детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДА НАМ СЕ УСНЕ МИРБОЖЕ

Бадњи дан је

Побјегле пјегице са нашег сунца

јануар снијегом пише баладу

земљу паперјастим пахуљама крсти.

Устани драги!

Драга те чека…

Умијесила погачу

Руке јој пуне сламе и жита

Зебу јој прсти ...

Устани мој витлејемски пастиру

прије зоре пробуди сина

да заложимо бадњаке

у бадњеданској ноћи

угледај се на старог Јустина...

Да будни чекамо кад ће Божић доћи

Јутром пољубимо

нашег младог Христа

са благословом у души

на уснама капи рујног вина

гледамо ...

како нам ново сунце цвјета

да нам се усне МирБоже

и груди дрхте од Ваистине

На многаја љета ...

МИТРОПОЛИТУ АМФИЛОХИЈУ

„Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније твоје,

побједи всјем православним Христијаном нашим,

на сопротивнаја даруја, и твоје сахрањаја крестом твојим житељство“

                                                                     Воздвижење Часног крста

Теби,који си опомињао одметнике

газио отровно трње

носио крст за небо закачен

размицао литице опомињућих путоказа

служио хљеб и вино

шапатом молитвеним прије сванућа

са Анђелом на рамену љубећи благодарјем

оне, што су чекали рађање сунца,загледани у небо

вођени тајним пламеном чистог срца

Из Божијег ока сјеме жеравно на небо у нама посијао

да спасиш родно поднебесје

Оплодио зору вјечности, гласом љубави

да се очи наше златним сјајем напоје.

Кад стигнеш Горе… Отшкрини прозор

да сви запалимо своје звијезде

изнад амбиса мркле недоумице.

Ко ће да нам преда отворено небо

док чекамо да сване прије раног мраза

између самоће и неспокоја у молитви да се препознамо

Мирише тамјан у обоженој постељи

У неутјешно предвечерје, док звоне звона Светосавска…

Виђех Господе!

Свијеће су најљепше огњиште. Било и биће.

МАНАСТИР ДОБРИЋЕВО

Село Орах, манастир Добрићево,

вјековна стража...

у мирису тамјана омамљен

чува нанизане сузе у огрлици од камена

крај Језера билећког.

Мјесто гђе је земља сузама потопљена,

урамљена каменаром љутим,

мајчином душицом намирисана.

Изнад свето небо звјезданим прахом га засипа.

Глас истине сваки тренутак у вјечност огрће.

Крштени планински бисери чувају исконска сјећања.

Памтивијек опомиње долинама плача.

У наручју југа конак благослова чврст као стијена;

манастирска звона,ођевена мјесечином,благослов траже.

ЦРКВИ ЉЕВИШКИ

„Зеница ока мог гнездо је лепоте твоје“

Усних те ноћас,уочи Ђурђевдана,

указа ми се свјетлост,најљепша ,Пресвета,

Богородице Љевишка…

Васељенски сабор, Светице.

А, страшни Суд.

Часовник стао, вјекови се укрстили.

Душа Ти се на Небо ваздигла.

У бодљикавој жици, љепотице, тужиш,

у болу земаљског јаука.

Погурена од кише ледене.

Долазим ти сестро, обалом немира,

са иконом Светог Лазара у њедрима.

Кандило запалила, јелек пригрнула.

Мајка ми га срмом метохијском везла.

Ето ме, Љевишко, наду ођенула,

гробове да чувамо, Теби да се молим.

Теби за љубав, Метохијо мученице,

Српска, видоводна, жуборна!

ТАМЈАНИКА

Понеси цвијет који мирише на тамјан

 да посјетиш светилиште мога срца

 и пробудиш сва моја чула!

Отворићу ти Небеске двери

да утолиш причесну жеђ.

И чујем звона твоје душе

 док дрхтиш пред олтаром љубави!

Свети јеванђелиста Лука нацртаће пасторалу.

Тајанствена жена са ореолом на глави,

привија икону и тихо се моли.

 Познаћеш је по мирису босиљка

 кад побјегнеш од људског бездана и неке “ Тајне вечере “

СВЕТИ ЗАРУЧНИЦИ

У златном сутону септембарске ноћи

трепере двије звијезде на небу -

у њима двије дубоке тајне,

Свети заручници.

Ноћас,

небо се Твојим именом зове, Јоaкиме!

А ја сам Ана!

Најблаженија од свих,

невина, бремена у ванвремену.

Потписала благовијест,

трен ухватила да Ти љубим очи!

Пожаром шапата, пламеном молитвом,

повијам уснама риме Твоје самоће!

Уз звук црквених звона

шапућем Ти тајну вјечности.

Моја нијема силуета буди ти сјећање

на загрљај првог сусрета.

Ја ноћас бдијем

над Твојим лицем литургијским,

док на дну олтара кадиш исконски бол.

Искри грозница мојих усана

у храму Твоје божанствене душе!

У ћутању твојих прстију,

расипам арију свилених додира.

Љубавним криком…

Врати се, ЈоАкиме!

Додиром Адамовским,

обој бакарном бојом моје зреле винограде.

У откосу дјетелине, на мојим сазрелим њедрима,

исконским угризом мудрости

повиј небеску дјевојчицу.         

Во вјеки вјеков... Амин

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: