детаљ слике: КРК Арт дизајн

Теби

У мени живи пјесма

ведра и сјетна,

понекад туробна,

али још увијек сретна,

у мени живи пјесма

већ помало и уморна,

у мени живи љубав

неуморна,

велика,

снажна,

постојана,

неисцрпна.

Догоди јој се да се узнемири

па ми буде жао,

почне да ме тресе

хоће да влада нада мном

хоће да ми мијења устаљене навике,

хоће да ме излуђује

док се не стиша и разлије

као огромна киша по долини мога бића.

У мени живи истина.

Жалим кад  неком засмета

па ми тај по мислима шета.

У мени живи срећа.

Жао ми је држати је и чувати само за себе.

Желим да је дијелим

јер једино у том моменту

има своју праву вриједност.

У мени живи нада.

И жалим ако не израсте на врховима мојих жеља.

У мени живи моја земља.

И жалим што сам је морао

понијети цијелу са собом,

населити је у себе.

Жалим што не могу живјети у њој

са њеним људима.

У мени живиш Ти,

симбол пјесме, истине, наде,

срце земље и љубави

жао ми је што ниси Бог весеља,

да ми прашташ и да ме волиш

као искреног, доброг

и најбољег пријатеља.

Гавран

Једне ноћи цртао сам гавранове.

Била их је пуна соба.

На бијелом папиру

прелијевала се сјајно црна боја,

један је плакао

још док сам га цртао

и молио ме да га никад не завршим.

Нисам.

Сви су одлетјели.

Он је остао.

Нисам знао да је те ноћи

у мојој соби

са мном била

моја судбина.

Сад бар знам,

кад завршим

мог гаврана

да ћемо

заједно

одлетјети.

Почео сам да праштам

У тањиру без меда

трпео сам додире који су

будили моју прошлост,

требало је пристати да будем кажњен.

Нисам имао поноса

да унакаженима гледам у очи,

развлачили су ми прошлост у недоглед.

Уморан од њихове охолости

почео сам да праштам.

У гомили успомена стајале су витрине

из небеске собе:

у једној од њих угледао сам дворац

под завјесом бршљана,

високо изнад њега стајале су нечије руке.

У другој витрини видео сам свјетлост,

одшкринуше се врата и свјетло поста мрак.

Из тијела која су се дијелила излазили су људи.

Притискао ме огроман чамац

испуњен чађавим ништавилом,

нестајао сам у понору

чије су воде крстиле посљедње бездушнике.

Лађа са испраним мозговима

пловила је хоризонту.

Сунце се рађало мало накривљено.

Дрво је још увијек правило хлад,

како за намерника, тако и за дрвосечу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: