|
|
|
ЈА, ЉУБАВ ТВОЈА НЕПРОЧИТАНА  | Гордана Суботић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
МОЈА Виђају је гизадву,кејом ходи...Кошута моја!Погледе мами...Кажу срећна јеОсмехом блиста јој лицеУ очима жишке скрива, смарагдне свице...Да мирише незаборавом...Моја девојка... Кажу... још лице умива росом И ногом босом, гази травом обраслим стазама, куда смо шетали оне ноћи...У којој сам заробљен ост'о...Да јој месечина отада, спава у коси... У праменима црним, носи лепршавост гриве дивљих коња...Племенита моја... Виђају је Недељомкад звоне звона Иде да се помоли... Мирне дусе... и лица... Тиха и смерна...Не знаш, дал икона је, жена ил' светица...Моја девојчица...Кажу... више је не болим КАЗНА ИЛ' ДАР Понекад ми се чини да вириш кроз кључаоницу мојих мисли... Тамо:ја- љубав твоја непрочитана, ти- неми читач коме је тишина одузела глас... Понекад мислим можда сам само све уснила, умем лепо да сањам, можда никад и није било књиге која је писала о нама, песме која је певала нас. Утихне некад и час у ком успомене мрморе на издисају сећања...час када тишина дубоко одзвања. Тишина... широка као море,никада није толико празна да себе не испуни уздасима бола, и никад толико глува да не чује акорде Д мола. Питам се, шта ми то живот са тобом пружи... Да ли си једном поклоњен дар Или казна...која се никад не одслужи... Чувај се тишине кад пролазишкроз кључаоницу мојих мисли,да те не уплаши ако јаукне наглас... Љубав твоја непрочитана! Слаба беше светлост дана, да сјај њен обасја...слова су јој светлила у нитима ноћних тама...Само... Ти ниси умео да видиш звездано небо између нас! ТВОЈА ЗВЕЗДА Мој ум лебди негде високоизнад овог венућег телаПонекад и срце уздигне себипонекад кад мислим о тебиУ тим висинама крв је моја врела Тада помислимЕх, да сам Звезда падалица Засветлим кратко...Обасјам модрину небеске алејепроспем златни прах са лица...Истргнем најсветлији зрак,и оставим душу да ти греје Пресушим горке изворе свих твојих немирапре него се угасим у хладном диму свемира 22.06.2018.
|
