детаљ слике: КРК Арт дизајн

САМА

Сама сам,

сама са јесењим плесом

пожутелог лишћа.

Седим у парку

на старој клупи испод врбе

понесена тужним бојама пожутеле траве

под хладним плаштом јутарње слане

и капима росе из промрзле фонтане.

***

Ово је моја улица

између шеталишта и позоришта.

Ово је моја улица

у којој су сви други

само пролазници,

гости непозвани…

Ово је моја капија,

и моја липа испод прозора,

Ово је моје двориште

и моје парче неба.

Ал’ свако би да хвата маглу

у мојој улици у центру града.

Свако би да смета…

Изнад града почиње дан

као и сваки претходан.

И сви су овде, а никога нема.

Сама сам…

НЕДОПЕВАНА ПЕСМА

Нисам овде,

не покушавај ме наћи,

у овом лавиринту

нећеш се снаћи,

овај свет је само мој.

Тајанствена луда оргија

наранџастих лептира,

пробуђених стремежа,

неостварених снова,

звук добро познате

недопеване песме

и испружене руке

за опроштај.

АКО БИ

Ако би пламен

потуљен у грудима

прснуо искру милине,

дуга би се створила

за погледе тужне

и увелу наду

да оживе пољупци,

да се вину у плаветнило,

да жуборе извори,

да плешу бели пупољци

над ливадом росном.

Онда бих могла

да осетим топлину

што усрећих ружу

нежним додиром прстију

што пустише југовину.

ДА МИ НИЈЕ МЕНЕ

Да ми није мене

умрла бих од самоће,

месец би се расрдио,

престало би време.

Кад ми лоше иде,

кад бујица крене,

кад у теби нема мене

ни у мени тебе,

кад су сви против свега,

све сене изобличене,

чак и ја крви узавреле

загрцнем се и посрнем

пред путоказом

за заљубљене...

Бежање је само варка,

изговор за изгубљене.

ДА МИ НИЈЕ ТЕБЕ

Да ми није тебе

не би било пола мене.

Земља би се уздрмала,

Свемир би ме прогутао,

Сунце би се помрачило,

замрзла би крв низ вене...

Кад су воде залеђене

и лавина мукло вреба

запитај се шта је оно

што човеку даје снагу

како би се покренуо

и сву тугу разлучио

да би неба разведрио

не би л’ леда отопио

те и душу озарио.

Да ми није тебе

небо би се расплакало,

ноћи би се одужиле,

тама би ме обавила,

налегло би тешко бреме.

Кад олује протутњају,

кад се сваки трзај смири,

кад у теби нема силног

ни у мени бајне диве,

пренула бих се из снова,

маштању би дошао крај,

немала бих с ким да спорим,

чему вишњем да се молим.

Ништа више не би било

ни за боље ни за горе,

нестао би сваки смисао,

отишло би све без трага

у неповрат наши јади

и сви наши пусти снови…

Да ми није тебе.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: