Као још мали у засраној хали
На љетњој жези и чудачкој спрези
Сна и бивших сјећања
Уз рафале и смрад дима
Рађах се страдах и још ме има
У ритму ковова и рески уздах откоса
Моје ми ливаде љепоту своју губиле
Мене су дружбенице моје љубиле
И из чучећег става ме дизале
На крила времена
Изнад побједа и пораза
Гдје је крв истином људском родила
И на сточна појила
И над јечменим њивама
И септембарским шљивама
Измаглицом јутарњом ме задојиле
Па што видим – не видим
А вибрације препознајем
Па знам када ме чељусти вребају
И ближњи када ме требају
И неоране њиве када очајавају
И руке плодилачке дозивају
Знам када изгарам и очи затварам
И оплакујем а не разумијем
Шта се то уистину дешава
Над овом џунглом немара
И зеленом пустињом уздаха
Моја је памет немушта а гура ниушта
Сво своје биће и стремљења
И ограда око понора од моје туге подрхтава
Па дозивам Господа да ми пошаље доктора
Јал’ мени – јали моме гледању
Само овакав не могу
Прљав у чисту постељу
И молим за громове да спрже корове
И олујне пљускове да прочисте докове
Ове свемирске бродице која нас држи изнад бездана
И тако чисте и новорођене
Да нас небеском дугом заодјене
И у сан меки пошаље на лепршаво-бијелој постељи
И док под овом граном глоговом
И над водом сад поганом
Борим се сам са собом
И гледам се а не видим
Да сам иста књига у два издања
Послана под ово сунце читања
Да се прочита и покаже као досада
Или најбоља објављена верзија.
