детаљ слике: КРК Арт дизајн

СВЕ НАС МАЊЕ ИМА ТУ

Отварам гриље на прозору прошлости и склањам паучину са прекривених сјећања. Зима је већ увелико закорачила на камени праг носећи године у неповрат. Отишли смо остављајући све иза себе са надом да је одлазак краткотрајан, бениган и да ћемо опет бити своји на своме. Неко је вратио заустављену прошлост у разбијену садашњост и наставио да крпи ране на души, а неко их зашива концем тамо далеко. Бура је већ одавно у свом заносу оголила стабла и открила све јачу и тежу самоћу. Далеко се чује, још даље се осјећа.

Гдје смо нестали? Гдје смо се изгубили? Кад су нас непримјетно обиљежили поклањајући нам вјечно недостајање за оним што се више никада поновити неће. Ријетко сретнеш задовољног човјека под оним истим небом, нигдје тако плаво и радосно као у твом крају. Сабласан хук ноћне тмине над крајем некада је био незаустављив у смјеху и срећи, постао је све је већи и већи. Пустим улицама у хладно доба прођу само они које је судбина вратила у њихово коло одавно осуто. Узалудно се тјешимо да ће једном да се промјени настало стање и да ће се опет чути пјесма комшијских разговора у којима нико ником неће завидјети на постигнутом успјеху нити се радовати црним данима. Ходамо познатим стазама у непознато вријеме. Све настале промјене догодиле су се у нама. Ми се не препознајемо у нашем окружењу, по свим законима на које имамо право. Тежимо ка бољем, тражимо изгубљено да га оживимо, мислима бјежимо у скровито и драго мјесто, корачамо туђим стазама замишљајући стално наше, недостају нам мили гласови одавно пресељени на неко боље мјесто. И прође живот у свом незаустављивом кораку, а ми остајемо са оне друге стране прихваћене као дио нас али она никад није постала наша. Никада тамо негдје неће бити као онамо гдје си коријен оставио дубоко у својој земљи заливен првом сузом да би боље растао. А могло је боље. Замисли само да су људи били људи и да су знали цијенити вриједност датог им живота. Замисли да се нисмо дијелили на наше и њихове и да су нас пустили да живот кројимо жељама сложности и поштовања. Замисли да се сада будиш под својим небом, да слушаш завијање буре како ти лед увлачи у кости, да ходаш раме уз раме са узајамном емпатијом која зближава људе у њиховој немоћи када дођу тешки дани. Замисли да стојиш на оном свом видиковцу и гледаш рађање сунца док ти дјеца трче са осмијехом на лицу оним твојим стопама гдје  си и ти разбијао кољена. Замисли да ти први комшија буде десна рука као и ти њему. Замисли живот који си имао да опет оживи и ти са њим. Тражиш немогуће зар не? Тражиш превише? У ствари не тражиш ни немогуће ни превише, али исто тако знаш своју реалност у којој се од снова не живи. Ако те савремени поредак у коме су праве вриједности одавно закопане не прогута у својој халапљивости откинут ћеш бар неки дио сата, дио године и доћи на своје стазе макар само да залијеш сузама коријење да се не осуши. Прошетат ћеш дјечијим корацима и оставити своје одрасле трагове као знак да се свог никад не одричеш колико год неко хтио да ти отме твој комад неба. Застат ћеш пред самим собом док ти се у очима бол бори да не пусти глас. Слике ће кренути да се нижу једна за другом. Неке су избљедиле, неке су остариле, стоје у албуму, стоје на зиду куће твоје, стоје ти у срцу и пламте оним старим жаром. Не мораш с мјеста да се помакнеш, а већ ћеш бити у свом гувну, па ћеш стрчати низ пут до поља, застати крај бунара, проћи виноградом, видјет ћеш овце и јањце и ђеда и бабу како их чувају, видјет ћеш родитеље како те чекају и испраћају, материна суза ће те болити док живиш. Све ћеш видјети, а ништа видјети нећеш.

Знаш боли сазнање да многи заборављају ону главну смисао живота. Чувај туђе као своје јер само тако твоје никад неће постати туђе. Човјек је друштвено биће, умишљен да сам може све, да само њему треба, да нико други не постоји. Немој да заклањаш друге сјене, немој да отимаш туђе жеље. Ионако нас све мање има ту, гдје смо учинили први корак, како године одлазе у неповрат. Остаје само твоја суза да те сачека и испрати и ту сузу ће свако да осјети прије или касније. Самоћа је један од најтежих поклона који ти живот дарује.   

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: