детаљ слике: КРК Арт дизајн

ГОВОР ПЕРЈАСИЦЕ

(ПЕРЈАСИЧКИ ДИВАН)

ВОКАЛИЗАМ

1. Вокални сустав говора у Перјасици – по својем инвентару фонема, реализацији вокала, њиховој дистрибуцији и поријеклу – типичан је новоштокавски сустав српских говора у сјеверозападној Хрватској.

            Карактеризира га, дакле, инвентар од 5 вокалних фонема, који се придруживањем опреке по квантитети удвостручују: ии: уу: ее: оо: аа:

            Силабени су и р р:, а понекад, губитком међуконсонантског занагласног /и/, и л.

            2. Реализација је вокала као у стандардном језику: кáко, дàјте, осам дá:на рà:ди:, не:ма:, прèма, мè:со, педéсе:т, дѝм, сѝ:н, сѝто, плóви:, нòћ – мòћи, кỳћа, мỳка, вòда, мỳ:ж итд.

            Нема дакле у том говору, као ни у другим дугорешким говорима веларнијег изговора вокала /а:/ (како је у многим српским говорима нпр. у Јањој Гори крај Плашкога, в. Петровић 1978, 33-34). Исто тако, нисам забиљежио отворенији извор вокала /е е:/ иза нагласка, што карактеризира многе кордунске говоре.

            3. Сви се вокали, и кратки и дуги, и наглашени и ненаглашени, могу појавити у било којем положају у ријечи, уз било које консонанте (па и у примјерима као срјé:да, дјéца, в. т. 4).

            4. Подријетло је вокала као у стандардном језику, тј. континуанта су одговарајућих вокала у прахрватскосрпском.

            И некадашњи гласови који су се у језичној еволуцији изједначили с којим другим вокалним фонемом имају у највећем броју појава исту судбину као у стандардном језику: ǫ, л > у, ę > е.

            У кратким слоговима јат

> је (вјèра, мјèсто, пјèсма, мјèсе:ц итд.), па и иза дентала т, д и спираната с, з, с тек понеким резултатима сљубљивања гласа из рефлекса јата с наведеним претходним консонантима, у неким ријечима (ћèти – ћèли „хтјети“, ћèрати „тјерати“, ћèдан, уз : тјèдан, ђèд, нéђела, ђè „гдје“, нèђе, нѝђе, ó:нђе, свàђе „свагдје“, али: стјéница, дјéца, дјèве:р, дјéво:јка, уз: ђéвој:ка (обично: цỳра), сјèтио се, ѝзјео итд.), а л, н дају, дакако, увијек резултат љ њ (љепóта), сњèжни:).

> и, иза ј (сѝје:, грѝје:м, вѝју:). Понекад је и лексичка појава: сѝкера, понéдиљак, прибѝљежи:).

> е, иза р (рèпа, рèзати, врèћа, мрèжа, дрèнина, срèдњи:, зрèло), спорадично, у неким лексемима, и у другим положајима (чоек, кỳдеља, дèлати – дèла:ш „радити“, трèба:, óбодве:, али: двѝје).

            Под утјецајем вањских чинилаца може се остварити и нетипични рефлекс, као на примјер: нéдеља – нéдиља, понéдиљак (нисам забиљежио очекивани облик понеђељак).

            У другим је слоговима јат дало једносложан рефлекс је: сјè:но, тјè:сто, звјè:р, дјè:те, срјè:да, пòпрје:ко, мјè:си:, ље:п, ље:к, пољé:вати; сњè:г, њé:сам, доње:ла, ѝзње:ла итд.). Ипак, често се између консонаната и је остварује редуцирани пријелазни глас и (сн^ије:г, с^ијè:но, дòн^ије:ла, д^ијé:те, л^ијé:па, л^ијè:к, н^ијé:сам итд. Рјеђе се остварују, али такође могући: љè:к, њé:сам и сл.

            Само сам у једног седамдесетогодишњака забиљежио редовит двосложан изговор рефлекса јата (сѝјено, дијéте). Двосложан се изговор увијек остварује у ријечима: двѝје, прѝје (али: пòсље – пòтље), па у Гпл придјевске промјене (тáквије нàшије добрије жé:на:), кадшто и у Исг (с тѝјем чòеком, уз редовито: с óни:м вèлики:м вóлом).

            Рефлекс некадашњега полугласа редовито је а (сàн, дà:н, рà:ш – рàжи, дáска, стáкло, зацáклити се, сà мно:м, жàње:м, чá:мац, дòбар итд.), али се на његову мјесту у занагласном положају може догодити фонетска промјена а > е (дáнес, нóћес, вечéрес, Тóчек Перјáсички:, јà:сем, уз јà:сам, а једном, у једне старице, рођене у Перјасици, забиљежио сам и јà:сум), што карактеризира и неке новоштокавске ијекавске говоре по Кордуну, Лици и западној Босни.

            У Перјасици се говори: жлѝца, млѝн, ỳ:ш, тòчно.

            5. Кратко и у занагласном се положају кад је између консонаната веома често редуцира, па резултат може бити једва чујно и, тек као настојање да се очува број слогова у ријечи, а веома често и потпуно нестаје (вѝл^ица – вѝлца, ỳб^ијен - ỳбјен, тако и: лѝсца, Перјáсца, чéтри, вèлка, ето-т вѝди:ш, é-с тѝ: дá:ва:, трèба:-с бити тàмо, нé-б се сјèтио итд. Чест је резултат нестанка и дуги консонант, као у примјеру: спа:л:а „спалила“

            Понекад је редуцирано и кратко у (Вèлка: Клáд^уша, ỳј^утро, о-тѝф^уса), а може и нестати (ỳјтро, сà-ћ ја рèћи, уз: сà-ћу ја: рéћи итд.).

            У инфинитиву се крајње и понајчешће остварује, али се и у том положају може редуцирати или нестати (бѝти – бѝт^и – бит, помóћи – помóћ^и – помóћ).

            Почетно кратко о нестало је у прилога вáко:, нáко:, вà:мо, нàмо.

            6. Замјене вокала ријетке су. Типична је карактеристика тога говора пријелаз вокала о у у у замјеници ỳ:н - ỳн (али: óна: - óно:) и у прилогу ỳнда:.

            Вокал о прешао је у е у негираном презенту глагола мóћи (нé мерем, нé мереш итд.; по једном сам забиљежио и: нé марем, нé межеш, али нисам успио провјерити колико су такви ликови фреквентни). У афирмативном презенту биљежио сам само облике без те промјене (мòрем итд.).

            Према дугом и: у гдјекојим туђицама налазимо је: (кỳмпје:р – кумпјé:ра, вáгје:р – вагјé:ри, али: офѝци:р – офицѝ:ра, интересѝ:ра и сл.)

            7. Крајње -ао стеже се у птц. кт. м. р. у а: (пà:, слà:, ѝша:, пѝ:са: итд.), а у везнику као у о: - о (кò: - ко). У партиципа на -ео та се два вокала могу стегнути у о: (ỳзо:), али се могу и изговорити (пóмео). Хијат у слиједу -ио избјегава се остваривањем пријелазнога ј (управо полувокалнога и (ѝјо, вѝдијо, кỳ:пијо, дóбијо). У партиципа на -уо зијев се обично не изговара (чỳо, пóгинуо, али и: пóгино:).

            Дуго о као резултат стезања у птц. акт. говори се и мјесто завршетног -ао (кỳпово:, ѝшо: и сл.) али је та појава ријетка, недомаћа, као што нису домаћи ни спорадични оствараји попут óтпао, дóшао и сл.

            Хијат се редовито остварује у основи ријечи: пàу:к, пàучина. У страним ријечима преузетим у новије вријеме у таквим се везама вокала остварује дифтонг: àуто, аутóмат, аутóбус; дифтонг ау остварује се и у ријечи Áустрија и њезиним изведеницама.

КОНСОНАНТИЗАМ

            8. У успоредби са стандардним инвентаром консонантских фонема говор Перјасице карактеризира губитак сугласника х. Сви се други стандарднојезични консонанти остварују, па и /ф/.

            И реализација консонантских фонема не одступа од типичне реализације у књижевном језику, узевши у обзир и реализације фонема /ј/, који се у неким положајима остварује као [и] (бѝио, Дсг снáии итд.).

            9. Дистрибуцију консонаната перјасичкога говора карактеризира десоноризација крајњих звучних опструената у ријечима, обично на крају реченице, али понекад и унутар реченице и (Кà:рловац је грà:т – грà:д је, грà:т је, пè:то:к јàнуа:ра, тако и: гроп – грóба, плỳк - плỳга, грòст – грóзда, óза:т – озá:ди, нàтра:к итд. – неки испитаници изговарају звучне опструенте у том положају полузвучно. Сугласник в је сонант крò:в, лò:в).

            Десоноризација финалних звучних опструената обична је у многим западним српским говорима, личким, далматинским, западнобосанским, херцеговачким (Петровић 1978, 72).

            10. Консонант х у перјасичком се говору, како је речено, не појављује:

            - или је без трага нестао (ѝљада – ѝљаду, рá:ст, áљина, ó:дати, óћу крỳ, грà (Гсг грà:), стрà:, сỳ:, уз: сỳ:в, Гпл нàшије, дóбрије итд.);

            - или је замијењен консонантом ј (снáја, уз: снà:, Гсг снáје, Дсг снáји, ДЛИ пл снáјама, кỳјна, прó:ја, њѝјов, њѝ: трòје, èво и итд.);

            - или је замијењен консонантом в (мỳва, бỳва, ỳво, Гсг крỳва, Дсг крỳву, ајд. сỳ:ва итд.).

            У ријечи óрас консонант с на мјесту х морфонолошког је постања (дакле према плуралу óраси, ДЛИ óрасима аналогијом су настали облици са с и тамо гдје у старини није било разлога за ту промјену, па је тако и Гсг óраса, ЛСсг óраса, Гпл òра:са:, Апл óрасе).

            Дакако, х се не остварује ни у сугласничкој скупини хв – или је нестало, тако да је остало в (вàтати, ỳватла, ỳваћен) или је цијела скупина замијењена сугласником ф (фá:ла, фà:т).

            11. Сугласник ф, осим по подријетлу приказаном у претходној точки, и иначе је заступљен у перјасичком говору (фáми:лија, офензи:ва, тѝфус, фундáмент, фàлити „недостајати“; удомаћен је облик кáва, а не кафа).

            12. Стари гласови т', ђ' и старе консонантске скупине ст', ск, зд', зг' имају нормалне штокавске резултате: нò:ћ (па и: òпће:, òпћина), млàђи:, рòђен, шéничи:ште, јéчми:ште, кóси:ште, звѝ:ждати итд. Ипак, вјеројатно под утјецајем околних говора другачије дијалекатске основице у рефлексу ст' има и одступања: ỳвршћен, ѝспушћено.

            И некадашња скупина чр има нормално штокавско стање: цр:в, цр:н.

            13. Судбина је секундарних консонантских скупина као у књижевном језику (цвјè:ће, лѝшће, грò:жђе, грò:бље, снò:пље, гр:мље, грà:ње, кáме:ње, дѝвљи:, пàсји:, кòзји:).

            14. Нисам запазио резултата новога јотовања, осим спорадично у сјèме, сјàти, пјèсма, пјèвати, ѝзјутра, ỳзјашио, óру:жје, пàсји:, итд. И ријеч сỳтра говори се као у књижевном језику.

            15. Карактеристична су губљења почетних консонаната у неким консонантским скупинама одређених ријечи: чéла:, шéнца, кò:, нèко, свàко, нѝко, кóчка), (уз: квóчка), ћѝ: - ћèри. Кадшто се опструенти губе и у сандхију: сà-ћу, кà-ћеш, ко-жéне:, али и: код жéне:, од жéне: и сл. Иначе је нестајање консонаната у скупинама ријетко. Забиљежио сам само: брàство, љỳ:ство, óза:д, озá:ди, једá:на:јс, пè:сто (уз могуће: пè:тсто), и сл.

            Сугласник л нестао је на крају слога (усп. т. II 7, 16), понајчешће и унутар ријечи (усп. Гсг кó:ца, Нпл кó:ци према Нпл кóлац итд., али и: крѝ:лце, Гсг пà:лца, моментà:лно).

            У неким је ријечима и облицима могућ губитак цијелога слога (дакле и консонанта и вокала). нèкви – нèква – нèкво, „некакав“, кỳруз, Гсг кỳруза, чéтре:с, шé:сет, двајздрỳги:, вѝћемо „видјет ћемо“, óшле, уз: óчле, óтишле, па и: нѝш (уз обично: нѝшта), нѝ:, мјесто редовитога нѝ:је (два посљедња краћа облика најверојатније су унесена из околних нештокавских говора.

            16. Нестанак појединачних консонаната, тј. изван консонантских скупина, своди се на свега неколико карактеристичних појава.

            Консонант ј нестао је у иницијалном положају испред е у презентским облицима глагола бити (éсам – éси – èст – éсмо – éсте – éсу; é ли? – é л? али: трá:ва је, óна је итд.) и у облицима броја јéдан (éдан – éдно:га – éдно:ј итд.). Ипак, све снажније продире изговор почетнога ј и у тим ријечима (јéсам, јéдан итд.).

            Глас се ј изгубио и у императиву иза и (пѝ: - пѝ:те, пóпи: - пóпи:те, пóкри:се – пóкри:те се итд., али дакако: чèка:ј, нéмо:ј, кỳпу:ј итд.). Консонант в редовито се не појављује у прилогу ó:ђе (ипак, могућ је остварај и: ó:вђе).

            У именици вèче: нема крајњега р, као ни у прилогу јỳче:.

            Крајње л најчешће је нестало, или је замијењено вокалом о (вò:, стò:, сò:, жѝ:вио, чỳо, в. т. 7, али и: рà:л, рò:л, бјè:л).

            17. Замјене консонаната у консонантским скупинама ријетке су, и унутар ријечи и у сандхију (гу:вно, кљé:чати: аор. дóбиште, чèдошмо; ш њѝ:м, ш њò:м, бéж њега), догодиле су се, дакле, тек у неким ријечима и тек у одређеним облицима и синтагмама. Редовити су дакле ликови као дѝмња:к, седàмна:јст, мéтла, длàке, зрà:к, зрèо, рá:вно, свàки, четвр:так итд.

АКЦЕНТУАЦИЈА

            18. И по инвентару прозодијских средстава и по њиховој дистрибуцији перјасички је говор типичан новоштокавски говор, са свим одликама узорне стандардно језичне акцентуације западнога типа – и у реализацији, и у дистрибуцији и по подријетлу.

            У њему дакле постоје четири акцента – два (старија) силазне интонације и два (новија) узлазне интонације. Акценти се разликују и по квалитети, тј. постоје кратки и дуги акценти с наведеним интонацијама.

            Фонолошку функцију има и занагласна дужина – душина је у опреци с краћином.

            19. Силазни се акценти остварују, у начелу, на првом (односно једином) слогу у ријечи, узлазни на свим слоговима освим на крајњем (неизговарањем крајњега и узлазни се акценти могу наћи и на ултими: помóћ, дó:ћ).

            Изузетака има и у дистрибуцији силазних акцената. Дугосилазни се акцент – особито у туђица, али и иначе – може остварити и у медијалном и у финалном положају (профè:сор, телевѝ:зија, интересѝ:ра ме, шупѝ:рало га, оригинà:л итд.). У домаћим ријечима могућа је појава дугосилазног медијалног акцента у примјера као: Гпл четвр:та:ка, подà:та:ка:, особито у млађе генерације (уз обично чéтвр:та:ка, пóда:та:ка:).

            Краткосилазни акцент на ултими забиљежио сам само у туђица (комунѝст, фашѝст, уз: комỳниста, фáшиста, реферèнт и сл.), које чувају мјесто акцента и у унутрашњем слогу (Гсг комунѝста, фашѝста, уз: комỳнисте, фáшисте, реферèнта итд.).

            20. Занагласне се дужине остварују, у начелу, у свим положајима гдје им је хисторијски и еволуцијски оправдано новоштокавско мјесто (Гсг рỳ:ке:, нóге:, дјéце:, с óве: блỳзе:, Исг дóбро:м жéно:м, вóдо:м, трá:во:м, с мóјо:м сéстро:м, Гпл јàго:да:, дá:на:, жé:на:, адј. одр. цр:ни: - цр:но:г/а/, жŷ:ти:, зéлени: итд., през. рà:ди:, пјèва:, жѝ:ви:мо, óва:рба:мо, лéте:, зóв:у итд.; кàмен:н, гòлу:п, Тòдо:р Мѝлова:н, дѝва:н „разговор“, скòру:п, бòле:ст, у вѝногра:ду, јỳтро:с, ỳвече:, вѝше: итд.).

            21. Тај говор карактеризира и преношење акцента на проклитику – и старије: нà гла:ву, нà ру:ку, прèд но:ћ, òко вра:та, ỳ воду, нѝз воду, нà небо, ỳ обла:к, ѝ двије, нѝ мало итд.

            - и новије: ý кућу, окó куће:, ý цр:кву, премá цр:кви, прéд мене, зá тебе итд.

            22. Ипак треба нагласити да су веома чести оствараји и без покоје занагласне дужине (особито задње од њих неколико) и без преношења силазних акцената на проклитику. То је очито под утјецајем околних нештокавских говора, као и честих сличних појава у реализацијама стандардног језика, па и тамо гдје би се стандардна акценатска норма морала стриктно проводити – у школама, у средствима јавне звучне комуникације итд.

МОРФОЛОГИЈА

            Морфолошке одлике перјасичкога говора у највећем су броју појава једнаке стандардно језичнима. Овдје ћу због тога дати само неколико напомена о облицима који по неким својим обиљежјима одступају или о којима би могла постојати двојба о томе какви су у том говору.

            23. Премда у типичној деклинацији именица нема специфичности које би се морфолошки разликовале од других новоштокавских говора и стандардног језика, ипак се може појавити покоји старији падежни наставак, преузет из околних нештокавских говора (пóгино: је у Мóчила, по зà:селци и сл.), а чуо сам и Лсг по зá:селкима, на варéники, са к мјесто ц, иначе у том положају редовитом (на рý:ци, у мỳци итд.). Аутохтоно је чување валера испред и у хипокористика као рýк/и/ца, нóг/и/ца.)

            24. Именица вèче: у Нсг обично је женскога рода (тỳ: вèче:), али може бити и средњег рода (тò вèче:), у промјени је женског рода (Гсг вèчери), а у поздраву мушкога (добáр вече:, уз: дòбар вèче:). Говори се ћѝ:, мàти, кòко:ш, с промјеном као у књижевном језику.

            Хипокористична имена м. рода имају у номинативу два наставка – иза краткосилазног акцента наставак је -а (Стèва, Пèра), иза дугоузлазнога -о (Стé:во, Јó:во). Оба се типа деклинирају по а-деклинацији (Гсг Пèре:, Стé:ве:).

            25. За придјеве је карактеристично морфолошко и акценатско разликовање одређених и неодређених облика (усп. нпр. неодр. зéлен – зелéна – зелéно према одр. зéлени: - зéлена: - зéлено:, стàр – стàра – стàро према одр. стà:ра: - стàро:, Гсг м. неодр. зелéна према одр. зéлено:г/а/). Ипак, номинална се промјена придјевских ријечи може кад-што замијенити прономиналном (усп. нпр. релативно честе појаве типа Јý:ринога ћàће:, по бјé:лом дá:ну, тако и у замјеница типа њéгов, њéзин и др.).

            26. Коњугација такође има тек покоју разлику према стандардном језику, углавном на фонетском плану, о чему је већ било говора.

            Од глаголских времена која се у стандардном језику све више губе забиљежио сам свега неколико аористних облика (рéко јà: њèму, óде јà:, зáроби у рàту, пó:ђо јà:, дóбиште ли варéнике:, чèдосмо дó:чи, пàде код Лѝ:чкије Јесéни:ца:). Имперфекта нисам чуо.

ЗАКЉУЧАК

            По својим ознакама на свим језичним разинама говор Перјасице типичан је новоштокавски говор у Срба у западнијим предјелима Хрватске, који се по битним својим особинама не одваја од других кордунских говора (с друге стране Коране) и српских говора према Огулину и западније.

            Највећи дио његових наслијеђених особина веже га са српским говорима у Жумберку, у Лици и Далмацији, а знатне сукладности постоје и у односу на граничарске говоре у бјеловарском крају, Мославини и Славонији. Многе га језичне црте вежу и с говорима Срба у западној Босни.

            Првотне специфичности источнохерцеговачке карактеристике (особито нова јотација) чува се тек у траговима, лексички везаним (усп. нпр. ђèд, ћèрати, али дјéца, пјèсма, сјèћи, ѝзјести). Низ карактеристика ушле су у структуру тога говора из западнијих штокавских говора (усп. нпр. птц. акт. знà:, адв. јòпе: „опет“, кáде „када“, сáде „сада“).

            У неким појединостима осјећа се и утицај сусједних чакавско-кајкавских говора, усп. нпр. спорадично остваривање силазних акцената иза првог слога, спорадично губљење занагласних дужина, спорадично непреношење силазних акцената на проклитику, губљење аориста и потпун нестанак имперфекта у свакодневном животу, употреба неких непромјенљивих ријечи типичних за околне нештокавце, као што је ријеч нỳ у значењу „да“, а овамо вјеројатно иду и ликови попут: òпће:, òпћина итд.

            К тому се вањском утјецају придружује и утјецај књижевног језика, особито у школованих људи.

            Ипак битне новоштокавске карактеристике ни на којој разини нису уздрмане ни угрожене.

ВАЖНИЈА УПОТРИЈЕБЉЕНА ЛИТЕРАТУРА

-          Д. Петровић: Говор Баније и Кордуна, Матица српска – Просвјета, Нови Сад – Загреб 1978;

-          О говору Змијања, Библиотека Зборника за филологију и лингвистику, Матица српска, Нови Сад 1973.

-          М. Поповић: Жумберачки дијалекат, Загреб 1938.

-          Љ. Наранчић: Фонетске и морфолошке особине говора села Дољана у Лици, Прилози проучавању језика, књ. 11, Катедра за јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду, Нови Сад 1975.

-          Ј. Кашић: О јекавском говору Великог Грђевца, села југоисточно од Бјеловара, Зборник за филологију и лингвистику, књ VI, Матица српска, Нови Сад 1963.

-          С. Секереш: Говор славонских Срба, Зборник за филологију и лингвистику, књ. XV/1, Нови Сад 1972.

-          М. Дешић: Западнобосански ијекавски говори, Српски дијалектолошки зборник, књ. XXI, Београд 1976.

Антон Шојат, „Говори у Опћини Дуга Реса“,

Дуга Реса. Радови из даље прошлости, НОБ-е

и социјалистичке изградње, Карловац 1986, стр. 59‒66.

ШКОЛСТВО И КУЛТУРА

У ПЕРЈАСИЦИ

ШКОЛСТВО У ПЕРЈАСИЦИ

            Школа у Перјасици спомиње се још 1801. године. То је „Црквена народна школа“, постојала је до 1819. године, док је главна пучка школа основана и саграђена 1858. године. Школа је имала двије учионице и два учитељска стана, те школски врт величине до 500 метара квадратних. Скоро читав вијек она је једина културно-просвјетна установа у Перјасици и селима око ње.

Послије Другог свјетског рата саграђена је врло скромна приземна школа учионица за ученике од првог до четвртог разреда. Та зграда служи за наставу све до 1970. године, када је саграђена нова школска зграда и зграда за наставнике.

Школа у Средњем Полоју основана је 1866. године на темељу „Школског устава“ из 1805. године, по којем су сва крајишка дјеца требала ићи у школу. Зграду грађену од камена добива 1868. године те има једну учионицу и учитељски стан.

У мјесту Кестенак школа је основана 1929. године. Те године добија и зграду с једном учионицом и једним учитељским станом.

Основна школа Мрежница (Мала Коса) основана је и отворена 1937. године у приватној кући Ђурђа Врањеша кб. 8. Имала је једну учионицу и један учитељски стан. Послије ослобођења поново је отворена 1945. и радила до 1973. године. Најприје је радила у кући Раце Врањеша у селу Мрежница у просторији 4х4 м, а послије 1950. године сели у мјесто Мала Коса гдје је на земљишту Душана Паића монтирана мања дрвена кућица и стан за учитеља.

У Коранском Селу школа је с наставом почела 1938. године у приватној кући Миле Мартиновића. Нова школска зграда подигнута је 1939. године, а имала је једну учионицу и један стан за учитеља.

Према Закону о школству из 1874. године, члан 38, свака школа дужна је устројити школски врт, зденац с питком водом и гомбалиште. Свака школа има врт мањи или већи и на њему ученици гаје младе воћке (сију сјеме и цијепе) па их касније дијеле сељацима. Та се традиција понегдје задржала све до Другог свјетског рата.

Првих дана окупације 1941. године све школе раде према програму НДХ. Како се народни устанак све више ширио настају прве Партизанске школе. Већ у октобру 1942. године оснивају се такве школе у Доњој Перјасици са 10 ученика, Кестенку 14, Коранском Селу 39, Коранској Страни 29, Штирковцу 25 ученика, Оријевцу с првим и другим разредом од 17 ученика и Понорцу за први и четврти разред.

Основана Партизанска школа у Кестенку радила је под ратним увјетима само 1942/1943. школске године. У њој је радио талентовани омладинац-партизан Данило Буњевац из Плашког. Школу је штитио партизански батаљон с командантом Милошем Дудуковићем-Гугом.

Школа у Коранском Селу била је мало војно училиште у којем се обучавала 6. омладинска партизанска чета 1942. године.

Школске 1943/1944. године, на ослобођеној територији у првом полугодишту раде Точак и Кузма Перјасичка, а у другом полугодишту раде Мрежница (Мала Коса).

Зграда школе у Перјасици изгорјела је с инвентаром 8. новембра 1942. године. Школске зграде у Кестенку, Коранском Селу и Средњем Полоју паљене су 1942. године.

Школу у Мрежници у кући Ђурђа Врањеша бр. 8 запалила је талијанска војска генерала Роате 16. октобра 1942. године и није било наставе до краја рата.

Школске године 1944/1945. ради школа у Коранском Селу по плану и програму ЗАВНОХ-а.

Крајем 1935. године завладала је у Средњем Полоју епидемија трбушног тифуса. Школа постаје центар борбе против епидемије. Учитељ Миленко Ивановић (1910‒1941) с екипом Хигијенског завода обилази села и помаже, савјетује, а и сам ради ограђујући врела и сл.

Марија Таталовић-Станков рођена је 1907. године, пето радно мјесто јој је у Перјасици.

Миле Мартиновић-Нинков рођен је у Сјеничаку 1911. године, од 1932. до 1934. године учитељује у Перјасици на свом првом радном мјесту.

Љубу Вујчића рат је затекао као учитеља у Перјасици. Члан је КП од 1937. године и један од оснивача партијске ћелије у Перјасици 1939. године. Учесник је првих оружаних акција и организатор устанка у Перјасици, заједно са Милутином Карасом. Комесар је партизанског одреда Перјасица и културно-просвјетни радник у одреду Дебела Коса. Стрељан је 1944. године.

Перјасичког вјероучитеља Милу Докмановића, „народног попа“, убијају усташе у Иванић Јарку крајем 1941. године.

ПОСЛИЈЕРАТНО ШКОЛСТВО

            Залагањем мјештана отворена је 15. новембра 1945. године школа у Доњем Полоју у приватној кући. Ту се одржавала настава све до 1951/1952. школске године, када школа сели у нову зграду коју су подигли сами мјештани из припадајућих села, уз помоћ учитеља Ивана Поточњака.

Основна школа у Перјасици од јесени 1941. до почетка 1946. не ради. Послије рата ради у просторијама пољопривредног добра, затим у двијема неадекватним зградама у мјесту. Школске године 1954/1955. од шестогодишње прераста у осмогодишњу. Име „Милутин Карас“ добија 1964. године. Модерна школска зграда подигнута је 1970. године, а исте године добија и зграду за станове просвјетних радника. Ова школа централизацијом добија ПШ Доњи Полој, Средњи Полој, Коранско Село, Кестенак и Мрежницу. ПШ Мала Коса укинута је 1979. године, а Коранско Село 1982. године. ПШ Доњи Полој припојена је Опћини Слуњ.

Крајем 1982/1983. школске године ОШ „Милутин Карас“ са подручним школама имала је 113 ученика.

ПОМЕН ОБИЉЕЖЈА

            У Кестенку спомен плоча на кући Дане Грубјешића у част Котарског комитета КПХ Карловац, Опћинског комитета и команде мјеста Опћине Бариловић, који су били смјештени у тој кући од јула 1942. до јануара 1943. године. Плоча је откривена 1969. године.

            У Перјасици су споменик и гробница палим борцима подигнути у средишту мјеста.

КУЛТУРА

Што се тиче културе и културних дешавања спомиње се Миленко Ивановић, учитељ у Полоју. Пред рат набавља својим новчаним средствима, напредне педагошке и друге часописе, белетристику и сл. Његове књиге и новине читали су сељани мјеста, које покрива школа у Полоју.

            Учитељ Миле Мартиновић отвара школску библиотеку мјештанима Перјасице.

            Првог маја 1942. године на Лубрденику је одржана велика војна парада, праћена спортским и културним програмом уз присуство око 1.500 људи.

            Негдје 1947. године, основано је Омладинско културно-умјетничко друштво, с три секције: тамбурашком, пјевачком и драмском. Тамбурашка секција је имала четири инструмента: прим, двије булгарије, два беглајта и бас. Друштво води милиционер Милојко Радуловић, а опстало је око шест година.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: