детаљ слике: КРК Арт дизајн

Корушка цеста

У отвору млијечног јутра

неопозиво су нестали јабланови.

Мрмљање старица у рукавицама

надгласало је шум

штршавих, мршавих грана.

Стопе, зацртане у пијеску,

воде на цесту,

воде према граду.

Наборане куће, осивјеле, израсле су

у премали капутић.

Око мемљивих углова Корушке,

као сирота крижана смрт,

бауљају срам и жалост.

Слузави платнени кровови

вију се све до непокретних људи

који у црним ципелама остављају

угарке малих црних силуета.

Зауставља ли се празнина сјећања

са шеширом на глави?

Старице за трен застају,

зуре за сретном ријечју.

Трпају је у џеп,

обраста га бршљан.

Реци ми, пјесниче –

то је твој град?

Вјечна пјесма

Дуге сам зиме

провјетравала сунце

које је кроз блиједи велур

поигравало у мој врбов град.

Жалосна врба није могла играти.

Родила је росне измаглице.

Сваке сам ноћи сањала

да ће твоја мелодија

углазбити моју пјесму.

Али моје су се сузе слиле

с љиљанима у прољеће.

Прољетни украс за нашу хладоћу

било је јадно цвијеће.

И јутро би се вољело привинути,

љубавницима косу разбарушити,

Омирисати кожу, гристи усне.

Тражећи у јутру топао длан,

мали се прсти буде

у нов бестежински дан.

Када преоремо

поља љубави

знамо шутјети

више него дуга,

далека зима

када се понавља нијеми

корак за кораком, кроз студен.

Теби, зелена Венеро

Теби, зелена Венеро,

крадем крајичке,

и теби, златно сунце,

бакрене светке.

Теби, платинасти слапу,

смарагдне удисаје

да љубави плетем.

Гдје моја љубав спава

Машта бјежи

преко птичјих грана.

Питам се

гдје моја љубав спава.

У даире ударене

фреске, постаје топло.

Тамо гдје ја не спавам,

моја љубав спава,

у пјесму боје пијеска

суза се искрада.

Са словенског препевао на српски Жељко Перовић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: