СВЈЕТЛО
Сва благост небеса јутрос се спусти
Зашкрипа снијег испод опанака
Насмијани ђедови бркови густи
Док води унука преко пропланака.
Тамо горе, на неколико корака
Усјећи ће знамен исконских давнина
Симбол топлине - дрво бадњака
Да огрије узглавље Господњега Сина.
Прекрсти се старина и капу скиде,
Зора нам освану извише омара
Од студени образи обојици бриде
А у селу пјесма, плотун џефердара!
Засија Звијезда на небеском своду
Одјекну весела пјесма херувима
Глас одјекну у свем људском роду:
Роди Дјева Сина, Господа с висина!
ГЛОРИЈАНА
Приклоњеним главама као на литургији
гледамо у под, потомке и род;
не читамо, али слушамо,
душом гледамо високо
даље него што може погледати око.
Стали у ред безредни
да срцем отвореним чујемо славу теби
неопажени,
неосвећени,
непросвијећени,
али прегаоци
на жртву навикнути,
као наши;
очеви, ђедови и праоци:
Глоријана!
Уз мач, штит и коњски кас
од степа до планинских кланаца
на штиту, без мача, али и без ланаца,
преци у насљеђе - да буде нас!
У спас, у спас, у спас...
Командује војвода или витез
са бивољим роговима на шљему.
Како тада, тако и данас,
за претке, за потомке,
за очевину и синовину
А између...
Између смо ми, или нема нас!
Плугом, српом и будаком за бијели хљеб
у суву земљу - здраву клицу
натопиће дажд и опет збјег,
утраће гусле сузе на лицу:
Глоријана!
До тада пјесма:
Христе Боже, распети и свети...!
Шкрипнуше зуби, прснуше ребра
из груди се поносно проломи глас:
Ни за један новчић од кованог сребра
али за нас, али за нас...
За коло у порти, за једну химну
за славу и свијећу
коју предајеш насљеднику сину
или кћерци,
да знају и да се зоре
славом као круном
ко су им били поносити преци,
и ко су они,
карика у ланцу вјечности.
Тај пут који им правимо,
та сигурна стаза
између двије литице
која их чува од безданог пада
то су наше лобање и наше кости,
небески плодови нашег духосада!
Глоријана!
За добро - добротом,
за љубав - љубављу!
Од сопствености до прогнаности
по реду, без коначности,
низ друмове, корита и ријеке
твоје име проносимо
од Јужних мора до Камчатке далеке
до висина, до нигдина,
и славу, и милост,
Богомладенца Сина;
никада туђи, Завјет и снагу, име и част -
никоме не дамо!
Само, само, само...
Само пред тобом, али не робом,
него синовски и кћерински,
свако понаособ, к'о бисер у ниски
падамо ничице и химну ти пјевамо:
Глоријана!
