|
|
|
 | Гордана Јеж Лазић | |
| |
САТИРА МЕЂУ РЕЧИМА
ЗА РАЈ... Тог јутра, после промоције, постао сам песник. Нисам написао прву песму. Нисам објавио прву књигу. Нисам имао прво књижевно вече у животу. Нисам добио ниједну награду. Тог јутра враћао сам се са промоције. На уском коридору (не знам зашто се тако звао, није имао излаз на море) успорили смо, онако у пролазу. Да пропустимо бели комби: ПРЕВОЗ ЗА РАЈ...Молим? Шта? Где? ... Ко каже да нема излаз на море? Ако је промоција била Пакао (а била је, и све у вези с њом), ово је Чистилиште! Нико не реагује. Нико се не смеје, не плаче, не бежи... Да ли само ја читам рекламу врлог „трговца мртвим душама“? Да ли је овај „силом прилика приватни предузетник“ уопште читао Гогоља? Или му је, канда, под кривим утицајем Сервантеса, синула фикс-идеја донкихотовског утешитеља? А, не, лукав је овај, домаћи капиталиста у социјалистичким опанцима. Као да је испао из Нушићеве „Ожалошћене породице“. Нико не реагује. Нико се не смеје, не плаче, не бежи... Нико ни кроз прозор не гледа. Само ја, са седишта најудаљенијег од белог комбија ПРЕВОЗ ЗА РАЈ. Добро, пријатељу, схватио сам! Постао сам песник. Без хонорара. Без награда. Без титула. С бодежима у леђима. Сјебани песник с картом за рај!
МУШКА СТВАР Ко је теби рекао да си песник? Књижевност је мушка ствар! – заурла он (на ону коју никада неће имати) и оде да преузме признање за своје лепо укоричено лирско дело.
СА ДНА Однарођена библиотека лета Господњег 2222.Књижевни период првих деценија 21. века је на дну. Из неколико разлога. Прво, на врху су афирмисани аутори: певачи, водитељи, старлете, ријалити учесници... звезде ондашње јавне сцене. Друго... Како „афирмисани“? Маркетиншки. Овако, онако, свакако... снашли се. И све лепо, колегијално: ја теби – ти мени, дај шта траже, шта имаш, шта даш... И сви исти, једнаки... И сви разумљиви, брате. А, књижевници? Па многи од њих су били и књижевници. Што су људи тада волели да буду књижевници! Али, Удружење Ванземаљаца ми тражи научни рад о класичним ауторима тог периода! Они су на дну. Већ два века. Почните да их извлачите са дна. То су Вам, углавном, оне књиге танких, неугледних корица, лоше лепљених, провидних страница. Одавно већ у фази распадања. Па зашто на дну кад су такве? Одмах су пале. Тешке су, брате. Танке и „тешке“? Тешке, да теже бити не могу. Нико их не разуме. Ванземаљци сигурно хоће. А можда им и рекламу направе, никад се не зна.
|
