детаљ слике: КРК Арт дизајн

***

Дошао си свечано, странче,

с криком поноса у срцу,

с пјесмом једнине на длану.

Једном ти је нетко рекао

да можеш полетјети као орао.

И родио ти се Икар.

Његово прољеће већ одавно почива,

лица окренутог надоље,

гдје ври вјечна плесаоница,

гдје те у тренутку свуку

као голу крошњу зими.

А ти и даље плешеш на жици

властите сјене, избрушене химне,

у зјени – самом себи пјесник.

***

Не спавам, а нисам ни будна.

У полусну из мене куља дах

приземног раслиња, претварам се у хоботницу,

понављајући се у прозирну воду.

Ако смо нас двоје јунаци измишљене приче,

ти си Аполон најтврђе мушкости,

насликан свиленим бојама.

Из неуоквирене слике

разливаш се по недовршеним висинама.

У грлу стишће двојба

о олтару, катедрали.

Не спавам, а нисам ни будна.

Бројим цвјетове магнолије

испред куће, гдје се ти завршаваш

и почиње пјесма.

***

Вјетар тихо спава

у лијевом џепу облака,

тишина запљускује корак.

Казаљка се бестидно врти на бројчанику.

Повлачим се у себе.

Моје устрајно измицање

с нашминканим уснама увијек

надгласају звона с каменог звоника:

на четврт, на пола, на пун круг.

Нисам више риба.

Вибрација сам јужне обратнице.

Гранулом ужарене тишине.

Пљусак мора на жалу.

***

Соба с лијеве стране

закључана је за странце.

Није за свакидашњи живот.

Моје је уточиште, гдје је маг

освојио редовницу. Акробат сам,

арапски ждријебац и Атена.

Усвојио ме свемир

којег управо повратно рађам,

упљуваног змијском слином

завијам га у бијели вео.

Крстим га између Марса и Венере.

Пада с лијеве дојке, задржава га

мрежа коју плетем тисућама кракова.

Не ослања се ни на једну другу мрежу.

Зипка је чìпкана. Типкам чипке.

Постојим за крхотине ријечи.

Унутра сам нестварна. Изнутра сам пјесма.

Са словенског превео Жељко Перовић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: