детаљ слике: КРК Арт дизајн&ilij@saula.art

ЗРНЦЕ СВЈЕТЛА (КАО ДА СМО ЖИВИ)

Прелазили смо дуг пут за птицама

Кад лет свој у јужне крајеве враћају

Прекривали небо и распрскавали се у висинама

Као презрели нар у позну јесен

Послије смо нестајали изгубљени у сталном

Понављању свијета

Бескорисни у изједначеном призору свега

Као да је све прохујало и да нас више

Наша глад не искушава

Враћали се у своја брда Завлачили у шумарке

И рађали магловита јутра Урањали у

Пукотине на мјесто мртвих гуштера

Камелеонски прилагођавајући  тијела...

На све стране палили ватре користећи

Дрвеће прастарих шума

Ватра је пуцкетала жива улазећи у забране

Или можда у будућност пресијецајући улице

И људе на њима

Настављала се у дисањима и умирањима других

Истовремено пењући се под нокте вјетровима

Зато наше руке

Више нису могле да је дохвате

Раздвојили смо се свако на своје небо

У свој посјед Као у свечане собе

Престали су свакодневни разговори

Као да никог у кућама нема

Рекла сам му

Како је почело вољећемо се из других градова

Мислећи да смо једно поред другог

Само зидом сусједне собе подијељени

Међу зидовима

Свако ће своје звијери својим болом да храни

Изводиће  их у шетњу  парковима разним

На пропланке шуме из које су одлетјеле птице

Па тихујући у својим крошњама скривати бол

Свако ће у своје жуто лишће јесени

Сваком  свој шушањ Мање и више шуман

(Како је почело) Вољећемо се из других градова

Љубав је зрнце свјетла које ноћ из душе помјера

Обећај ми то зрнце да сјајимо као усред дана

Као да смо живи

КАО ПОЉА РАЖИ (ОГЛЕДАЛА)

Корачамо Обгрљени хладним плаветнилом ноћи

Као младом дреновином

Што се угибала под нашим табанима

Док смо вољели самоћу очеве шуме

Тресла сам се као младица

Кад су ми открили

Да носим у срцу њену мјесечину

Стајала пред моћна огледала Подизала хаљине до бедара

(Превише за моје године)

Раскопчавала дугмад испод којих се цакли моја кожа

Скидала и посљедњи дрхтај јутра са тијела

Залијегале око мене плишане и сатенске

                                                               Хаљине

Као поља ражи остављена за будуће косце

И тако нага подупрта личним стварима

Сатима стајала у огледалу

Сасвим сигурна да памти моје лице

Косу... Очи... Осмијех...

Тијело изложено ван конкуренције

Тајну моју рану и осаму

И питала се зашто сам као пред судијом

Стајала мирно као да чекам пресуду

Као да ће ми саопштити тврде ријечи

Бацити право у лице ватру година

Да ме опрље и доврше

Одговор ми у неизговореној ријечи

У даху... Непомичан...

Онда сиђе у грло и дави ме без руку и гласа

Зида бол

Зида бол и чека одговор из Огледала

Као да сам на улици У сусрету  са свима

Преплављена  дневном свјетлошћу

А беспомоћна у њеном загрљају

Гледамо се дуго...

Подједнако од гледа трошимо се...

Пробдјели смо тако године неопажено

Огледало и ја

Живи свједок из којег никуд мрднула нисам

А вијести пристижу

Мимо нас

ЗАПИТАНОСТ

Како вријеме пролази

Све више се питам

Да ли си ти Онај који ме ставио

На Врх мача

Или  (ме) са њега Скинуо

ЖИВОТНА СЛОВА

Педесет и неку годину

Путујем и пишем Сијем и свједочим

Прижељкујем и дотичем Важем и размјеравам

Покрећем и заустављам Узвраћам и пропадам

Сањарим и сумњичим Спајам и раздвајам

Отварам и затварам Плачем и смијем се

Ћутим и бринем се Уздишем и нишаним...

Педесет и неку годину пуцам из живота за живот

Педесет и неку годину

Живим међу биљкама с најједноставнијим цвјетовима

Кадифом Невеном Перуником Драгољубом Босиоком

Понекад и међу зеленим ситним гранчицама Божјег дрвцета

Дјеца ми кажу да ми још душа по њему мирише

Педесет и неку годину покушавам из себе да покренем

Свијет који ће осјетити разлику свјетлости у сваком

Њеном зрачку да сјај никада не постане заточеник

У мојим грудима него свједок у коме дише свемир

Да би се лакше у сунце претварала свака рана из живота

Педесет и неку годину оживљавам тренутке

И будуће године...

Остављам трагове и не окрећем се

Упркос нанизаним годинама на струну запитаности

Чекајући свјетлост која се враћа са звјезданог неба

Под моју лијеву и десну руку да ме узнесе високо високо

И живот ми продужи

СТРАХ (УНУТРАШЊА НОЋ)

Признајем... Надолази ноћ

И мрак осваја лице моје од страха

Он тако сваке ноћи шета

По мојој унутрашњој ноћи

И истражује неосвијетљени дио душе

Баш у вријеме кад тврдо спава

Свјеже скинута одјећа

Смјештена међу зидове спаваће собе

У којој једино ја не спавам

Тако ми соба све више личи

На продужење несанице

И на страх да поново заспим

Признајем...

Бојим се јутра

У којем ничег новог

Сем сунца нема

О њему нико не говори ништа

Само поломљена у струку

Васкрсла травка

2.

Гром штити Свемир

Пуцањем у човјекову главу

Страх ухваћен иза зазиданих прозора

Пресељава се на кућни праг

Кућа је сигурно закључана

Само јој чело небо додирује

Тако је Свемир развио своје дане

Да нико не зна

Кад ће по њему прошетати

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: