детаљ слике: КРК Арт дизајн

МИЛИЦА И ЈА

И ја би` гласа имала тога

Ко многи песник у песми својој

Ал` да ми судба зар буде јавна?

Та пре ће примит земља ме тавна.

                                                                               Милица Стојадиновић Српкњиа

Тишином сам се гађала

у чело. Речју неизреченом покушала

самоубиство. Да ми је Муза дошла од Бога

И ја би`  гласа имала тога.

Ко Српкиња да реч кажем, а ћутим,

ослобађајући се. Могу ли да се ослободим

онога чега желим, у песми мојој,

Ко многи песник у песми својој.

С Божје руке да се напијем росе,

ране зацелим? Да деца име ми носе,

за свет да не будем тајна.

Ал` да ми судба зар буде јавна?

Подсећаш ме на одласке и доласке

свако своме, у тишину. Проласке

облака. Пре него ме зароби прошлост славна

Та пре ће примит земља ме тавна.

САДА СИ ЈАМ ХАМЕЛАХ

Хаџи Драгану Тодоровићу

Да ли је крај и нови почетак,

песниче, неба мог?

Сад кажеш да си усамљен.

Жива кост времена

кроз коју сипи песак неба.

Кад је пут готов

нема више освртања.

Само пролеће пукне

у срцима песника

кад читају Јерусалим.

Написала сам песму,

песнику, поети, ластавици

да видим какво је пролеће.

Да ме утруни песак неба.

Другим речима...

Другим речима

Да будем сигурна

да знам шта говорим

Другим речима

да лутам и скитам

у стиху...

Бићу истинита,

постојаћу

само ако ми допустиш.

У зору и кад дан сване

звезде ћу у џеп песника сакрити

и небо у пролеће отворити.

ХРАНИМ СЕ РЕЧИМА

Храним се речима осмоликим

уклесаним у камен Андрићграда

са по четири минђуше у цвету

венчића од ивањског цвећа и једне руже

храним се речима у лету изнад Кустурициних филмова.

Тражим слободу од историјске светлости

Принципове да осветлам стопе

из вирова и букова дринских

да усправим дух и отворим очи утруњене грехом.

Дајем себи слoбоду да чим Сунце начини осам кругова

нахраним се речима  као орао раширим крила

Принципу да збацим негве

из тамнице у светлост да летим, и летим,

високо, високо, високо, изнад реке Дрине.

Рођена сам из Андрићеве речи осме.

Пророк је најавио дете

несрећно али слатке крви, милостиво и осетљиво.

Зашивени у мисли ствараоца

законити отац и незаконита мајка

историја искривљена и истина закопана у срцу

родили ме из камен-града од речи.

Из мисли очевих на мајку Земљу паде на Дрини ћуприја

преко нечијег рамена дете од речи бака на крилу њише.

Храним се речима великим и малим

најслађим с истинским бојама

вечне реке Дрине и Андрићграда.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: