детаљ слике: КРК Арт дизајн

РОДОСЛОВЉЕ

Оставићу РОДОСЛОВЉЕ богословљу на узглавље,

док се поју ОЧЕНАШИ свако слово да оживи,

свака душа да засвијетли,

о, пресвети оци наши.

У свитање Међупољник Катуништу намигује,

са Стопана славуј пјева Будин-гребу одјекује,

Орловине и Градина у пољу се огледају,

најљепше је кад ујаци и сестрићи запјевају.

Сјећају се родне груде свих ликова, драгих лица,

са чаира кад полети сиви соко, небесница, орила се гора љута

од пјесме, ганге из Запоља, Добропољу,

све на Мувар до Ступница.

И било је, брацо моја, кроз вијекове братствовања,

Градина је дом и суза, мајчина радовања, очева свијећа мирбожница,

она жица преплетена и уткана

која грије кад све стане, која нема заборава.

Посложити историју, по истини и по души, васкрснути живот тамо

гдје је прва стопа стигла, гдје сватовски барјак пјева

и здравица с' прва дигла, саће братства обехара,

и процвјета медоносно на поносе фамилија.

У том селу под Ивицом, одавнина све су браца,

ма ког рода да су били што сијали то се враца, живи били и видјели,

Богу хвала на висове нек' небеска звона звоне гласно,

нека нова покољења зидају у Славу Свете Петке, Светог Томе и Николе до Божића,

све до Ђорђа и Светога Василије.

ПИШИ, МАКАР ПИШИ О ГРОБНОЈ ТИШИНИ

Кад блато надође и обале поплави у јесен

На мостовима бијеле мараме вјетар носи

Огољена кост сузом се заклиње

Кораку је суђена даљина без пакости

Славуј је умро пјевајући занесен

Поља су црна и ливаде нико нема да коси

Молитве за покој душе тихо брује

Свијећа на родитељској плаче гробници

Свједоци суше камени војници постиђено стоје

Срећа се овде не налази и не кује

Зенице пију небо да не посиве кад оду

Далеко је сутра било гдје без душе, брате мој

Нема те кише да опере каљуже и прљаве руке

Барка је давно отпловила са Нојем на југ

Било ко да дође после нас питаће, њихов или твој

Ко је убио змаја и спалио књиге о слободи

Прије пламена у ком све изгори револуција почиње у срцу

ОКТОБАРСКИ АКРОСТИХ

Роди се изнова сваког златног октобра

јер је она тај мјесец мада нигдје не пише да се тада родила.

Озари, заиграју, пусти вјетру да те води, буди коњаник у пустињи..оазе чекају жедне.

Ђуле топовско златновезом срце

нек ти роди, загрувај

најјаче..конац те чува од пуцања и студи.

Ено на пропланку твоји снови спавају,

пробуди се..жита су зрела за жетву.

Нађи ону коју си оставио да сања,

жеља нека те води, реци моја си док постојим, после бићемо у пјесми.

Дахом удахни душу птици да пјева док живи

и умире изнова..с' тобом, без тебе.

Ако си мислио да не постоји ништа свјетлије од сунца сад знаш да ти сијаш јер волиш

Научио си се чекати врео шапат усана

тик до уха док твоја ноћ одзвања њеним стопама и наздрављате за акростих рођендана.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: