детаљ слике: КРК Арт дизајн

СВЕТИ МИРИСИ

Свети мириси детињства

Прате нас, живе у нама,

Врaћају слике.

Зимско је јутро

Кућа сва у мирису,

На столу румени хлепчићи

Разних облика,

Бадњи је дан.

Треба поћи у шуму,

Узети Бадњак,

Умилостивити гладне птице.

А потом увече, нахранити Ватру

Да се распламса, обасја Дом,

Најави Велико Рођење.

Пре ложења,

Стоји на шпорету Бадњак,

На њему со и новчић,

За Мир и Благостање.

Потом Домаћин узима

Бадњак и џара,

Шапћу се благослови,

Лете веселе жишке

Као да схватају игру:

Колико ватрице, толико дечице,

Колико хлебова, толико синова!

Колико звездица, толико цурица,

Јагњади, сваког блага!

Колико...

Мир Божји, Христос се роди!

Поновио би домаћин три пут,

Потом се укућани изљубе

Срећни, усхићени што

Део су велике тајне,

Новог рођења Христа

Док свима онако замишљеним

Чудан сјај као преузет са лица Бога

У очима благим изнутра блиста

 БОГ ЈЕ ПОСРЕДИ НАС

Тај додир руку,

То узвишено давање

Зби се неповратно.

Ко да опрасмо

Руке од смрти,

Свега што стајало је

Између нас

Вековима.

Логос нас сабра.

Ко да родисмо се        

У том спајању руку,

Блаженству

Не кушаном до тад.

И тече вода бивства

Између нас

У наше дланове,

Божанско лице

Да огледне се,

кроз нас прослови.

Бог је посреди нас

И јест и да буде!

У наша дланове стао

А ми га придржали.

РАЂАЊЕ ПЕСМЕ

У ходу, у бескрај загледана

само сам мисао пустила да тече,

само сам речи слагала у низ,

тек игре ради слободног ума.

Само се душа отворила небу

и занела је, зачело се нешто.

И, ево, гле, рађа се облик.

помаља се песма, стварна,

ко да је од крви и коже.

Појављује јој се лице,

ничему налик, самосвојно,

са  јасним билом,

подобно кораку зрака,

музици сфера, зују пчела,

у којем су се сплела

два ритма смела:

ритам рађања и ритам смрти,

јер једно ниче – умире друго.

И ја с твојим рођењем нестајем.

У биће песме мој дух се слио

што облик држи,

живим га чини

и непорециви је знак:

да бејах!

ГОСПОД СЕ КРОЗ МОЈЕ ЛИЦЕ ПРОВИДИ

                                                                                 Не знају обале шта радиш/ оне постоје.

                                                                                                                                   Иван.В.Лалић

Божји су науми чудесни, недокучиви,

Зна ли раскошна палма над морем

Што је створена

Да ли је лепота јој терет ил’ дар

Можда би и она реч, мисао

Уместо немости, глас, очи бар,

И над њом свеопште љубави штит.

Знамо ли и ми с мишљу, гласом

Зашто смо саздани, с којим циљем,

Каквом наменом, послањем,

Над нама свеопште љубави штит!

Тајнога блага пуни,

Љубави што кроз нас дише

Трагамо за одговором –

Неко би хтео много, увек више,

Ја видим ту Божју искру

Што греје ме и напред води

Осмех ми не силази с лица –

Сврха обзнањује се сама,

Истост ме с другима спаја

Бескрај ме кроз речи грли

Што светле над нама,

Призраци вечности што за смрт не зна

Блиста ми на лицу љубави штит,

Толико љубави у срцу ми

Толико мене у дугима ко да сам знамен!

Носе ме мишљу знани и незнани

Господ се кроз моје лице провиди

Јер сва у њему пребивам

Логосом испуњена,

Исцељујуће зрачи, смирује,

Љубављу сведочим Бога!

Просветљена ширим дланове што светле

Од блага тог чудесног

Што исписах га душом врелом,

Нада мном свеопште љубави штит

Што потврђујем је делом!

 ПОСТ ФЕСТУМ

Узлотворише се сви

Невини и ини

Хајкама гоњени,

Глађу морени

Узлочинише се

Некада блиски

Крвљу везани

Занавек звери

И гонич и гоњени

у бекству

смрћу спојени

нераздвојени.

Озверише се

Преварени

Остављени,

Уместо трона,

Славе – јад!

Уместо гозбе

Незвана

Стиже глад

Да мири тешке

Противнике

Што најзад

Спознаше

Свој пад.

Ни напред

Ни назад,

У кланцу!

Ни мртви

ни живи,

прокажени.

Зло се моћно

заиграло

а сви остали

погажени.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: