мргић са 4 члана;

– из Буковца: Никола Милована Дерета са 7, Станко Милутина Дерета са 9, Драган Милутина Дерета са 2, Илија Томе Кларић са 3, Миле Петра Шарац са 9, Стеван Симе Шарац са 11 и Милутин Станише Шарац са 7 чланова;

– из Гаћешког Села: Драгица Тодора Ердељ са 10, Марко Милована Гаћеша са 7, Ката Петра Гаћеша са 6, Петар Срђана Ердељ са 6, Смиља Томе жижа са 6, Нинко Николе Жижа са 6, Петар Витас са 6 и Петар Мојсије Дмитровић са 5 чланова;

– из Коранске Стране: Милка Милића Карас са 8, Јован Милке Карас са 8, Милош Милутина Милинковић са 6, Милић Тодора Судар са 8, Милић Јанка Судар са 2 и Ђуро Стевана Цимеша са 6 чланова;

– из Штирковца: Мирко Матије Карас са 9, Тодор Станка Карас са 12, Душан Милована Карас са 4, Ђуро Тодора Карас са 7, Матија Тодора Маринковић са 7, Мила Николе Милинковић са 9 и Јека Мишина Томаш са 5 чланова;

– из Кланца: Раде Данила Ловрић са 4, Јован Игњатије Никшић са 7, Стево Јанка Никшић са 3, Петар Милоша Никшић са 6, Раде Јанка Никшић са 6, Драгић Миливоја Перић са 4, Душан Миле Никшић са 4 и Никола Милана Никшић са 5 чланова;

– из Точка: Мила Тодора Михајловић са 8, Раде Саве Михајловић са 9, Никола Стевана Мрђеновић са 8, Тодор Саве Михајловић са 5, Петар Јована Михајловић са 9, Анка Душана Паић са 14, Милутин Јована Михајловић са 6 и Дуде Карас са 5 чланова;

– из Мрежнице: Петар Ђуре Мргић са 3, Раде Ђурђа Врањеш са 4, Милица Милована Паић са 4 и Драгица Николе Љубојевић са 3 члана;

– из Мале Косе: Јован Симе Паић са 9, Илија Милована Паић са 7, Милић Павла Паић са 8, Петар Петра Паић са 5, Симо Милована Завода са 11 чланова, и Милић Ђуре Заваја;

– из Потпланинског Села: Марко Ђуре Муљаић са 9, Љуба Ђуре Томаш са 4 и Миле Анке Судар са 5 чланова;

– из Новог Дола: Аница Нинка Паић са 5, Смиља Стевана Паић са 10, Ђуро Милована Паић са 8 и Раде Гаје Паић са 6 чланова;

– из Оријевца: Станко Милоша Секулић са 4 и Никола Стевана Држаић са 5 чланова;

– из Новог Села: Душан Тодора Милетић са 7, Раде Ђурђа Милетић са 10, Милица Михајла Видовић са 7, Анка Илије Видовић са 4, Миле Николе Жрвнар са 7, Никола Милисава Жрвнар са 8 и Гојко Милована Михајловић са 7 чланова;

– из Средњег Полоја: Илија Милића Секулић са 5 чланова;

– из Доњег Полоја: Миле Милована Шарац са 3, Душан Милована Шарац са 5, Никола Петра Вукмировић са 6, Станко Милисава Вулетић са 2 и Мићо Милована Судар са 5 чланова;

– из Понорца: Никола Николе Вукобрат са 4 члана;

– из Кестенка: Јово Милутина Богдановић са 6 чланова породице.

Укупно: 132 породице са 826 чланова.

У Сенту (котар Сомбор) колонизирани су:

– из Кестенка: Јован Павла Богдановић са 4, Милутин Боје Грубјешић са 5 и Сава Михајла Грубјешић са 9 чланова;

– из Својича: Анђелија Мојсије Витас са 5, Милева жижа са 4 и Милован Ђурђа Жижа са 3 члана;

– из Гаћешког Села: Раде Ердељ са 7 и Раде Мојсије Дмитровић са 7 чланова;

– из Новог Дола: Душан Дејановић са 7 чланова;

– из Мрежнице: Ђуро Мојсије Мргић са 5 и Михајло Михајла Мргић са 5 чланова.

Укупно: 11 породица са 61 чланом домаћинства.

У Вуковар су одселили:

– из Новог Села: Миле Ане Видовић са 7, Ђуро Петра Видовић са 3, Ђуро Миле Видовић са 2, Чедо Ђуре Видовић са 3, Раде Ане Видовић са 2, Милош Николе Жрвнар са 4 и Свето Николе Зрвнар са 3 члана;

– из Горњег Полоја: Раде Драгића Ловрић са 3, Гојко Милоша Царевић са 4, Миливој Никшић са 8, Милош Миле Вулетић са 5, Мојсија Михајловић са 3, Раде Драгића Ловрић са 2 и Војин Миливоја Никшић са 2 члана;

– из Средњег Полоја: Јово Милована Тарбук са 4 члана;

– из Доњег Полоја: Мојсија Михајловић са 3, Раде Михајла Секулић са 5 и Павао Јована Секулић са 4 члана;

– из Буковца: Рајко Миле Дерета са 4, Гојко Миле Дерета са 4 и Пајо Милована Вулетић са 5 чланова;

– из Кланца: Никола Гаје Перић са 7, Стево Луке Перић са 4, Дујо Раде Перић са 5, Дека Ђурђа Перић са 4, Душан Раде Попратина са 4, Душан Миливоја Никшић са 4, Анка Миливоја Никшић са 2, Душан Драгића Никшић са 5, Душан Миле Вучичевић са 5, Миле Миле Вучичевић са 2, Миле Боже Вучичевић са 4, Ђуро Раде Ловрић са 4, Миле Раде Ловрић са 4, Ђуро Раде Ловрић са 4, Никола РадеЛоврић са 4, Станка Ђуре Перић са 3, Никола Ђуре Перић са 7, Миливој Лончар са 5, Миле Миле Опачић са 3, Миладин Перић са 4, Гојко Рафаила Чика са 4, Перо Рафаила Чика са 2, Светозар Николе Перић са 4, Душко Раде Перић са 4, Милутин Раде Ловрић са 4, Никола Попратина са 5, Гојко Маринковић са 3, Милош Маринковић са 3, Перић удова Милица Паић са 5 и Милица Опачић са 3 члана;

– из Новог Дола: Миле Стевана Паић са 3 и Милан Раде Паић са 3 члана;

– из Точка: Никола Тодора Михајловић са 2, Раде Тодора Рајковић са 6, Никола Симе Михајловић са 4, Петар Симе Михајловић са 6, Владо Петра Михајловић са 4 и Бранко Петра Михајловић са 4члана;

– из Штирковца: Драгић Симе Карас са 4;

– из Потпланинског Села: Мишо Тодора Муљаић са 7 чланова;

– из Коранске Стране: Недјељко Николе Карас са 4 члана;

– из Милошевца: Бјелопетровић Ђуре Никола са 4 члана;

– из Перјасице: Бранко Илије Новаковић са 4 и Никола Николе Цимеша са 4 члана;

– из Кузме: Никола Раде Тепавац са 3 члана;

– из Оријевца: Раде Мирка Држаић са 4 члана;

– из Горње Височке: Ђуро Саве Вулетић са 4, Тодор Миле Раусављевић са 4, Јово Миле Раусављевић са 3 и Миле Опачић са 3 члана породице.

Укупно: 72 породице са 287 чланова.

У Борово (котар Вуковар) одселили су:

– из Потпланинског Села: Драган Душана Врањеш са 6 и Бранко Душана Врањеш са 4 члана;

– из Горње Височке: Раде Илије Вулетић са 3 члана;

– из Оријевца: Миле Милутина Држаић са 2, Милутин Николе Држаић са 6, Никола Драгића Држаић са 2, Милан Драгића Држаић са 4, Драгутин Драгића Држаић са 4 и Милутин Боже Милинковић са 3 члана;

– из Перјасице: Милева Обрадовић са 5 чланова;

– из Штирковца: Михајло Боже Милинковић са 4, Милош Николе Карас са 3 и Драгутин Боже Милинковић са 4 члана;

– из Милошевца: Душан Николе Јовић са 4, Никола Ђуре Бјелопетровић са 4 и Душан Мојсије Павић са 5 чланова породице.

Укупно: 16 породица са 63 члана.

У Панчево су одселили:

– из Мале Косе: Миле Рафаила Паић са 6, Мирко Миле Паић са 4 и Даница Милована Паић;

– из села Мрежнице: Раде Миле Врањеш са 7, Гојко Миле Врањеш са 6 и Раде Ђурђа Љубојевић са 5 чланова;

– из Средњег Полоја: Раде Михајла Павић са 5, Мића Павић са 5 и Милан Мирка Вулетић са 7 чланова;

– из Горњег Полоја: Перо Стевана Ловрић са 5, Раде Мојсије Шарац са 3, Милован Мојсије Шарац са 3 и Мићо Мојсије Шарац са 3 члана;

– из Кестенка: Милован Грубјешић са 3 члана;

– из Перјасице: Милован Станка Цимеша са 3 и Светозар Станка Цимеша са 3 члана;

– из Доње Перјасице: Никола Сучевић;

– из Горње Височке: Милорад Велимировић са 2 и Милован Милоша Вулетић са 4 члана;

– из Својича: Милан Ђуре Витас са 6, Божо Николе Витас са 4 и Никола Петра Пиљуга са 4 члана породице.

– из Гаћешког Села: Милутин Милована Жижа са 4 члана;

Укупно: 23 породице са 99 чланова.

У предграђе Руме одселили су:

– из Мале Косе: Петар Ђуре Паић са 8, Милица Милована Паић са 6 и Никола Ђуре Паић са 6 чланова;

– из Средњег Полоја: Мишо Раде Павић са 4, Никола Миће Павић са 8, Ђуро Марка Вулетић са 2 и Душан Марка Вулетић са 3 члана;

– из Коранског Села: Милован Јанка Судар са 7, Гојко Јанка Судар са 2, Душан Карас са 2, Ђуро Гаје Маринковић са 2 и Мишо Мирка Маринковић са 6 чланова;

– из Горње Височке: Ђуро Станка Вулетић са 2 члана;

– из Доње Височке: Миле Обрада Дерета са 5, Душан Станка Бакић са 4 и Мирко Миле Вучковић са 2 члана;

– из Зинајевца: Стеван Јанка Опачић са 4 члана;

– из Перјасице: Милош Цимеша, ковач, са 6 чланова;

– из Својича: Петар Мићка Чотра са 5 чланова породице.

Укупно: 19 породица са 84 члана.

У Сурчин су одселили:

– из Потпланинског Села: Мојсија Ђуре Жижа са 3, Никола Петра Муљаић са 8, Даница Судар са 5 и Ђуро Фуштар Цимеша са 4 члана;

– из Коранске Стране: Петар Милутина Карас са 4 и Бранко Илије Карас са 6 чланова;

– из заселка Орешчани: Срђан Николе Орешчанин са 3 и Милан Гаје Орешчанин са 5 чланова;

– из Мрежнице: Гојко Душана Смрзлић са 4 члана;

– из Својича: Миле Сипић са 4 и Милутин Николе Цимеша са 4 члана.

Укупно: 11 породица са 50 чланова.

Из Зинајевца су колонизирани у Руму: Раде Милана Опачић са 3 и Милован Раде Вулетић са 2 члана, а из Оријевца: Миле Држаић са 6 и Милован Држаић са 3 члана;

У Путинце су колонизиране три породице са 15 чланова, и то: Миле Данила Цимеша са 7 (из Перјасице), из Потпланинског Села Симо Анке Судар и из Својича Никола Бјелић са 4 члана.

Исељавање становништва из бивше Опћине Перјасица вршено је на два начина. Исељавање колонизацијом извршено је у другој половици 1945. и током 1946. године. Исељавање је организирала народна власт у сугласности са надлежним органима за провођење колонизације у Војводини и Славонији. Унапријед се знало колико се породица може колонизирати у које насеље.

Прије доласка колониста све је било припремљено: куће, намјештај, посуђе, постељина, пољопривредни инвентар и земљиште. Куће су дијељене колонистима према броју чланова породице. Било је тешко задовољити све потребе и укусе људи. Јер, куће су биле различите величине и квалитете. Било је оних великих, с већим бројем соба и разноврсних спремишта, грађених од тврдог материјала и с великим двориштем ограђеним тврдом оградом, а било је и малих кућа изграђених у давна времена од земље и с оскудним двориштем. Слична је ситуација била и са намјештајем и другим покућством. У таквој објективној ситуацији тешко је било удовољити свим захтјевима и жељама и до краја постићи праведност у расподјели. Међутим, све те потешкоће око колонизације спадају у прошлост.

Много је теже било онима који су се самоиницијативно иселили из Перјасице у Војводину или Славонију да би се у првом реду запослили као пољопривредни или индустријски радници, а касније преселили и породице. Њих није чекала кућа, а још мање намјештај, посуђе, постељина, пољопривредни алат и земља од које би се могло живјети. Такви су били задовољни да су се запослили. Тражили су комадић земље у мјесту запослења, са кућом или без ње, па су штедњом на храни и одјећи градили куће онакве какве су могли.

Ако је неко од њих успио у Перјасици продати очевину, лакше је долазио до боље куће и до већег комада земље на којој је градио будућност за себе и своју дјецу.

Према попису становништва 1981. године у свим селима бивше опћине Перјасица живи у 458 кућа и домаћинстава свега 1.563 становника. Боре се из дана у дан да би боље живјели сутра него што су живјели јуче. Житељи Перјасице очекују и већу бригу друштвене заједнице за развој пољопривреде и индустрије у своме још увијек неразвијеном крају да би се могли запослити млади људи који немају од чега живјети.Изградња индустријског погона у Перјасици захтијева и изградњу водовода и прилазних цеста од најближе жељезничке станице Доње Дубраве или од Генералског Стола, а затим од Примишља (преко ДоњегПолоја) и од Вељуна до Доњег Полоја. Тиме би се осјетио већи утицај најближих градова (Карловца, Огулина и Слуња) на развитак перјасичких села.

Његовање традиција НОБ-а у Перјасици

Преживјели борци народноослободилачке борбе из Перјасице, без обзира гдје се налазе, његују традиције народноослободилачке борбе. Сви су они чланови удружења Савеза бораца народноослободилачког рата у мјесним заједницама у којима живе. Неуморни су тумачи братства и јединства наших народа и народности у Југославији, социјалистичког самоуправљања, економске стабилизације и сл. Многи борци су чланови и пододбора Секције 8. кордунашке ударне дивизије у Београду, Загребу, Кљајићеву, Руми, Вуковару и другдје.

Борци народноослободилачке борбе из Перјасице су 1957. године организирали два пододбора за изградњу споменика и костурнице палим борцима у Перјасици. Један пододбор био је организиран у Београду, а други у Загребу. Београдским је руководио Матија Маринковић из Перјасице, а загребачким покојни Јово Релић (звани Ћаћа) из Својича. У име ових пододбора Матија Маринковић се обратио народу перјасичких села да помогне изградњу споменика и костурнице са малим парком, на земљишној честици бивше жандармеријске станице. Народ се одазвао и радом пуно помогао. Новчаним прилозима помогле су опћине Крњак, Дуга Реса, Карловац, град Загреб и Београд, а помогла су многа подузећа и наши колонисти.

Године 1957. изграђена је костурница и споменик пирамидног облика са посветом палим борцима. На спомен-плочи костурнице уклесана су имена другова чији су посмртни остаци пренесени у њу 1957. године овим редом:

1. Карас Милутин

2. Болић Милован Мишан

3. Врањеш Душан

4. Опачић Миле из Зинајевца

5. Паић Милан из Мале Косе

6. Вукобрат Божо

7. Карас Миле из Штирковца

8. Милинковић Божо

9. Ћика Раде из Својича

10. Карас Никола из Својича

11. Вукмировић Миле из Кузме

12. Маринковић Раде из Коранског Села

13. Маринковић Душан

14. Маринковић Драгић

15. Клокочки Силва, учитељ, из Бријеста

16. Пучко Антун из Дуге Ресе

17. Шекета Никола из Дуге Ресе

18. Грдешић Антун из Дуге Ресе

19. Јанчић Милош из Дрежнице

20. Марин Васо из Босне

Споменик и костурница су откривени 29. новембра 1957. године уз масовно присуство народа Перјасице, те бораца из перјасичких села, који су дошли из многих крајева Југославије да присуствују том догађају. Дошли су и многи борци из бивших опћина: Горње Дубраве, Примишље, Вељун, Крњак, Дуга Реса и Карловац; те из Загреба и Београда. Свечаности су присуствовали и наши колонизирани борци из Војводине и Славоније.

О одржавању споменика и костурнице брине се Основна школа„Милутин Карас“ из Перјасице.

У давно основаним сеоским гробљима опћине Перјасица сахрањено је више од 200 бораца народноослободилачке борбе, 169 жртава фашистичког терора и 121 особа умрла од тифуса, односно жртва рата.

Народ опћине Перјасица руковођен комунистима масовно је учествовао од првих дана устанка у народноослободилачком покрету. Усташе, оружници, домобрани, окупатор: Талијани и Нијемци попалили су готово сва села на подручју опћине и нанијели огромне материјалне штете што се још и данас добро види. Окупатори и наведени квислинзи извршили су појединачне и масовне злочине над српским народом каквих није било ни у турска времена. Међутим, фашисти нису успјели. Слободарски народ Перјасице, потомци некад храбрих крајишника, прихватили су идеју Партије и укључили се масовно у борбу за братство и јединство Срба, Хрвата и свих других југославенских народа, гинући широм југославенског ратишта за слободу, национално и социјално ослобођење. Сав српски народ Перјасице, од дијетета до старца, учествовао је у народноослободилачком покрету. Овдје су створени први партизански одреди, НОО-и и друге организације НОП-а. Села Перјасице била су уточиште многих избјеглица, бораца и партијских активиста. Подручје Опћине Перјасица са сусједним Дубравама било је мостобран који је везао ослобођено подручје Кордуна са Горским котаром, Жумберком и Словенијом. Синови и кћери овог народа јуначки су се борили пушком у руци против фашизма и на све друге могуће начине помагали народноослободилачки покрет одвајајући и посљедњи залогај хране од своје гладне дјеце и давали рањеним борцима или онима на положају. Иако масовно уништаван од изрода хрватског народа – усташа, народ Перјасице је разумио позив и идеју КПЈ и схватио, захваљујући раду комуниста, да је главни непријатељ, како српског тако и хрватског народа, окупатор. Та свијест красиће га читаво вријеме НОР-а и сврстаће народ Перјасице достојанствено у ред свих оних који су се борили под руководством Партије и Јосипа Броза Тита за слободу, братство и јединство народа Југославије.

Дуга Реса. Радови из даље прошлости, НОБ-е и

социјалистичке изградње, Карловац 1986, стр. 818‒831.

---

[1] Милош Вулетић Гојак, рођен 1918. у Буковцу. Од 1. 9. 1941. када је стигао у ПО „Перјасица“, испољава своју неустрашивост. Поред Милутина Караса, Гојак је био наша друга народна легенда.

[2]Антун Пучко, Хрват из Дуге Ресе. Након што је тешко рањен, сам је себи пуцао у сљепоочницу, да не би оружницима пао у руке.

[3] Душан Кларић, син Илије, рођен 1922. у Буковцу. Ступио у ПО „Перјасица“ са другом Гојаком 1. 9. 1941. Био је запажено добар стријелац.

[4] Јово Зирић, син Тодора, рођен крајем 1923. године. Године 1940. (или пред капитулацију, априла 1941.) постао је кандидат за члана КП. На позив за устанак стигао је међу првима на зборно мјесто, ноћу 30/31. августа 1941. Развијао се упоредо са развојем устанка и НОБ-е, од десетара до команданта батаљона у 1. кордунашкој бригади (био међу млађим командантима батаљона). Истицао се храброшћу и неустрашивошћу. Био је међу перспективнијим официрима НОВ. Неколико пута је рањаван у току НОР-а. Након ослобођења добио Споменицу 1941. и унапријеђен у чин мајора ЈНА. Службовао је у Војном округу у Петрињи, потом у Загребу. Трагично страдао 1947. године.

[5] Мирко Марушић, оружнички наредник, још у доба бивше Југославије био је у жандармеријској станици у Слуњу. Сурадник жупника Ивана Никшића у Слуњу. По његову налогу руководи Мачековом заштитом у разоружавању бивше Југославенске војске и њених официра. Као политички приврженик постављен за командира специјалне јединице, састављене од Павелићу такођер оданих жандара, која је имала улогу гушења устанка на дијелу Кордуна. Водио је патролу која је ухватила и Ђуру Милинковића.

[6] Душан Врањеш, син Раде, рођен 1901. у селу Мрежница, с пребивалиштем у Потпланинском Селу. Био је то вриједан и узоран, али ријетко начитан сељак. Због напредних схваћања 1939. год. примљен је у КП. Кренуо је на устанак међу првима. За нас млађе борце био је и остао примјер како се воли рођена земља и свој народ и како треба мрзити окупатора, доказујући то с пушком у руци.

[7] Мишан Томаш, заправо Милован Лежајић, био је запажено храбар и неустрашив борац и старјешина; Антун Пучко је од првог плотуна био тешко рањен и да не би непријатељу пао жив у руке, сам себи је испалио метак у слијепоочницу; Миле Вукмировић Бјелош; Раде Маринковић, син Гаје, рођен 1919. у Коранском Селу. Можда је након првог плотуна био само рањен па је касније пуцањем „закачио“ некога од жандара. Иначе, како другачије објаснити што су по њему мртвом пустили цијели рафал из пушкомитраљеза и свега га „проштепали“; Божо Милинковић, син Боже, рођен 1920. у Штирковцу. Један од нераздвојних пријатеља и другова Мишанових. У часу изненадног плотуна налазио се уз Мишана. С њиме је сахрањен у исту гробницу.

[8]У Зборнику 3 ХАК (стр. 534) спомиње се Здихово. Ако се мисли на нашу акцијуу којој смо упоришту привлачили трактор за који смо били завезали жељезну бурад напуњену камењем, онда је то био Северин. Добро сам запамтио оне његове зидине.

[9] Друг Рацо Ребић, првоборац из Дубрава. Види у Зборнику 3 ХАК да је 3. вод положио заклетву 1. 1. 1942. у Коранском Селу пред Јожом Бенићем.

[10] Миле Видовић, учесник НОР-а од 1941. Носилац споменице 1941. Умировљен као мајор ЈНА. Живи у Вуковару.

[11]Раде Добросављевић, рођен 1919. године у селу Двориште (Горњи Скрад), подофицир у бившој Југославенској војсци. Ступио у борбу 1. 8. 1941. у ПО „Горњи Скрад“. Истакао се као способан војни старјешина и храбар борац, командир вода, односно одреда. Касније прослављени командант батаљона у 2. батаљону 4. кордунашке бригаде, који ће након његове погибије носити његово име.

[12] Миле Опачић Дугаја истицао се храброшћу као оперативац, касније као командант 3. односно 1. батаљона 4. бригаде. Погинуо је 3. 1. 1944. јуришајући на челу својег батаљона код Тоуња. Миле је био посвојено дијете јер су му родитељи умрли. То је у њему оставило велику трауму. Био је повучен и ћутљив. Иначе, био је добар ученик у основној школи и са запажено лијепим рукописом. Војни рок служио је као граничар и показао се савјесним па и храбрим. Био је „ћата“ у караули, што му је помогло да послије буде примљен у службу финанца. Служио је негдје у Загорју. Дужност му је била да открива сељаке који по вртачама саде духан за себе. Миле их није пријављивао. То је нетко дојавио среском начелнику и Миле је истјеран из службе. Било је то 1939. године. У јесен те године Миле је у Перјасици примљен за кандидата КП. Као командант Миле је детаљно упознавао своје командире и комесаре са планом акције, а потом би сатима ћутао. Огласио би се само оним својим познатим: „За мном, другови, јуриш“ и јурнуо међу првима. Било је тако и оног кобног 3. 1. 1944. године.

[13] Милић Стојић, рођен 1920. у Горњем Скраду. Међу првима је ступио у ПО „Горњи Скрад“. Припадао је соју људи весељака, који нису очајавали ни у највећим животним невољама. Својом је ведрином у јуришима охрабривао све око себе. Оним својим у јуришу познатим повиком „Роди, годино!“ и јуришањемподизао је са земље све око себе. Постао је комесар чете и батаљона. Послије ослобођења налазио се на дужности начелника једног од војних одсјека у Загребу. Носилац је Споменице 1941. Умировљен је као пуковник ЈНА. Након саобраћајне несреће, у којој му је погинула другарица, добио је слом живаца и извршио самоубиство.

[14] Милић Пајић, истакнути партизански старјешина од командира чете до команданта ППК бригаде.

[15]Јура Дрводелић, радник, Хрват. Плијенио је нас борце својом храброшћу, скромношћу и другарством.

[16]Мија Бенић, народни херој.

[17]У књизи „Осма кордунашка ударна дивизија“, на стр. 124–127, пала је тешка оцјена о сурадњи Ивана Мотике са НОП-ом. Када би та оцјена била точна, морало би се поставити питање обмане ГШХ од стране команданта и комесара 1. батаљона (Карас и Штрок). Мотика је мјесец дана касније био командир једне од чета у батаљону „Владимир Гортан“. Ослобођење је дочекао на положају јавног тужиоца за Истру. У Зборнику 3 ХАК-а, на стр. 201 у трећем пасусу, стоји: „Командант посаде у Перјасици сатник Мотика долази у контакт с нашим сурадницима, а преко њих с командантом батаљона Милутином Карасом и комесаром Изидором Штроком. Резултат њихових разговора била је предаја посаде у прољеће 1942. године“.

[18]Милутин Вукобрад Шуцо, син Николе, рођен 1920. у Понорцу. Првоборац из Понорца. Један од тројице који су 25. фебруара отишли у Примишље по рањеног Јуру Дрводелића. Када је примљен у чланство КП, заплакао је јер му је и отац тог прољећа постао члан КП. Погинуо је пред жандарско-усташким ровом, код липе Миле Косановића, када је извлачио тешко рањеног Николу Караса.

[19]Симо Затезало Сајин, првоборац из Дубрава. Запажено храбар и вичан борби на прузи, коју је познавао како „дише“. Када би он ставио ухо на пругу, његова процјена о удаљености влака не би промашила ни за стотину метара.

[20] Никола Карас Чиле, рођен 1920. године у Штирковцу, сиромашни сељак, вриједни и поштени младић. Ступио у ПО „Перјасица“ првих дана. Истицао се својом скромности и повучености. Редовито се налазио међу првима у јуришу. Тако је било и 27. априла 1942. у јуришу на наткривени ров. Био је рањен у зглоб кољена, гдје му је и остао метак. Обећано је како ће брзо бити пребачен у Дебелу Косу, али је добио гангрену и умро 3. маја 1942. у Средњем Полоју.

[21]Дане Продановић, Србин (негдје из Босне) капетан бивше Југославенске војске, избјегао заробљавање и одмах по успостави НДХ везом примљен у домобранство. Као агент талијанске обавјештајне службе протурао је у селима четничку пропаганду (и сам је био четнички оријентиран). На саслушању је признао да су требали у повратку хапсити, убијати и све палити. Осуђен је на смрт и стријељан.

[22]Јово Релић Ћаћа, рођен 1902, у Својичу, ступио је у ПО „Перјасица“ 31. 8. 1941. године. Када је као економ одреда прибавио вечеру за одред (након три дана гладовања) казао је: „Само ви, дјецо, једите. Док је вама ,ћаће' ви ми више нећете гладовати“. Од тада је за све борце, па и народ, био и остао Ћаћа. Наш Ћаћа био је ведре нарави и никада није падао у депресију. Оптимиста каквог се тешко сретало. Имао је он некакву посебну моћ освајања људи. Добивао је храну за Одред и у селима гдје бисмо по први пут стигли и гдје су се о нама партизанима шириле многе лажи. Преживио је рат и умировљен као мајор ЈНА. Преживио је седам или осам операција. Након посљедње умро је 1971. године.

[23] У књизи „Осма кордунашка ударна дивизија“, на стр. 214 (први пасус) спомињу се једни подаци о заплијењеном оружју, а на стр. 777 други. Дјеломично се поклапају.

[24]Из Полоја су у Благају убијени: Миле Рафајла Ћика (1908) из Буковца; Миле Милоша Дејановић (1910), Милош Мојсије Дејановић (1910), Никола Милоша Дејановић (1903), Стеван Милоша Дејановић (1891), Миладин Драгића Никшић (1904), Драгић Мојсија Никшић (1886), Симо Нинка Опачић (1903), Милић Ђурђа Вулетић (1887), Мојсије Ђурђа Вулетић (1886) — сви из Доњег Полоја; Никола Михајла Маринковић (1900), Ђурађ Миливоја Перић Јура (1904), Никола Раде Перић (1922), Раде Миливоја Перић (1878) — сви из Кланца; Тодор Миле Ћика (1900), Давид Милорада Дејановић (1893), Јован Раде Дејановић (1914), Раде Јована Дејановић (1893), Рафајло Ђурђа Дејановић (1893), Мојсија Мојсије Никшић (1886), Никола Јована Опачић (1886), Раде Николе Опачић (1918), Драгић Николе Вукмировић (1904) и Милан Миливоја Вулетић (1886) — сви из Кузме.

[25] Талијанска војска ухватила је у Перјасици: Петра Муљаића (50), Тодора Муљаића (25), Симу Жижу (37), Бранка Муљаића (18), Мићу Павића (46), Симу Павића (27), Филипа Михајловића (80), Симу Михајловића (60), Бранка Сучевића (32), Драгића Цимешу (45), Мићу Цимешу (47), Томицу Дмитровића (40), Симу Цимешу (24), Николу Гајића (48), Ђурђа Милована Паића (36), Душана Паића (40), Ђуру Врањеша, ковача (55), Ђуру Бјелопетровића (55), Нинка Јовића (36), Петра Томаша Караса (43), Милића Косијера (48) и Богића Богдановића (38).

[26] Извор података узет из евиденције Савеза удружења бораца народноослободилачког рата Опћине Дуга Реса.

[27] Усташки труп је група од 5 до 15 усташа, које су усташке команде убацивале у села партизанске позадине да на брзину ухвате једног или више партизанских људи и закољу.

[28] Докази за све злочине, почињене у селима Опћине Перјасица за вријеме рата, чувају се у Архиву Хрватске у Загребу под ознаком 2 КРЗ ар, 1344—1444, кут. 186 и 910—934, кут. 184.

[29]Ријеч „бајта“ на талијанском језику значи колиба, а у Перјасици се за вријеме ратапод бајтом подразумијевало на брзину изградити некакав кров на попаљеном кућишту да би се могло склонити од невремена.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: