детаљ слике: КРК Арт дизајн

ТАМО ЈЕ БИЛА КУЋА

Пут је скретао у дубину села

као што главна вена скреће у дубину срца.

Имао је дивље руже

са обадвије стране,

макове у њиви пшенице,

иза живице

ширили су се од њега,

као руке,

сокаци са јагодама,

и свугдје је било црвено.

Пролазила су мусава дјеца

са руменим јабукама на образима

и кришкама помашћеног хљеба у рукама,

срођеним са блатом и прашином са сокака.

И било је тој дјеци небо широко,

и био им је сваки корак жеља,

и  у корацима је било сунца и мјесечине.

У близини је билањихова бијела кућа.

Под кровом куће легла се мала сунца,

за столом ручавала породица,

сви вриједни, борци за бијела времена.

Старији  учили дјецу како треба ријечи у пјесме прерушити.

Једног јутра, Господ за то сигурно није знао,

почела је избијати однекуд из тла,

или из људских срца,

клица растакања.

Неко је, једно по једно, крао мала сунца испод крова

и додавао их руци која их је крила

као што груди злог човјека крију ријечи без цвјетања.

И наступили су дани поништених осмијеха.

Радост се оклизнула и нестала путем који никуда не води.

Мала сунца су нестајала у дебелој мутној води

и живот се пресељавао иза црних раздаљина.

Мајка и отац су постајали далеки и за сузу и за загрљај.

Земља је закопала у себе небо ишчезле плавети

и плакала је неутјешно збуњена бијела кућа...

ЖЕЉА

Никад мени нису требале висине

и лака крила ластавице.

Ја никад нисам ни хтјела да узлетим.

Корито ријеке,

мало вјетра,

таласи који се крећу.

Бити на врху,

али и у подножју таласа,

довољно је.

Пожељан је 

у пратњи један брод,

на њему да једре

просути дрхтаји душе,

а на кормилу

они које волим.

ПРАЗНИНА

На два завршетка нечега

са крлеткама у рукама

ти и ја.

Рекли бисмо

још понешто

ти мени

и ја теби.

Крлетке празне.

Ни цвркута,

ни ријечи.

МОГЛА БИХ ЈА ПИСАТИ ЉЕПШЕ ПЈЕСМЕ

Могла бих ја написати

да је човјеку у срцу благост камилице

и да никоме трном није запријетио.

Да је насмијан за пролазнике.

Да чува осмијех и за оне

који никада неће проћи.

Да му у мишкама буја

снага за помоћ слабијим.

Да је Марко Краљевић,

Петар Пан,

Арчибалд Рајс новог доба.

Да му хрле слаби и из безнађа људи.

Могла бих написати

да скреће само у улице макова

и да му ријечи миришу на тамјан и рузмарин.

Могла бих.

Само да није зрнаца отрова

у његовим разуђеним венама

и усијаних жица

које без смисла

из стиснутих ријечи израстају.

ДОБРА РИЈЕЧ

Сред неба је камен.

На њега горе узлетјела,

легла и заспала

добра ријеч.

Горе нема међа.

И камен чудом стоји.

Ми шеткамо под небом, грешни,

и не знамо још да ће нас сачекати тежња

да дохватимо небески камен

и спустимо руке

на добру ријеч.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: