детаљ слике: КРК Арт дизајн

Пурпурна киша

Кад желим да те вјечним,

твоју љепоту и ону,

мекоту

овјенчам од мајке Земље,

попут голог просца,

стих који ми треба немам,

Пурпурна кишо.

Сјећам се тог филма –

била је манија,

и Сарајева

и мрака

код Вјечите ватре;

отмјеног кина „Романија“,

Титова,

крај "Камерног театра 55",

и хоћу да ти кажем, сапет,

колико те,

објашњиво волим.

Желио сам да напишем пјесму,

чим ушао сам,

сигуран као ноћ,

упалио ти мрак,

у тај сат

но тек сам ташт,

тат,

што краде немање сиромашног Принца,

богатећи те жено.

Навикао да пљачкам,

оно што је дар,

пљачку туђом пјесмом плаћам

(јер зачин начина је чар).

Украо сам те, од мајке,

од оца,

у наративу,

узео сам ти љепоту,

у дативу,

умишљајем,

и сад, од Бога богат,

ја сам тек принц без дворца.

Титулар, зауздан у улар,

тражим стих,

моћан као Урал,

да ти раздвојим

континенте

највећом пјесмом.

Да пљачкам, навикао,

још кишобран немам, за тебе

Пурпурна кишо.

Ненаписана пјесма

Тог трена, када ти је пала бретела

коју си, несташну и танку вратила у ону станку,

фину долину,

(тај стакато, што тишином уздише

између музике твог рамена и врата),

оклијевајућом њежношћу жене

која зна да отмјеност купа у својој љепоти,

управо тад,

прочитао сам на твојим гипким леђима,

моју ненаписану пјесму,

чудећи се колико личи на мене

то, новорођено чедо.

Чедан, тај покрет родио је у мени покрет,

нечујан и чулан,

тачно онакав што га чини јасмин кад се отвара ноћу

и у мени је замирисало,

све, што желим и хоћу.

Упозорен на твоју љепоту,

неопрезан, упитах да ли си стварно стварна,

стварана толиком милоштом неба?

Којег ли си кода, ода која хода?

Знао сам да такве нема, да не постоји иста,

док си ме у хаљини боје аквамарина радознала гледала,

тим очима у којим блиста одсјај аметиста.

Овако полудраг, врло обучен да сам душом наг,

слушао сам арије,

небеске арабеске,

твог сопрана.

Пробудила си Пикаса и Рубенса и Буховца Влаху

У једном даху стигла до Родена,

а ја сам памтио своју пјесму

музиком тог  трена,

што је на прије и послије дијелио вријеме

оклијевајућом отмјеношћу,

купајући њежност

којом је дошла

Ода.

Крлетка

У скочним зглобовима,

у набреклим тетивама.

у крвним жилама

осјећам.

Свим силама.

Мождиш ме у мождини

Мозгом. Множиш се!

Ја се један, јединим…

редом, собом и тобом.

Овом собом.

Виси Крлетка.

Виси Клетва.

Виси Казна.

Анна Висси…

Психоделија.

Које је боје дан?

Ноћ које је боје?

Које је боје моћ

којом ме бојиш?

Бојим

ти крлетку, моју клетву,

моју ћелију

и чекам казну,

проклету.

Психоделију.

Јер, множиш се

уснама равноправним,

док те јединим,

у скочним зглобовима,

у тетивама,

у набреклим крвним жилама

и знаш које ми је боје душа

којом те

својим.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: